Welcome to WordPress. This is your first post. Edit or delete it, then start writing!

Поштовани,

Обавјештавамо вас да је жири за Годишњу награду Удружења књижевника за најбољу књигу члана Удружења објављену у 2025. години, који је радио у саставу: проф. др Сања Мацура – критичар, проф. др Сања Савић Милосављевић – књижевник и критичар и др Златко Јурић – књижевник и критичар), након читања свих 29 пристиглих књига, током двије сједнице, прво донио одлуку о томе да у шири избор уђу сљедеће књиге:

Слободан Ристовић, ЗАВИЧАЈНА ВРАНА, УКРС, 2025.

Ђорђе Брујић, ГЛИНСКА СРИЈЕДА, СКЗ Црна Гора, 2025.

Бранислав Зубовић, НИ ЗА ЈОТУ, Јавна библиотека „Данило Киш“ Врбас, 2025.

Душан Савић, БЕГЛУК, Градска библиотека „Карло Бијелицки“ Сомбор, 2025.

Ненад Милкић, ПОГРОМ Књига трећа – ОГАЊ, Милкић издаваштво, Мали Зворник, 2025.

Драган Тепавчевић, ПЈЕВАЧ, ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ Источно Ново Сарајево, 2025.

Михајло Орловић, ПУТОВАЊЕ ПО КИШИ, АСОглас, Зворник, 2025.

Драгана Грујиновић Кајиш, ПОКУШАЈИ КАЧЕЊА МЈЕСЕЦА О ТРСКУ, Нова Атрија, Параћин, 2025.

Саша Кнежевић, ОД ПЈЕВАЧА КА ПЈЕСНИКУ И НАТРАГ, аналекти о српском фолклору, Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 2025.

Александра Мариловић, СВЈЕТЛОСТ ИЗ ИДВОРА, Арт принт, Бања Лука, 2025.

Након тога, Жири је, сматрајући да су се оне својим квалитетом издвојиле између свих кандидованих, одлучио да у ужи избор уђу књиге:

Слободан Ристовић, „ЗАВИЧАЈНА ВРАНА“, Удружење књижевника Републике Српске, 2025.

Ђорђе Брујић, „ГЛИНСКА СРИЈЕДА“, СКЗ Црна Гора, 2025.

Ненад Милкић, „ПОГРОМ Књига трећа – ОГАЊ“, Милкић издаваштво, Мали Зворник, 2025.

Драган Тепавчевић, „ПЈЕВАЧ“, ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ Источно Ново Сарајево, 2025.

Саша Кнежевић, „ОД ПЈЕВАЧА КА ПЈЕСНИКУ И НАТРАГ, аналекти о српском фолклору“, Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 2025.

           На својој завршној сједници, након помног разматрања, Жири је једногласно одлучио да Годишња награда Удружења књижевника Републике Српске за 2025. годину буде равноправно подијељена између двије књиге – збирке пјесама Слободана Ристовића „ЗАВИЧАЈНА ВРАНА“, у издању Удружења књижевника Републике Српске, 2025. и романа Драгана Тепавчевића „ПЈЕВАЧ“, у издању ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ Источно Ново Сарајево, 2025. Обје ове књиге су, свака у жанру којем припада, досегле изузетан умјетнички ниво.

            „ЗАВИЧАЈНА ВРАНА“ је двадесет четврта пјесничка збирка Слободана Ристовића. У њој се на најбољи могући начин сусрећу, укрштају и надограђују они елементи његове списатељске поетике који су до сада већ били препознати, и који га издвајају унутар српске пјесничке сцене. Слободан Ристовић је пјесник који пише гоњен унутрашњим магмом ријечи и мисли које траже свој пут ка свијету. Из тог пребогатог пјесничког језгра, као свици излијећу готово заборављене ријечи које одавно нико није плео у умјетничке пјесме, носећи у себи слику свијета који полако нестаје. Без калупљења у унапријед прописане сталне облике пјесме, строфе или стиха, шездесетак пјесама постало је удобно рухо мноштву лирских слика од којих је свака на размеђи између кукања и пјавања. Спремне су ове пјесме „за јуриш и погибију“, сливене као мед у саћу („Квака се на мед осећа/ Долетеће пчеле/ Да гуји очи оћерпиче“), у њима заједно „Излазе сунце и леб“ док „Таквом руком ласте отварају јаје/ да тић изађе“, а „пупчане багламе“ у вратима шкрипе јер „Може се десити магла у небесима/ Па да душа залута“. Нове слике, до сада невиђене метонимије и метафоре, у којима се небеса „купусају/ Обрасла у трн и купину“, мајка истовремено моли Бога и „Тепа му/ Као да га је родила“, јер сви су јој већ отишли код њега, па „Шта ће јој рај пун јагањаца/ Ако иза тог котара нема никога“, док је маслина кћер Божја. Примјетна је учесталост варирања теме пупчаника/материце („Гробови твојих очију/ Су материца свитања/ Умивена млеком зеница“) и мајке („Боже/ И да те нема/ Мајка би ми/ Уместо тебе била“), земље („Нама је земља јестива“) која роди, задоји и умива, гуја које су метафоре опустјелих кућних темеља. Из сваког стиха Ристовићеве збирке исијава човјекољубље, жамори праштање, роси зачуђеност пред једноставношћу живота чија тегобност кап росе слије у сузу која тече из очију у које се преточе бол и љепота ове поезије. И када замјера животу, људима, а наоко и Богу, овај пјесник узвикује „Пјевај/ Нека ти је грло ко бунар“, истовремено загледан у „црне сузе“ којима „плаче изнутра“ јер је „Дан изгубио наду/ Да ће осванути“. Његова слика женске љепоте као да се испилила из срца најбољег народног пјесника давних времена, а умивена је мирисним сапуном који се осјети тек када се пјесми приђе тик уз образ (Виде ли је – „До појаса шеница белица/ Од појаса ко кроз воћњак“; „Тим уснама/ Си наговарала памук/ Да процвета… Јутрос/ Преко њих/ Као преко виолинске жице/ Клизи перце голубице“; „Мало јој дана/ Па и у сан долази“). „Завичајна врана“ је одсјај пјесникове дубоке и искрене љубави према језику, настала из топлог додира његових дланова с ријечима што му из сјећања и душе извиру као клице у набујалом узораном пољу које пучи под налетом клијања живота. „Да нас није/ Сунце би било сироче неба“, каже Слободан Ристовић, а овај Жири додаје да би, да овај пјесник не пјева, стабљика српске поезије била осиромашена за бујност коријена из којег се паперјају ријечи и мисли као дио нашег колективног сјећања.  

У корицама романа „ПЈЕВАЧ“ Драган Тепавчевић преплиће и сучељава теме одрастања, рата и егзила. Унутар њих, руше се и зидају приче о пријатељству, музици, љубави, породици, о губицима и болу, те (не)могућности бијега од самога себе и својих коријена. Роман је препун имаголошких мини-студија менталитета различитих народа, слика дијалеката једног истог менталитета, те изузетног психолошког профилисања ликова. Роман је исприповиједан исповједним тоном, готово потпуно у првом лицу једнине, уз повремено обраћање невидљивом слушаоцу у другом лицу једнине. У њему пратимо живот Славољуба из Храснице код Сарајева, којег од најранијег дјетињства карактерише изузетан слух, уз који има и завидан глас, као и опсесивну жељу да буде пјевач, „али не обични, просјечни и локални, него неко за чије име и глас се зна и којег препознају на улици“ која траје од „бешике“. Славољуб свој живот приповиједа слушаоцу који је „новинар и нашироко признат писац“ (о слушаоцу не сазнајемо ништа друго нити се он оглашава) и зато му се и исповиједа, желећи да тако сачува причу о себи. У роману се укрштају два хронотопа, један који прати предратни период до 1992. године и рат до 1995. године у Сарајеву и његовој околини, и други који прати Славољубов послијератни живот у Аустралији. Заокрет између та два хронотопа је и тачка најинтензивнијег прелома у лику-наратору. Временски одсјечци су испреметани, па читалац има утисак да се пред њим наизмјенично отварају врата кроз која улази у потпуно различите свјетове. Аустралијска врата уводе га у живот дошљака који носи у души ратне ожиљке и који док од нове државе прима социјалну помоћ, истовремено пјева на забавама својих земљака. Пут до добијања и задржавања тог „социјалног“ прихода води преко психијатра, Чарлса Кука који је веза с наративним екскурзијама током сесија у којима се преплиће оно што Славољуб говори с оним што заиста мисли. Тако читалачки из психијатријске ординације пролазимо кроз врата Славољубове прошлост, одрастања, раног губитка мајке, живота с оцем, школовање упознавања прво са Сабријом, а онда и са Азром. Како музички и пријатељски дует прераста у музички трио, тако и пријатељство два младића улази у искушења. Док дани попримају мирис рата који ће тек доћи, младост иште своје. Тепавчевић широким потезима показује зашто је добар писац. Слику лица и наличја Сарајева даје кроз визуру припрема и одржавања XIV зимских олимпијских игара. Кроз причу о пријатељско-љубавном троуглу мијешане националне припадности, приказује и мушко-женске односе, и искушења за пријатељства, и утицај који промјене на друштвено-политичкој сцени имају на обичног човјека и његов живот. Тако макро план постаје само декор за микро план личног. Снага и квалитет Тепавчевићевог пера посебно се виде у сликама рата, у сценама у којима сусрети са бившим познаницима и пријатељима дословно значе живот или смрт. Шта се дешава када је заробљеников дојучерашњи пријатељ и несуђени кум сада официр непријатељске војске? Рат је тема у којој сјајан писац умије на језичком и стилском плану да покаже колико смо сви само „једна сламка међу вихорове“, а недовољно талентован писац поклекне под притиском пуког причања једне у низу ратних прича. Драгану Тепавчевићу вјерујемо док у даху читамо странице овога романа. Жудња за пјесмом и жеља за снимањем касете, нешто тако суштински мирнодопско, Славољуба може да кошта живота, јер му је највећи гријех то што је снимио једну страну касете и што те пјесме пушта СРНА, из муслиманске перспективе противничка медијска кућа. Остварење највеће жеље и коначно достигнути епитет „пјевач“ за њега отварају врата право у пакао. Годинама касније, на психологово питање: „Зашто онда пјевате ако вам је непријатно?“, Славољуб одговара: „Зато што волим и што морам. Пјесма је сав мој живот.“ Посебан слој овога романа припада слици егзила, избјеглиштва, одласка у прекоокеанску земљу која треба да прихвати невољнике и пружи им нови дом. Но, „домовина није исто што и отаџбина, а у Аустралији су и животиње отровне“. А људи, они су толико другачији од „наших“ да ту веома тешко може да буде разумијевања чак и када се енглески језик научи довољно добро да дође до проходног споразумијевања. Овај роман савременој српској књижевности не нуди само унутрашњу страну егзилства, било оно добровољно или принудно, него и свестрано имаголошко поређење Аустралијанаца и Срба који су у ову земљу доспјели као усељеници. Једна од цртица која то добро илуструје је мини-студија о начину опијања Аустралијанаца који се труде да се што прије обезнане а „нас“ који пијемо лагано, уз ћеиф, музику, уживање у постепеном нарастању властитог пијанства које онда кулминира у спојницу с давним и никад непрежаљеним предратним временом, с мукама и јадом који су те људе отиснули преко океана, са свијешћу о томе да ће њиховој дјеци, названој српским именима (а Славољубова дјеца зову се Јован и Ивана) матерњи језик бити енглески, а српски који науче од мајки биће страни који изговарају с тешкоћом. У вагању између два зла, човјек никада није сугуран да ли је исправно изабрао и није ли зло које је избјегао ипак мало мање од онога на које је вољно пристао. Зато до самог краја овог романа нема одговора на питање: Да ли гријешити значи правити гријех или чинити грешке? На крају (или на почетку) Тепавчевићеве приче о причању стоји тешка спознаја за свакога од нас, да колико год се трудили да одемо од свог бола и успомена, ипак остајемо вјечити заробљеници сјећања. А та сјећања живе ако некоме могу да испричају своју причу и ако изникну из доброг писца који ће умјети да их књижевноумјетнички обликује и сачува.

Жири користи прилику да Удружењу књижевника честита на двије овако добре добитничке књиге и на заиста квалитетним насловима који су се нашли у ширем, а посебно у ужем избору овогодишњег конкурса.

У Бањој Луци и Палама, мај 2026. године

Удружењe књижевника Републике Српске Подружница Бања Лука расписује традиционални конкурс за додјелу награде „Ђуро Дамјановић“ која се додјељује за најбољу књигу (роман, збирка кратких прича, поезија) објављену на српском језику у претходној години.

Награда се састоји од повеље и новчаног износа. За награду не могу конкурисати поновљена издања, већ само књиге које су први пут објављене у 2025. години.

Конкурс је отворен до 28. маја 2026. године, а о добитнику ће одлучивати трочлани жири.

Издавачи и аутори књиге (три примјерка) могу послати (или предати) на сљедећу адресу:

Удружење књижевника Републике Српске Подружница Бања Лука

Веселина Маслеше 20

78 000 Бања Лука

након већ објављене одлуке о ширем избору за Годишњу награду Удружења књижевника за 2025. годину, Жири, који ради у стаставу: проф. др Сања Мацура – критичар, проф. др Сања Савић Милосављевић – књижевник и критичар и др Златко Јурића – књижевник и критичар, донио одлуку о томе да у ужи избор уђу сљедеће књиге:

 Слободан Ристовић, „ЗАВИЧАЈНА ВРАНА“, Удружење књижевника Републике Српске, 2025.

Ђорђе Брујић, „ГЛИНСКА СРИЈЕДА“, СКЗ Црна Гора, 2025.

Ненад Милкић, „ПОГРОМ Књига трећа – ОГАЊ“, Милкић издаваштво, Мали Зворник, 2025.

Драган Тепавчевић, „ПЈЕВАЧ“, ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ Источно Ново Сарајево, 2025.

Саша Кнежевић, „ОД ПЈЕВАЧА КА ПЈЕСНИКУ И НАТРАГ, аналекти о српском фолклору“, Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 2025.

Жири ће у наредним данима саопштити одлуку о добитнику награде.

 У Бањој Луци и Палама, 17. 4. 2026. године

Жири за Годишњу награду Удружења књижевника за најбољу књигу члана Удружења објављену у 2025. години, који ради у саставу: проф. др Сања Мацура – критичар, проф. др Сања Савић Милосављевић – књижевник и критичар и др Златко Јурић – књижевник и критичар) донио је одлуку о томе да, од на Конкурс пристиглих 29 књига, у шири избор уђу сљедеће књиге (редослијед књига није индикатор њиховог рангирања него је условљен редослиједом којим су пристигле на Конкурс):

• Слободан Ристовић, ЗАВИЧАЈНА ВРАНА, УКРС, 2025.
• Ђорђе Брујић, ГЛИНСКА СРИЈЕДА, СКЗ Црна Гора, 2025.
• Бранислав Зубовић, НИ ЗА ЈОТУ, Јавна библиотека „Данило Киш“ Врбас, 2025.
• Душан Савић, БЕГЛУК, Градска библиотека „Карло Бијелицки“ Сомбор, 2025.
• Ненад Милкић, ПОГРОМ Књига трећа – ОГАЊ, Милкић издаваштво, Мали Зворник, 2025.
• Драган Тепавчевић, ПЈЕВАЧ, ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ Источно Ново Сарајево, 2025.
• Михајло Орловић, ПУТОВАЊЕ ПО КИШИ, АСОглас, Зворник, 2025.
• Драгана Грујиновић Кајиш, ПОКУШАЈИ КАЧЕЊА МЈЕСЕЦА О ТРСКУ, Нова Атрија, Параћин, 2025.
• Саша Кнежевић, ОД ПЈЕВАЧА КА ПЈЕСНИКУ И НАТРАГ, аналекти о српском фолклору, Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 2025.
• Александра Мариловић, СВЈЕТЛОСТ ИЗ ИДВОРА, Арт принт, Бања Лука, 2025.

Жири ће у наредним данима саопштити које ће књиге ући у ужи избор, а након тога и побједничку књигу.

У Бањој Луци и Палама, 3. 4. 2026. године

Удружење књижевника Републике Српске расписује Конкурс за Годишњу награду за најбољу књигу објављену у 2025. години. Награда ће бити додијељена за прво издање књиге из области поезије, прозе, драме, есејистике, књижевне критике и науке о књижевности.

На Конкурсу могу учествовати искључиво чланови Удружења књижевника Републике Српске, који су измирили своје обавезе према Удружењу закључно са 2025. годином, као и они који су на захтјев ослобођени плаћања годишње чланарине.

Књиге, у три примјерка, доставити на адресу: Удружење књижевника Републике Српске (за Годишњу награду), Веселина Маслеше број 20, 78000 Бања Лука.

Награда се састоји од повеље и новчаног износа.

Конкурс је отворен од 23. фебруара до 23. марта, а резултати ће бити објављени најкасније до краја априла.

КОНКУРС ЗА ПРИЈЕМ НОВИХ ЧЛАНОВА (2026)

На основу чланова 8 и 9 Статута

Удружење књижевника Републике Српске расписује

КОНКУРС ЗА ПРИЈЕМ НОВИХ ЧЛАНОВА

Кандидати за пријем у Удружење достављају:

• Захтјев (са обавезним контакт подацима − број телефона и мејл адреса),
• кратку биографију,
• библиографију објављених радова,
• објављене књиге,
• књижевно-критичке текстове о објављеним књигама.

За пријем у Удружење могу конкурисати писци који имају објављене најмање двије књиге или, у изузетним случајевима, једну књигу која је добила значајну награду.

Пријаве са траженом документацијом и књигама кандидати у три примјерка  достављају на адресу: Удружење књижевника Републике Српске, Веселина Маслеше 20, 78 000 Бања Лука, уз обавезну напомену: ЗА КОНКУРС УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

Поред појединачних пријава, кандидате за пријем у Удружење могу пријавити Подружнице Удружења књижевника Републике Српске: Бања Лука, Градишка, Бијељина, Источно Сарајево и Требиње.

Пристигле пријаве разматрa Комисија Удружења. Одлуку Комисје за пријем нових чланова усваја Управни одбор, a потврђује Скупштина Удружења.

Непотпуне и неблаговремене пријаве неће бити узимане у разматрање.

Конкурс је отворен од 23. фебруара до 23. марта 2026. године.

Разматрајући приједлоге приспјеле на Конкурс Удружења књижевника Републике Српске за додјелу 4. Mеђународне награду за превођење поезије„Коља Мићевић”, са неког страног језика на српски језик или са српског на друге језике; жири у саставу: пјесник и преводилац Ранко Рисојевић, предсједник; Зоран Костић и Предраг Бјелошевић, пјесници и преводиоци – чланови; на састанку одржаном 29. 1. 2026. године, констатовао је број пристиглих пријава и издвојио у најужи избор сљедеће приједлоге за преводиоце:

• Вера Хорват, предлагач издавач „Арка“ Смедерево, за животно дјело (достављенe 23 књиге превода са руског, енглеског, бугарског, украјинског и румунског језика).
• Олга Лалић Кровицка, предлагач „Културисток“, Удуржење књижевика Неготинске и Тимочке Крајине, превод поезије Војислава Карановића на пољски језик, 2025.
• Светислав Травица, пријава аутора, превод са руског на српски језик, изабраних пјесама Ане Ахматове, „У свој гроб ја нећу лећи“ Пресинг, Младеновац 2025.
• Новица Петровић, Издавач и предлагач „Трећи трг“, Београд, књиге превода позије: Иве Андрића (Пјесме објављене за пишчева живота) и Борислава Радовића, (Fort-two Selected Poems) на енглески језик, двојезично, Београд, 2025.
• Мирјана Андрић, пријава аутора, превод књиге изабраних пјесама Луис Браво „Брзо дрво“, са португалског језика, двојезично, издавач СКЦ, Крагујевац, 2025.

На састанку одржаном 2. 2. 2026. године жири је једногласно одлучио да се овогодишња Међународна награда за превођење поезије „Коља Мићевић” додијели преводиоцу и пјеснику Вери Хорват, за вишедеценијску посвећеност превођењу поезије најеминентнијих руских, словенских, али и свјетских пјесника, што потврђују досадашње највише награде и признања за преводилачки рад додијељене јој у периоду од 2000. године до данас, како на домаћој, српској преводилачкој сцени, тако и на међународној.

Преводилачки опус Вере Хорват, започет у другој половини двадесетог вијека, импресиван је, прије свега у домену превода водећих савремених руских пјесника с краја двадесетог и почетка двадесет првог вијека. Из њеног преводилачког и пјесничког пера, често по први пут на српски језик, преведене су пјесничке књиге: Владимира Бурича, Александра Кушнера, Виктора Сосноре, Вјачеслава Купријанова, Александра Шорохова, Максима Замшева, Сергеја Гловјука, Елене Исајеве и других. Међу значајне преводилачке подухвате сматра се превод поезије руских пјесника уврштених у Антологију руске поезије, Александра Петрова, објављене у Заводу за уџбенике, Београд, 2012. (превод више од 3000 стихова различитих аутора).

За превод књиге пјесама „Повратак мору“ Виктора Сосноре, једног од најистакнутијих савремених руских пјесника с краја двадесетог вијека, Вери Хорват је додијељено најзначајније преводилачко признање „Милош Ђурић“ Удружења књижевних преводилаца Србије, 2000. године. У име тадашњег угледног жирија, предсједник, проф. др Миодраг Сибиновић, цитирајући великог пјесника, записао је:

„ …Унутрашње задатке, које решава сам уметник, може да оцени само он и још два-три професионалца. Због тога је прави читалац таленат, раван таленту писца, написао је песник Виктор Соснора. Испоставило се да је Вера Хорват управо један од таквих читалаца. На срећу српске културе, тај читалац је био и преводилац који је у стању да, осим читалачких, са импресивним успехом решава и преводилачке проблеме – из чега је рођена српска Соснорина књига „Повратак мору“ као једно од врхунских дела савремене српске преводне књижевности“.  

Говрећи о преводима Вере Хорват руских народних бајки (Руске народне биљине и Слово о походу Игоровом), др Нина Викторовна Попова, књижевник и публициста, секретар Савеза Писаца Русије пише:

„…И још једну задивљујућу даровитост имају њени преводи – у њима се преплићу српски и древни руски фолклор, који су блиски, али ипак имају различите лингвистичке изворе… У том сливању они дају нову енергију, пластичност, звукопис, чак и тактилност, и постају јединствен епски, необично милозвучан сликовит језик.

 Од свих могућих преводилачких опција Вера Хорват педантно бира оне најприхватљивије, најсродније оригиналу, које виртуозно усађује у ткиво целокупног наратива… При том са очуваном истинитошћу, чистотом и лепотом свог примарног језичког принципа. Као да је зрно похрањено временом у земљу изникло у нови свет и греје се под сунцем другог времена.“

   За свој преводилачки рад Вера Хорват је добитник значајних преводилачких награда и признања:

• Смедеревски Орфеј, (СПЈ, Смедерево, 1974) – за поезију;
• Милош Н. Ђурић (Удружење преводилаца, Београд 2000, за

превод поезије);

• Златна значка КПЗ Србије (2000);
• Светосавска повеља града Смедерева (2006);
• Кристално перо за изузетан допринос превођењу и популаризацији руске књижевности изван граница Русије, (Твер 2013);
• Повеља за преводилаштво и међународну сарадњу, Кућа поезије,

Бања Лука (2017);

• Летеће сребрно перо Словенске акдемије књижевности и

уметности, Бугарска (Варна 2018) – за поезију;

• Плакета и повеља Симо Матавуљ, УКС, Београд (2018);
• Сверуска књижевна награда за најбољи уметнички превод „Нит

         која повезује речи“ (Словес сваязующая нить), за превод на

         српски језик Слова о походу Игоровом Савеза писаца Русије и

         Књижевног Фонда Пут живота, Москва (2019);

• Азербејџанска државна награда и медаља „Имадедин Насими“,
• Преводилачка награда „Златко Красни“, Међународни фестивал

поезије Смедеревска песничка јесен (2021);

• Награда Ђеновски светионик, руско-италијанска награда за превођење за укупно поетско стваралаштво (2023);
• Златна диплома Златног витеза за превођење савремене руске поезије, Москва (2025);
• Признање Амбасадор културе, Европска фондација „Михај Еминеску“ и Међународна академија „Михај Еминеску“ (2025).

     Језик књижевности има два лица: једно је језик на коме је дјело написано, а друго универзални језик којим дјело одише и истовјетно говори на ма који језик било преведено. У запажању тог универзалног језика књижевних дјела, незамјенљиву улогу имају преводиоци. Склони смо да подржимо мишљење да је превођење прозних дјела нешто лакше да бисмо истакли сложеност превођења поезије. Јер се само у једној пјесми могу наћи историјски контексти, архетипски знакови, слојеви који једва примјетно повезују прошлост, садашњост и будућност, а које сваки преводилац мора да открије и да их на прави начин пренесе у други језик. Када се све то понови у низу пјесама које чине неку пјесничку цјелину или неки антологијски избор може се претпоставити колико је превођење поезије сложено и какво се све умијеће од преводиоца тражи.

Наравно, да не постоји дјело за које ће свако без изузетка рећи да је савршено. То се посебно односи на преношење једног дјела са једног језика на други. Али, добро је да савршенство као циљ у преводилаштву постоји и да постоје врхови који се том циљу приближавају. У нашој преводилачкој умјетности можда се том циљу највише приближио пјесник и преводилац Коља Мићевић, чије име ова награда носи.

Преводећи, чак правећи више варијанти истог текста, он је као виртуоз суверено пролазио кроз просторе поезије Дантеа, Валерија, Малармеа, Вијона, Гарсије Лорке, Едгара Алана Поа и неких других великих пјесника, и многим преводиоцима служио као примјер.

На том путу ка савршенству у преводилачком умијећу далеко је одмакла и преводитељка и пјесник Вера Хорват, чија је пјесничка и преводилачка биографија заиста импресивна. Због природе Међународне награде за превођење поезије „Коља Мићевић” која се додјељује преводиоцу за изузетно или изузетна преводилачка остварења, са једног или више језика, баш као што је то чинио Коља Мићевић; не можемо да не поменемо и неке њене најскорије преводе, попут књиге поетске прозе Птица – То сам ја, румунског пјесника, романописца и есејисте, академика Јона Деаконескуа, посвећене Константину Бранкушију, (Арка, Смедерево 2025. г.), те Преточене речи, књиге изабраних пјесама пјесника са различитих меридијана у преводу Вере Хорват са више свјетских језика: New Press, Смедерево, 2026 (Избор поезије аутора из Бугарске, Грузије, Гане, Немачке, Италије, Јапана, Турске, САД, Ирана и Норвешке).

Због свега наведеног жири честита Вери Хорват на једногласно додијељеној Међународној награди за превођење поезије „Коља Мићевић“ и јединственом преводилачком напору који нас је на естетски увјерљив начин упознао са поезијом многих савремених руских, али и врхунских свјетских пјесника.

У Бања Луци, 2. фебруара 2026. године

ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА:

Ранко Рисојевић, предсједник

Зоран Костић, члан

Предраг Бјелошевић, члан

Удружење књижевника Републике Српске расписује конкурс за додјелу Међународне награде за превођење поезије „Коља Мићевић“.
 
Награда „Коља Мићевић“, за превођење поезије, додјељује се преводиоцу, за животно дјело или објављену књигу у претходној години, преведену са страних језика на српски или са српског на неки страни језик.

Награда „Коља Мићевић“ има међународни карактер и за њу могу конкурисати преводиоци који преводе са српског или на српски језик, ма гдје живјели.

Приједлоге за Међународну награду за превођење поезије „Коља Мићевић“ могу подносити издавачи, културне институције, удружења и појединци у периоду од 5. 1. до 24. 1. 2026. године на адресу: Удружење књижевника Републике Српске, Веселина Маслеше бр. 20, 78000 Бања Лука.

Предлагачи уз приједлог достављају и детаљно образложење, те уколико се конкурише са преведеном књигом, три примјерка књиге.

Награда се састоји од барељефа лика Коље Мићевића и новчаног износа.

Међународна награда за превођење поезије „Коља Мићевић“ лауреату ће бити уручена на рођендан нашег великог преводиоца и писца, у Бањој Луци, 15. фебруара.

Неблаговремене и непотпуне пријаве неће бити разматране, а конкурсна документација неће се враћати подносиоцима.

Одлуку жирија о додјели награде „Коља Мићевић“ за превођење поезије (за животно дјело или објављену књигу превода) УКРС ће објавити на сајту Удружења и у медијима.