Поштовани,
Обавјештавамо вас да је жири за Годишњу награду Удружења књижевника за најбољу књигу члана Удружења објављену у 2025. години, који је радио у саставу: проф. др Сања Мацура – критичар, проф. др Сања Савић Милосављевић – књижевник и критичар и др Златко Јурић – књижевник и критичар), након читања свих 29 пристиглих књига, током двије сједнице, прво донио одлуку о томе да у шири избор уђу сљедеће књиге:
Слободан Ристовић, ЗАВИЧАЈНА ВРАНА, УКРС, 2025.
Ђорђе Брујић, ГЛИНСКА СРИЈЕДА, СКЗ Црна Гора, 2025.
Бранислав Зубовић, НИ ЗА ЈОТУ, Јавна библиотека „Данило Киш“ Врбас, 2025.
Душан Савић, БЕГЛУК, Градска библиотека „Карло Бијелицки“ Сомбор, 2025.
Ненад Милкић, ПОГРОМ Књига трећа – ОГАЊ, Милкић издаваштво, Мали Зворник, 2025.
Драган Тепавчевић, ПЈЕВАЧ, ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ Источно Ново Сарајево, 2025.
Михајло Орловић, ПУТОВАЊЕ ПО КИШИ, АСОглас, Зворник, 2025.
Драгана Грујиновић Кајиш, ПОКУШАЈИ КАЧЕЊА МЈЕСЕЦА О ТРСКУ, Нова Атрија, Параћин, 2025.
Саша Кнежевић, ОД ПЈЕВАЧА КА ПЈЕСНИКУ И НАТРАГ, аналекти о српском фолклору, Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 2025.
Александра Мариловић, СВЈЕТЛОСТ ИЗ ИДВОРА, Арт принт, Бања Лука, 2025.
Након тога, Жири је, сматрајући да су се оне својим квалитетом издвојиле између свих кандидованих, одлучио да у ужи избор уђу књиге:
Слободан Ристовић, „ЗАВИЧАЈНА ВРАНА“, Удружење књижевника Републике Српске, 2025.
Ђорђе Брујић, „ГЛИНСКА СРИЈЕДА“, СКЗ Црна Гора, 2025.
Ненад Милкић, „ПОГРОМ Књига трећа – ОГАЊ“, Милкић издаваштво, Мали Зворник, 2025.
Драган Тепавчевић, „ПЈЕВАЧ“, ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ Источно Ново Сарајево, 2025.
Саша Кнежевић, „ОД ПЈЕВАЧА КА ПЈЕСНИКУ И НАТРАГ, аналекти о српском фолклору“, Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 2025.
На својој завршној сједници, након помног разматрања, Жири је једногласно одлучио да Годишња награда Удружења књижевника Републике Српске за 2025. годину буде равноправно подијељена између двије књиге – збирке пјесама Слободана Ристовића „ЗАВИЧАЈНА ВРАНА“, у издању Удружења књижевника Републике Српске, 2025. и романа Драгана Тепавчевића „ПЈЕВАЧ“, у издању ЈП „Завод за уџбенике и наставна средства“ Источно Ново Сарајево, 2025. Обје ове књиге су, свака у жанру којем припада, досегле изузетан умјетнички ниво.
„ЗАВИЧАЈНА ВРАНА“ је двадесет четврта пјесничка збирка Слободана Ристовића. У њој се на најбољи могући начин сусрећу, укрштају и надограђују они елементи његове списатељске поетике који су до сада већ били препознати, и који га издвајају унутар српске пјесничке сцене. Слободан Ристовић је пјесник који пише гоњен унутрашњим магмом ријечи и мисли које траже свој пут ка свијету. Из тог пребогатог пјесничког језгра, као свици излијећу готово заборављене ријечи које одавно нико није плео у умјетничке пјесме, носећи у себи слику свијета који полако нестаје. Без калупљења у унапријед прописане сталне облике пјесме, строфе или стиха, шездесетак пјесама постало је удобно рухо мноштву лирских слика од којих је свака на размеђи између кукања и пјавања. Спремне су ове пјесме „за јуриш и погибију“, сливене као мед у саћу („Квака се на мед осећа/ Долетеће пчеле/ Да гуји очи оћерпиче“), у њима заједно „Излазе сунце и леб“ док „Таквом руком ласте отварају јаје/ да тић изађе“, а „пупчане багламе“ у вратима шкрипе јер „Може се десити магла у небесима/ Па да душа залута“. Нове слике, до сада невиђене метонимије и метафоре, у којима се небеса „купусају/ Обрасла у трн и купину“, мајка истовремено моли Бога и „Тепа му/ Као да га је родила“, јер сви су јој већ отишли код њега, па „Шта ће јој рај пун јагањаца/ Ако иза тог котара нема никога“, док је маслина кћер Божја. Примјетна је учесталост варирања теме пупчаника/материце („Гробови твојих очију/ Су материца свитања/ Умивена млеком зеница“) и мајке („Боже/ И да те нема/ Мајка би ми/ Уместо тебе била“), земље („Нама је земља јестива“) која роди, задоји и умива, гуја које су метафоре опустјелих кућних темеља. Из сваког стиха Ристовићеве збирке исијава човјекољубље, жамори праштање, роси зачуђеност пред једноставношћу живота чија тегобност кап росе слије у сузу која тече из очију у које се преточе бол и љепота ове поезије. И када замјера животу, људима, а наоко и Богу, овај пјесник узвикује „Пјевај/ Нека ти је грло ко бунар“, истовремено загледан у „црне сузе“ којима „плаче изнутра“ јер је „Дан изгубио наду/ Да ће осванути“. Његова слика женске љепоте као да се испилила из срца најбољег народног пјесника давних времена, а умивена је мирисним сапуном који се осјети тек када се пјесми приђе тик уз образ (Виде ли је – „До појаса шеница белица/ Од појаса ко кроз воћњак“; „Тим уснама/ Си наговарала памук/ Да процвета… Јутрос/ Преко њих/ Као преко виолинске жице/ Клизи перце голубице“; „Мало јој дана/ Па и у сан долази“). „Завичајна врана“ је одсјај пјесникове дубоке и искрене љубави према језику, настала из топлог додира његових дланова с ријечима што му из сјећања и душе извиру као клице у набујалом узораном пољу које пучи под налетом клијања живота. „Да нас није/ Сунце би било сироче неба“, каже Слободан Ристовић, а овај Жири додаје да би, да овај пјесник не пјева, стабљика српске поезије била осиромашена за бујност коријена из којег се паперјају ријечи и мисли као дио нашег колективног сјећања.
У корицама романа „ПЈЕВАЧ“ Драган Тепавчевић преплиће и сучељава теме одрастања, рата и егзила. Унутар њих, руше се и зидају приче о пријатељству, музици, љубави, породици, о губицима и болу, те (не)могућности бијега од самога себе и својих коријена. Роман је препун имаголошких мини-студија менталитета различитих народа, слика дијалеката једног истог менталитета, те изузетног психолошког профилисања ликова. Роман је исприповиједан исповједним тоном, готово потпуно у првом лицу једнине, уз повремено обраћање невидљивом слушаоцу у другом лицу једнине. У њему пратимо живот Славољуба из Храснице код Сарајева, којег од најранијег дјетињства карактерише изузетан слух, уз који има и завидан глас, као и опсесивну жељу да буде пјевач, „али не обични, просјечни и локални, него неко за чије име и глас се зна и којег препознају на улици“ која траје од „бешике“. Славољуб свој живот приповиједа слушаоцу који је „новинар и нашироко признат писац“ (о слушаоцу не сазнајемо ништа друго нити се он оглашава) и зато му се и исповиједа, желећи да тако сачува причу о себи. У роману се укрштају два хронотопа, један који прати предратни период до 1992. године и рат до 1995. године у Сарајеву и његовој околини, и други који прати Славољубов послијератни живот у Аустралији. Заокрет између та два хронотопа је и тачка најинтензивнијег прелома у лику-наратору. Временски одсјечци су испреметани, па читалац има утисак да се пред њим наизмјенично отварају врата кроз која улази у потпуно различите свјетове. Аустралијска врата уводе га у живот дошљака који носи у души ратне ожиљке и који док од нове државе прима социјалну помоћ, истовремено пјева на забавама својих земљака. Пут до добијања и задржавања тог „социјалног“ прихода води преко психијатра, Чарлса Кука који је веза с наративним екскурзијама током сесија у којима се преплиће оно што Славољуб говори с оним што заиста мисли. Тако читалачки из психијатријске ординације пролазимо кроз врата Славољубове прошлост, одрастања, раног губитка мајке, живота с оцем, школовање упознавања прво са Сабријом, а онда и са Азром. Како музички и пријатељски дует прераста у музички трио, тако и пријатељство два младића улази у искушења. Док дани попримају мирис рата који ће тек доћи, младост иште своје. Тепавчевић широким потезима показује зашто је добар писац. Слику лица и наличја Сарајева даје кроз визуру припрема и одржавања XIV зимских олимпијских игара. Кроз причу о пријатељско-љубавном троуглу мијешане националне припадности, приказује и мушко-женске односе, и искушења за пријатељства, и утицај који промјене на друштвено-политичкој сцени имају на обичног човјека и његов живот. Тако макро план постаје само декор за микро план личног. Снага и квалитет Тепавчевићевог пера посебно се виде у сликама рата, у сценама у којима сусрети са бившим познаницима и пријатељима дословно значе живот или смрт. Шта се дешава када је заробљеников дојучерашњи пријатељ и несуђени кум сада официр непријатељске војске? Рат је тема у којој сјајан писац умије на језичком и стилском плану да покаже колико смо сви само „једна сламка међу вихорове“, а недовољно талентован писац поклекне под притиском пуког причања једне у низу ратних прича. Драгану Тепавчевићу вјерујемо док у даху читамо странице овога романа. Жудња за пјесмом и жеља за снимањем касете, нешто тако суштински мирнодопско, Славољуба може да кошта живота, јер му је највећи гријех то што је снимио једну страну касете и што те пјесме пушта СРНА, из муслиманске перспективе противничка медијска кућа. Остварење највеће жеље и коначно достигнути епитет „пјевач“ за њега отварају врата право у пакао. Годинама касније, на психологово питање: „Зашто онда пјевате ако вам је непријатно?“, Славољуб одговара: „Зато што волим и што морам. Пјесма је сав мој живот.“ Посебан слој овога романа припада слици егзила, избјеглиштва, одласка у прекоокеанску земљу која треба да прихвати невољнике и пружи им нови дом. Но, „домовина није исто што и отаџбина, а у Аустралији су и животиње отровне“. А људи, они су толико другачији од „наших“ да ту веома тешко може да буде разумијевања чак и када се енглески језик научи довољно добро да дође до проходног споразумијевања. Овај роман савременој српској књижевности не нуди само унутрашњу страну егзилства, било оно добровољно или принудно, него и свестрано имаголошко поређење Аустралијанаца и Срба који су у ову земљу доспјели као усељеници. Једна од цртица која то добро илуструје је мини-студија о начину опијања Аустралијанаца који се труде да се што прије обезнане а „нас“ који пијемо лагано, уз ћеиф, музику, уживање у постепеном нарастању властитог пијанства које онда кулминира у спојницу с давним и никад непрежаљеним предратним временом, с мукама и јадом који су те људе отиснули преко океана, са свијешћу о томе да ће њиховој дјеци, названој српским именима (а Славољубова дјеца зову се Јован и Ивана) матерњи језик бити енглески, а српски који науче од мајки биће страни који изговарају с тешкоћом. У вагању између два зла, човјек никада није сугуран да ли је исправно изабрао и није ли зло које је избјегао ипак мало мање од онога на које је вољно пристао. Зато до самог краја овог романа нема одговора на питање: Да ли гријешити значи правити гријех или чинити грешке? На крају (или на почетку) Тепавчевићеве приче о причању стоји тешка спознаја за свакога од нас, да колико год се трудили да одемо од свог бола и успомена, ипак остајемо вјечити заробљеници сјећања. А та сјећања живе ако некоме могу да испричају своју причу и ако изникну из доброг писца који ће умјети да их књижевноумјетнички обликује и сачува.
Жири користи прилику да Удружењу књижевника честита на двије овако добре добитничке књиге и на заиста квалитетним насловима који су се нашли у ширем, а посебно у ужем избору овогодишњег конкурса.
У Бањој Луци и Палама, мај 2026. године