СПАВАЈУ МОЈИ ЗАВИЧАЈЦИ
/ МЛАДИЋИМА ИЗ КИФИНА СЕЛА
КОЈИ СУ УБИЈЕНИ НА ЛАЗАРЕВ ДАН 1942. ГОД. /
Спавају несташне године
пред вратима богомоље
Што их испрати праскозорје
у рано прољеће ратно;
Лицем на Светог Лазара
кренуше душманске руке
Да момачке увојке
замрсе крвљу, неповратно.
Спавају моји завичајци
сном дивних праведника
Са жицом око врата
и блиједог разбијеног чела;
Сањају мобне жетве
на росним подворницама,
Сањају дјевојачку пјесму
и зимска вечерња сијела.
............
А памтиш ли озвјездана надо,
ко угаси момачка сванућа
И ко учини немирним
таласе зелене Заломке;
Памтиш; вјетар је тјерао облаке
кишним Пустопољем
И дозивао озеблу душу
да сачува мајке - јадиковке.
А мајке босоноге, плачне,
до јуче о свадби сниле,
Јутро им надања у неповрат сави
мирисом Цвјетне Врбице;
У грудима чувале знамен
својих двадесетогодишњака
И склапале уморне руке
на окрвављено лице.
...........
Сад уђите у моју ријеч
тужни господари сјећања
Да невесињско плаветнило
привијем на ваше ране,
Да туга и опомена зазвони
звон Дреновиком
Да ваша угасла младост
вјечношћу постане.
Уђите у тајну блаженства,
тамо је ваше мјесто
Вас, невине, голобраде,
требала је чекати срећа;
Уђите, рођени моји,
у календар хришћанске љубави,
На вашем иконостасу
нек вјечно гори свијећа.
...........
Опет прољеће краде
момачку пјесму завичаја
И точи далека сјећања
времена што траје;
Дванаест паперјастих соколова
зауставило је свој лет
Пред прагом Тројице Свете,
да опомињу нараштаје.
У КРИЛУ МЈЕСЕЧИНЕ
ПЛЕТИСАНКА
И кад је падао он се надао
звијезди репатици
што немирно и чедно доноси
поноћне свице;
да се камењарима проспе
траг чудотворке,
да у грешнику – пјеснику
заустави тужбалице.
И кад је дисао, њој је писао
о празном љубилишту,
што неподојено оста
у поткровљу сјете;
сиједа коса чекала
надна миловања,
он прокоцкану младост
успављивао као дијете.
И кад је чекао није рекао
да се опекао
на згаришту циганске слутње
и жалопојке;
у срцу пландовала прича
за недочекано,
у гласу се опијала пјесма
сарај – дјевојке.
И кад је просио, он је носио
краљици обичаја
три сребрне брезе
закључане у шкољку;
барке и катарке будиле
уморне таласе,
у напуштену кућу остављао
заборав и бољку.
И кад је љубио, он је губио
вјечна појилишта,
кошуљу од подераних снова
тамјаном мирисао;
косу к'о пожутјело лишће
привијао на ране,
сањалишта сакривао по сокаку
и њој писао.
И кад је скитао, он је питао
смиље и босиље
на коју страну љепоте
озвјездана мину;
занос успомена се крунио
у заустављеном плесу,
а он на узглављу каменог сна
благосиљао даљину.
И кад је пио, жедан је био
потрошених жеља,
што се просуше клетвом
у подераном сну;
бољку – невољку увијао
у свилу и кадифу,
крао анђелима молитве
да заборави Босну.
И кад је плакао сузама
није растакао
колону изгубљених љета
што животу кидишу;
у војничком коферу је крио
сватовске позивнице
и молио све Светитеље
да му о њој пишу.
И кад је спавао њој је давао
бисерне снове
и приморкиње опијао
ћутањем галебова;
испод нашминканог јастука
чувао амајлије
за пепељасте лептирове
Госпојиних снова.
И кад је боловао
добро је знао
да чардаци на небу
само принчеве зову;
записе балканске принцезе
у царству илузија
поклањале су чергарке
мајчином благослову.
И кад је праштао није маштао,
о раскопчаном дугмету,
кад се посртање младости
вином коричило;
постеља невјерно узимала
касне успаванке,
и све што је Балканца
и њу лијечило.
И кад је путовао није знао,
куд и на коју страну,
јер су кућишта чекања
љубавне земунице;
у цвату се пресвлачило
галопирање срца,
шареним лажима се опијао,
и кораком луталице.
И кад се враћао, раном је плаћао
празна коначишта,
кад хладноћа увија ноћ
у зуј вретена;
баштован срца је низао вијенце
умјесто опроштаја
и чувао драга лица
у затишју невремена.
И кад је звао, несрећно је знао,
да нарциса нема,
да је по мирису потражи
прије заборава;
да мјесечином обоји поље
и скрије путоказе,
тамо гдје свјетиљке жуте
и мирише трава.
И кад је друмарио није марио
за излокане цесте,
за немирна стада година
што одоше за птицом;
у лепршању покислих образа
звонила су растајања,
странпутице росиле пјесмом
као тужбалицом.
И кад је пуцао није се потуцао,
од немила до недрага,
са украденим осмјехом је ишао
њој у походе;
мермерне очи испирао сузом
на Задушнице
и обилазио зелене врбаке
кад прољеће оде.
И кад је лутао, због ње је ћутао,
на прагу каменом,
и сплаварима што возе срећу
даривао дукате;
старе слике миловао срцем
испод иконостаса,
и молио љубавнице – јесени
да му је на час врате.
И кад се крио, са њом је хтио,
дијелити споменаре
босоногој љепоти што са
ластавицама оде југу;
зеленгорској пастирици
за слатке исповиједи
и несташним путницима
што су тражили дугу.
И кад је корачао, септембар је дао
за преполовљену радост,
за све што брзо стасава,
а још брже сања;
у царском граду је Вилованка
оставила радост,
и просјаку учинила моћним
уснула радовања.
И кад се крстио именом њеним,
мрсила се коса,
и мирисала комшијским бехаром
закопчана душа;
јабланови ко поносне жене
златили сумраке,
и доносили из магловитог града
мирис оскоруша.
И кад је туговао он је лудовао
стрњиштима наде,
неорошена поља љиљана
пламенокосој дао
повратак капије чувао
узводно од бескраја
и дјечијим листањем осмјеха
далеку миловао.
И кад је нестајао није престајао
брати горобиље
да свјетионик срца
умије растанком;
да пучину пољубаца
обасја звијездом,
да као пас – луталица
пође за Плетисанком.
УТОЧИШТЕ ЗА ЊУ
Заборавиће се сеоски потоци
лицем на благовијест,
сви вашари неспокоја
и шапати на иконостасу;
зов мирисне погаче
на врбовом прућу,
набрекле планинске груди
у момачком појасу.
Заборавиће се Кумова слама
у скамењеној сјети,
и у пјесничким очима
септембарске кише;
пјесме по растанку
на перонима дјетињства,
и све што самоћом живи
а пољупцима пише.
НЕЗАБОРАВ
Сачекај...
Сачекај да те упишу
у незабораве
док вјетрови краду немире срца
испод зелен горе,
сачекај, Мезимице;
богови су те одредили
да закључаш миловања,
кад се низ козју стазу
поглед спусти у море,
онако насумице.
Сачекај да намирисана јесен
дарове прими,
и подбуло окупано небо
у котарицу свије,
за нова љета;
сјеверац гаси невјерицу
на путу повратка,
и тражи најљепшу пјесму,
ал' пјевати не умије...
...пјесма је уклета.
A,
кад једном оду писмоноше
из његове улице
и однесу пјенушаве ријечи
заплетене у стих;
не брини.
То у располућеном вјеровању
младост посустаје
и обнажена несрећом
крије се од свих,
у истини.
Кад се потроши мирис липа
преточен у писмо
и заборави чаробни плес
опијен жељама,
и маштом;
другом ће топле усне
свједочити завјете
и нагрижене осмјехе дати
јадранским сиренама,
под плаштом.
Кад једном писмоноше и писма
означе крај,
полако ће његова јесен
кишом да испрати
септембарски гријех;
носталгија ће старим шеширом
сакрити корале
и замолити Шапутанку
да ноћас врати
најздравији смијех.
ЛИЈЕК ЋУТАЊА
Сјећање на срећу није срећа,
каже бол,
кад зацвили самотнички корак
на тротоару;
кад у расплетеним гранама
зима починак спреми,
кад се сахрањене љепоте
именују у календару.
У срцу као у храму
васкрсења језде,
опроштаји лијече ћутања
на мушком лицу;
голубица се ко младо дјевојче
повија вјетру,
шетња догоријева самоћом
и зове мезимицу.
СВЕЧАНЕ КОШУЉЕ
Да их није раздвојило вријеме
ко зна шта би било
са дјевојачким сновима
на мокром длану;
кад су јутра тражила
вртове чедне
и свечане кошуље ткала
у благом дану.
Да их није раставило прољеће
дрхтајем јабланова
нова годишња доба
крунила би смијех;
на образима туге
цртали би се љиљани,
а на капијама сванућа
опроштени гријех.
Да их није сакрило
пророчко дјетињство
сви знани и незнани би
брали хајдучуцу,
привијали је на ране
брзоплете ријечи,
обећања поклањали чергаркама
за измаглицу.
Да их није умио благослов
у предвечерје
лица пастирица би чувала
њене нараштаје;
походи опалим лишћем
била би љубилишта
да сачекају сванућа
и живот потраје.
Да их није заштићене сном
и шапатом зоре
пелин-вијенац именовао
дрхтајем брезе;
одавно би скупа љубав
мјесечарила неком
а срце се бунило
љубомором на уљезе.
Да их није просуто миловање
подојило сузом
сужњи плача би забораве
тражили календаром;
на обалама недочеканог
точило би се вино,
пожар радовања
гасио би се преваром.
Да их није таласање тајни
заборавило вјечно,
кренуо би лицем јесени
њеним трагом;
капљице росне зоре
чувао од сиромаштва
и дјевојачке сеобе хранио
мушком снагом.
Да их није ноћ тајанства
учила пити,
вјенчања испричаних бајки
била би сан;
но,
камен – град је просуо клетву
на праг чекања
и одвео моћну носталгију
у нови дан.
