Видосав Ђурђевић

Преводи

Одјеци

СВЈЕДОК

Сваки злочинац увијек има најмање три свједока против себе:

Први свједок је Господ Бог.

Други свједок је жртва.

Трећи свједок је он сам против себе.

Прошло више од двадесет година од када је у селу под планином убијен човјек, а убица се не пронађе. Све истраге нису дале никакве резултате и на све већ пала дебела прашина заборава. Омрзнуо Андрија и себе и Анђу, због ње је убио. А опет мучила га двојба, је ли због ње или због себе, зато што је био бољи од њега. Поредила га са њим, тражила у њему оно што је издалека слутила у Тодору. А Тодора знала мање него њега, он Андрија га знао као самог себе, заједно одрасли и ратовали и друговали. Дан за дан ровила му по поносу женетина, ломила душу, живот загорчавала. Он трпио, па зенемогао у силној трпњи и уби. Никада нико и ништа није указивало на њега као убицу. Село давно заборавило Тодора, ал он није и не може. Радио Андрија за тројицу, стицао, кућио, први устајао, задњи лијегао, а када заспи снови га кидали, устајао уморнији него што је легао. Свугдје и свагда га пратила сјенка Тодорова и питала, зашто побратиме, зашто и због чега? Нико и никада не чу Андију да пјева или се од срца смије, туробан и замишњен увијек и свагда. На Петровдан, на црквеном збору виђе Тодорова сина, он и мати му сватове за женидбу позивају, комшије, кумове, пријатеље и сво село, осим њега. Он није ничији, ни божји ни људски, нити је ко његов, ни бог ни људи, ни сунце ни мјесец, нико. Виђе лијепа и стасита сина Тодорова, очи му се сузама напунише, па заневиђе, чу му глас, па занечу, а онај давни пуцањ одјекну, па му разум разори. Јаукну, јаук оста на капији грла, само га јецај у грлу гуши, онај тешки јецај без наде и сузе, сув, болан, опор, горак, незаустављив. Безглаво и бесвјесно отрча дубоко у шуму да се сакрије од свијета и од себе и своје муке у себи. Да је наишао на какву јаму безданицу, у њу би скочио да се од зла спаси. У трену донесе одлуку за коју није имао снаге више од двадесет година, пријавиће се, признати. А шта ће то промијенити? Коме ће од тога бити лакше? Тодора неће оживјети, ни сину му помоћи, а он ће на робији и даље бити, сјенком Тодоровом прогоњен. Злочинац је то зна он и Бог, када призна знаће сви. Има ли начина да се правда задовољи, има ли начина да се било шта поправи? А да се убије, објеси, утопи, коме би то помогло? Шта ће му овај пасји живот, он је престао онда када је убио. У цркву није ишао ни богу се молио, име Свевишњег није никада у уста узимао, знао је да достојан тога није. Међу људима је ћутао и у земљу гледао, бојећи се да би ријечи могле одати његову тајну, која је тешка и коју носи као душманске букагије. Ни порода није стекао. Шта би била његова дјеца, дјеца убице. Зато их није ни желио, ни стекао, иако је Анђа наваљивала. Видјела Анђа на вашару Тодоровог сина, па му причала, лијеп, вели и снажан, к´о ћаћа му. У гласу јој завист, у мислима прекор, што и они немају таквог сина. Сретна је вели Тодорова жена када има онаквог јунака. Андрији се учини да би га Анђа могла наговорити да убије и Тодорова сина. Ова жена носи зло у себи, злом је проткана, њиме се храни и обавија све око себе. Из црног срца црне ничу клице. Црни је облак прекрива, а сунце жарко не обасјава. Питао га једном Тодоров син да му позајми кола и волове да на пијацу одвезе прасиће, дао би он, али она није дала. Од тада су се прећутно сретали и растајали. Он и несретна жена су имали све и њиве и гајеве и коње и волове и пашњаке и воћњаке, а Тодорови мало тога све јадно и чемерно. Он зна да је свакој њиховој муци једини кривац. Не зна кога да више мрзи и проклиње, себе или Анђу. Шта би рекла Анђа када би знала да је он убио Тодора? А зашто, да ли би то питање поставила себи или њему. Тодор је био љепши, паметнији, снажнији и није припао њој, већ он, Андрија, у свему гори, говорила је. Андрија је убио бољег, да престане бити гори. Дан послије црквеног збора урани сломљени Андрија и рече Анђи да има нека важна посла у вароши. Не рече да га је и те ноћи у сну походио ратни друг са којим је из швапске војске пребјегао на српску страну и са којим је прошао много битака. Прокле Андрија судбину и своју ињегову ал га још више мучило и прогонило кад га у сну ратни друг, комшија и пријатељу пита:

“А зашто побро, шта сам ти крив, да сам знао шта ће бити, не би се из Сријема вратио, са оног кучишта што за ратне заслуге доби´ од краља нешег. Вратио сам се свом селу и народу и никада ником зла нисам учинио, своју кућу кућим, своју жену и сина гледам. Своје бољке ратне болујем и своју земљу орем и ´љебом се раним. Реци ми само зашто?“

Урани Андрија а из града се врати касно некако весео, Анђи не рече ништа ни гдје је био. ни шта је радио, ни наумио. Она ни слутила није шта се тај дан десило. Отишао је он код адвоката и све што имају преписао Тодоровом сину, мислио је да ће тако гријех са душе опрати. Дође ноћ а он опет не може да заспи и одлучи, ово ми је задња бесана ноћ. Чим свану јутро узе из штале пушку што му је још од оца остала, очисти је напуни и врати на исто мјесто. Када мину подне позва он Анђу да дође у шталу. Чим уђоше он узе пушку и без ријечи уби Анђу а онда без размишљања и себе. Трећи дан наиђе неки путник намјерник па осјети да из штале нешто смрди. Уђе и виђе два леша. Када за убиство и самоубиству чу онај адвокат што му је Андрија ишао исприча да је тестамент оставио. У тестаменту пише да све што је његово предају Тодоровом сину а да њега и Анђу баце у јаму безданицу. Тодоров син не хтједе ништа примити, живот се благом не плаћа, рече са презиром. Адвокат пронађе неке цигане и плати им да их без сандука поред пусте им куће сахране. Цијели тај дан над селом кружиле црне птичурине а у високој трави сиктале змије сикталице. То мјесто доби име пустолина, нико тамо није залазио, а мајке њиме дјецу плашиле. Ни дан данас нико тамо не иде, клања се народ проклетог мјеста и гроба убице, клања се и помисли о злу, нечојству, какво у овим нашим крајевима није дуго запамћено, а ја запамтих ову причу за цијели живот, па је ево и са вама подијелих.

                                                                                        

РАСТАНАК

Године ратне 1993, у спарно јулско јутро, стајао је командир Брацо на вратима војничког аутобуса и нервозним гласом прозивао: “Цвијо, Радан, Жарко, Јовић, Стево, Милан, Радојица, гдје је тај Радојица, видје ли га неко?“ „Ено га опрашта се са женом“, повикаше. „Зовите га, каснимо“, издера се Брацо. „Лијепа му жена, ко горска вила, а синчић ко анђео небески“, добаци неко. „Пустите човјека да се са женом поздрави, у рат нећемо закаснити“, благо рече Цвијо. У хладу расцвале липе, двадесетак метара даље, Радојица се опраштао са својом женом и синчићем. Грлио је уплакану жену, па љубио сина, дизао је дјечака од три године, стискао га нешто му шапутао, љубио му ко море плаве окице. Дјечака је предао жени, грлио их обадвоје, стискао на груди, јецао, па опет их грлио. Рукавом војничке кошуље, брисао своје сузе, а прстом њежно синове сузице, што му плаво око замутише. Ријечи му се у грлу запекле, само се понеки тешки уздах из груди отме. Ко олово тешка рука спусти му се на раме. “Ајде идемо, морамо, каснимо, само тебе чекамо“, готово шапћући простења старији војник којем је туга глас узела, покушавао је Радојицу одвојити од сина. “Ево ме сада ћу“ прошапта Радојица, несвјестан својих ријечи. Новом снагом опет поче да грли сина, да му се у уплакане очице загледа. Мисли му се црне по глави роје. Видје себе размрскане главе и исчупане руке, како га син али већ као одрастао мушкарац отима из челичних руку неког огромног орлушине. Па му се приказа мајка која клечи крај мртвачког сандука из којег кључа тамно мрка крв, која прекрива улице и алеје и управо до овог мјеста стииже бујица крви, расте, јача и носи све пред собом у дубоке јаме безданице. Па указаше му се јата црних гаврана што тек рођену дјецу носе па их на оштра копља испуштају, а она оживе и у небо полете. Трже се, дође себи. Жена је безгласно јецала, рамена су јој се тресла, а сузе обливале лијепо лице. “Хајде болан Радојице“, викао је Брацо са врата пуног аутобуса. Чује га Радојица, чује ал´ не реагује. Шта је ријеч командира, неважна и лака ко перце, а синова суза тешка, ко камен на срцу. Не може кренути, а у синову око сузу оставити, и даље је грлио сина, стезао га љубио, мазио му златну косицу. Загледао му се у сузне окице, па опет љубио. “Хајде, више Радојице, јеси нормалан, поведите га људи“, виче Брацо а из гласа му кипти љутња. “Не могу, и нисам нормалан, не могу док се сина не наситим и док му сузицу из ока не обришем, наумио је викнути, али ријечи осташе у грлу. И опет му се разум располови, па му се приказа много гробова, свјежих хумки у непожњевеном пољу зреле пшенице. Око тих гробова игра коло дјевојака и пјесмом момке дозивају, тишина јечи, а нико се не одзива. Небом лети син његов, па се у лед претвори и просу по оним дјевојкама, оне се у јато голубова претворише и одлетјеше на запад. “Хајде, чекају те“ до ума му доспије женин плачан глас. Он је уз у загрљај, обадвоје стисну, јаукну, па замукну. По други пут она тешка рука му се спусти на раме. “Ајмо, ајмо“, шапутао је просиједи војник и покушавао га уразумити и повести према аутобусу. Отрже га и поведе према аутобусу. “Гдје ти је пушка, ранац“, сиктао је Брацо. “Види војничине, све ствари заборавио“, поспрдно добаци млад војничић кога туга растанка још није забољела. “Можда пушку и није заборавио, добро би било да је жени остави да се њоме брани од ових што за рат нису способни, ал за ратникове жене јесу и те како“, декламовао је војник са дебелим наочарима, из његових ријечи куљала је мржња према оним што има са женама остају. “Коста, понеси де његову пушку и ранац“, оштро нареди Брацо куриру. Коста прискочи жени која је стајала скамењена и стискала дјечакову руку. Крај њених ногу стајао је велики ранац, а на њему пушка и мали плишани медо. Збуњен курир узе меду, њежно, као да светињу узима, угура га у дјечакове ручице, из ока му суза кану. Пољуби дијете, обриса му сузицу, зграби ранац и потрча према аутобусу, па стаде окрену се и махну дјетету. У аутобусу мук, свима растанак одузео ријечи, сви се са својом тугом боре. Кажу да не ваља плакати када се ратник у рат испраћа, али нико не каже како не плакати када сузе теку ко кише непрестанице. Грло се стисне, па глас пута не нађе, па боли, реже, гуши на капији грла. Удаљава се аутобус, у њему мук, да би тугу одагнао неко покуша да запјева “Збогом мајко, сестро и невјесто“, нико му пјесму не прихвати и она се у тугу утопи.

 

НОЋ

Ђаво црни нек однесе у неповрат сваки рат, стењао је сипљивим гласом Јанко, измучен хладноћом влагом, кишом, блатом којег је на претек у овог Посавини уз ријеку која се мутна и широка ваља. “Молим бога да овдје у ово зло и ово пасје вријеме пошаље предсједника Америке, Енглеске ,Њемачке и Француске, нек ратују, они су свему крив,и мало им њиховог па им стало да наше отму и да нас униште, огњене их муње уништиле. Јебем ја њих, опрости ми господе боже, али мислим да није гријех никакав тој стоци пожељети све најгоре. Над цијелим, у маглу увијеним крајем спуштала се ноћ, магловита тамна и влажна. Над расквашеном равницом одјекивала је рика топова, парајући мир божији и доносећи страх и стрепњу. Четири човјека у блатњавим војничким чизмама и излизаним, прљавим униформама сједили су око слабе ватрице коју су наложил између пар црвенкастих цигли. У тами иза њих примјећивао се на брзину склепан заклон, сачињен од разних одпадака, донешен са срушених кућа. Све то је покупљено на брзину, све безвриједн , све бачено па опет узето да се у овом злу употријеби да човјеку ратнику од користи буде, да ратника, невољника од свјетлости, измаглице, кише, куршума и погледа, сакрије и муницију од влаге спасе. Росила је досадна новембарска киша, тиха али упорна. Са велике ријеке испред њих чуло се дивљање надошле мутне воде која је висе личила на орање на неплодној њиви него на воду и ријеку. „Зна ли ко колико је сати“, тишину прекину глас из таме. „Тек је пола осам, имаш још добрих пола сата страже“, обавијести стражара Никола и загледа се у правцу мрмљајуће ријеке. „ Ноћас је баш ´ладно, бог те мазо“, враћајући се у таму промрмља стражар па му се корак утихну. „Е моје дијете драго шта ти знаш шта је хладноћа, у мом селу буде хладноћа да се теле у крави смрзе. А причао ми отац да се тријестреће и Врбас заледио, могло се низ лед од Бочца до Српца, е то је хладноћа, мој брале“, распричао се Никола. „А реци ми, када је то било јел´ у овом или оном прошлом вијеку, ти много памтиш“, упита млађани Игор прикривајући смијех. „Било је, реко´ ти већ, тријесттреће. Отац ми каже да сам тек био проходао“, објасни Никола и не примјећујући да се дјечак са њим шали. „Оће ли ово зло икада проћи, па да се извалим у топлој соби, е вала најмање три године нећу се удаљити више од корака – два од шпорета, па да ме убију“, вајкао се костобољни Љубан. „А ја ћу у кафић, на шанк, а очи у конобарицу, па тући вињак по вињак док ме не однесу“, црвкутавим гласом рече Игор, божанствено лијеп и витак младић. „ Дајте људи да прво преживимо овај рат, па онда хајте куда ко хоће, а ја би право без чекања, и не часећи ни часка својој женици, кућици и дјечици“, као да већ у замишљену срећу одлази, тихо готово шапућући то као молитву богомољно рече Јанко, чича како су га овдје прозвали због година и скроз сиједе косе. „И ја би исто кући и жени и дјечици милој. Одмах би опет отворио своју радњицу, па добар дан мајсторе, колико би било лакирање југића, седамсто марака, може у реду а када ће бити готово. Е то ти је живот и радост, посао кућа, жена, дјеца“, рече Никола а у нос му дође мирис лака па је жмиркао као да му разређивач очи дражи. Видјело се да је напет, као да је очекивао да га муштерија позове, апсолутно искључен из времена садашњаг. Када постаде свјестан зачу глас стражара Марка: “ Јел´ већ осам, бог вас мазо, мени се чини да је већ поноћ“. „Ето ме, шта си се раскокодако”, циједећи кроз зубе мрзовољно одговори Никола. „Ајде пожури Никола, да се и ја примакнем ватрици веселици, да запалим цигар дувана, очи ми испадоше зурећи у ову тјестасту помрчину, добацује Марко, сретан што је своју стражу за вечерас одрадио. Погнут и умотан у предугачак шињел, у ноћ је одлазио Никола, једва извлачећи чизме из дубоког блата, био је праћен погледима оних који осташе крај ватре. „Спусти се скроз до воде, ту уз ту криву врбу ти је најзгодније стајати“, довикивао је Марко. „Ћути, бога ти мали, спустио би се ја у материну најрађе, јел´ би то и мени и теби и свима нама било најбоље, а и тамо нам је мјесто“ прорежа Никола и настави бауљати ка набујалој ријеци. „Ето шта рат учини од нас, да долазак овој пишљивој ватрици испод шупљег најлона изгледа ко рај небески, о мој јадни животе који траје онолико колико су мирни или немирни они тамо преко ријеке. Е да ми је знати је ли и они, као ми, тамо на својој страни ријеке ноћас чаме у овој хладној ноћи, зурећи у ријеку и бојећи се нас као и ми њих. И мрзе нас, као и ми њих, а ни једни ни други не личимо на људе, авети смо ми саткане од зла и мржње“ реће и нагло заћута Јанко па се удуби у неке само њему знане мисли. „Од постанка свијета увијек је било рата и ратника, а када о томе читаш у књигама ратници ти изгледају као јунаци, а ми овде ноћас више личимо на на крезубе плачљиве бабетине. Шта само кукате, бог милостиви ће дати да се ово заврши, оде у историју, ми ћемо отићи својим кућама“, полако развлачећи сваку ријеч рече Љубан, дубоко увјерен да ће баш тако бити. „Е чујте људи, шта ми неки дан исприча мој ујак.Он сада није у рату иначе има кафић, пицерију и ресторан. Сретне једну од оних својих, знате којих, и као пожелио вели да се омрси. А она ће њему не може, како не може, ма не наваљуј кажем ти не може никако, вели му она. А зашто пита ујак а очи му се зажариле. А она му рече :“Е не може без опасача нема јеб…., да простите и окрену се па оде. Оста ујак и сува к…. и повријеђена поноса. Када ми је испричао ја се обрадовах јер оне на нас чекају да дођемо да их обрадимо онако људски “, готово пјевућеши издекламова Игор. „Џаба им радовање ни за што ми нисмо више добри братац мој. Све што је добро било у нама убило ово вријеме, рат, јад и чемер, неимаштина, непроспаване ноћи, слаба храна. Нема доброте када живот продужаваш од гранате до гранате или од рафала до рафала“ тужно прошапта Јанко који је неким штапићем џарао ватру уздижући мале ројеве варница које су летјеле ка туробном небу па нагло нестајале, гасиле се и исчезавале као звијезде падалице. Посматрао их је и упоређивао живот ратника и варнице, сада су живот а трен послије угасло ништавило. Сјећао се како је некада на Бадње вече палио бадњак на огњишту родне куће и радовао се сјају варница, пун дјечачких снова, нада и жеља које су са годинама бесповратно нестале. „ Да нема ко какву конзерву или комадић сувог меса, гладан сам к´о вук“ гурајући руке готово у пламен, пита присутне Марко, који је своју смјену тек одстражарио. „Ено ти у мом ранцу мало кобасице, послао мо побратим са Баније, донеси де и ја би залогајчић, мучи ме већ данима желудац, ко да ми је камење у стомаку“, готово очински благо рече Јанко. “ Ево ова ријека испред нас је можда граница добра и зла граница правде и неправде или можда граница љубави и мржње “ наглас је размишљао Љубан иако до тада ријеку нико није ни поменуо. Марко донесе повећи комад танке и премасне кобасице и поче је сјећи на мале комаде, на преврнутом сандуку који им је служио као сто. Оштрим ножићем исијече и један војнички хљебчић. „Еј људи да нема ко главицу црвеног лука а могао би и чешаљ бијелог“ опет упита Марко. „ О бога ти балавог ти као да си у сред Бањалуке у хотелу Палас па наручујеш шта ти пада на ум“ викну нервозно Љубан којему је досадило Марково искање. „Што се љутиш Љубане, ја само питам, ако имаш дај, ако немаш никоме ништа. Има ли можда ко кап ракије, нешто ми се душа смрзла, гуцну би душу да угријем“, незауставно наставља тражити Марко којему се баш отворио апетит. „Ево ти и лук и ракија и со, Бога ти љубим балавог, узми ждери, само ми се вечерас скини са врата“ љутити Љубан баци на сто повелику главицу црвеног лука и до пола испијену флашу жућкасте ракије. „ Е много ти хвала Љубане, кажем ја да си ти људина, велим јест брате ћутљив, али је добар, рећемо ко душа, добар баш и предобар наш Љубче“, ликовао је Марко. „Хајде ко бога те молим ждери више. Ждери и ћути, светог ти Петра и свих небеских светаца“ зачу се из таме нервозни Николин глас. „Ево гладан сам ко вук, ал нећу да ждерем већ ћу полако и културно јести, ја сам градско дијете, нисам сељачина“ преко залогаја одговара Марко. „Знаш ли ти бале да и ја имам једног таквог к´о ти, зато ти дајем да једеш и пијеш, можда и њему ноћас неки добар човјек примиче залогај хљеба, к´о ја теби. Молим те једи, само ћути, на кољенима те молим“ провали као гром из ведра неба из увијек стрпљивог Љубана. Наглим покретом Љубан из Маркових руку истрже боцу ракије па је принесе устима и поче да пије нерпекидним гутљајима. Лице му се грчило и кочило а очи упрте тамо преко ријеке. „Никада нам ниси казао да имаш сина“, сласно жваћући констатова Марко. „Шта да казујем, ћутим о својој муци, ено га тамо на оној страни, мајка му хрватица, остао тамо, а ти једи и ћути јер још ништа или врло мало знаш о овом јебеном животу и свијету, о муци и јаду ништа не знаш синко“, простења Љубан гласом иза којег је крио јаук. У зору те влажне и мемљиве ноћи граната која је дошла са оне стране ријеке заувијек је прекинула животе, жеље и наде свих око мале ватрице. Јутро је дочекано криком гаврана и тек видљивим тињањем ватрице. Негдје из висине мутног неба допирали су крици ждралова што пут према југу носе причу о последњој ноћи и смрти пет ратних другова.

Издања

Ново