Члан УКРС

Стојиљковић Дара

Дара СТОЈИЉКОВИЋ, драмски умјетник, пјесник и хуманиста, рођен је у Бањој Луци 02. јуна 1936. године. Учитељску школу завршила је у Крушевцу као ђак генерације. У Београду је дипломирала глуму на Академији драмских уметности, као један од најбољих студената у класи позоришног великана Мате Милошевића. Уз глуму, њу је једнако привлачила и литература, па је апсолвирала у југословенску књижевност на Филозофском факултету.

Позоришну каријеру започела је у Нишу, гдје је на даскама мјесног позоришта провела шест сезона. Пун умјетнички процват доживјела је у КАМЕРНОМ ТЕАТРУ 55 у Сарајеву, гдје је годинама била првакиња драме. На почетку грађанског рата напушта Сарајево, коме је поклонила своје најплодније умјетничке године, и у родној Бањалуци започиње живот испочетка. Предавала је дикцију (сценски говор) на Драмском одсјеку Академије умјетности у Бањој Луци, гдје је 2015. године стекла звање мастер драматургије (на тему Драмско обликовање поезије на радију).

Поезију је почела писати по окончању глумачке каријере, а објавила је сљедеће збирке:

  • Начинићу лице спокојно (ЗККС, Београд, 1989)
  • Кад ја изгубим тебе (ЗККС, Београд, 1991)
  • Хлеб од душе (ЗККС, Београд, 1993)
  • Звезда на длану (ЗККС, Београд, 1995)
  • Лет у небо (ЗККС, Београд, 1998)
  • И бићу облак (Графомарк, Лакташи, 2000)
  • У пролазу (Просвјета, Котор Варош – Графомарк, Бања Лука, 2003)
  • Largo desolato (Графомарк, Лакташи, 2005)
  • Кад се кула заљуља (Графомарк, Лакташи, 2007)
  • Круг – арена – ветрови сећања, књига 1 (Графомарк, Лакташи, 2007)
  • Круг – арена – ветрови сећања, књига 2 (Графомарк, Лакташи, 2007)
  • Круг – арена – ветрови сећања, књига 3 (Графомарк, Лакташи, 2007)
  • Што године сабраше у мени (Просвјета, Теслић, 2008)
  • Бићеш тамо (Партнер, Бања Лука, 2012)
  • Жалузине на прозору (Партнер, Бања Лука, 2012).

За свој умјетнички и хуманитарни рад Стојиљковићева је добила многа признања:

  • Медаља заслуга за народ
  • Републичка награда Златно коло за ширење умјетности и културе
  • Шестоаприлска награда града Сарајева
  • Шестопарилска плакета
  • Сребрна колајна Фестивала монодраме у Земуну
  • Награда општине Нови Град – Сарајево
  • Глумац године Радио Сарајева
  • Награда републичког фонда за културу
  • Награда жирија публике Десет дана камерног театра у Сарајеву
  • Награда Југословенског радија и ТВ за глумачко остварење лика Јелене у Исповести Моме Капора у Охриду
  • Златну плакету Музичке омладине БиХ
  • Плакета и медаља града Фераре – Италија
  • Редакција угледног листа Уна уврстила је Д. Стојиљковић у ужи избор за Југословенку године, а редакција београдског листа Нада додијелила јој је повељу Велико срце међу тринаест Југословена за племенитост и човјекољубље.

Дара Стојиљковић је заступљена у многим књижевним часописима, зборницима и енциклопедијама. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске.

Одјеци и критике

ЕВЕНТУАЛНО

Очи су ми пуне тебе

Сагорећу

на свом путу

Твоје руке нејаке

ко две гране квргаве

црвотчно пруће твоје тело

твоје очи лампе

тугу носе

стопала љиљани

саплићу се о мене

***

Одлазим

Заиста одлазим

***

Одлазиш

из траве сасушене

из туге мога тела

из уздисаја даха

Белу крв гацам

помамно

Плачем

***

Посахнуће биље

твоје пруће

твоје гране

сноп лампе

љиљани стопе беле

нагота твоја

О дечаче мили

у Земљу одлази

лице у сумрак тоне

***

Никад више

Питање ствари

груди ме боле

језе од зиме

Ни Сунца више нема за мене

Одлазим

Никад више тамо

Евентуално

Никад више... Очи пуне тебе

ЗАЛОГ

 

Саплитали

Гушили је

Спутавали

да удахне

да размахне

крила своја

ДИРЕКТОРИ ДОМОВА

КУЛТУРЕ

ПОЗОРИШТА

ГАЛЕРИЈА

Несхваћена

Нежељена

Отерана

Улазила

у атрије

на тргове

на сплавове

у вртиће

у домове

у јаслице

Дахом својим

тешила је

уплакане

усамљене

Смехом својим

миловала

косе њине

ПРЕБИРАЛА У СЕБИ

ОЖИЉКЕ

МОРЕ СУЗА

 

У твоме оку звезда

У мом дуга

Плови плови

Пружи ми јаук само

Ти лакши од лептира

Пој угуши

Сломи крила

Нестани из мог вида

ОПРОСТ

 

Кад нестанем не плачите

Када гинем гинем славно

Сунце пече

Све вас волим

Што сте могли чинили сте

Несхваћена невољена

Не љутим се

Све вас грлим

И листајте књигу ову

Опростите нисам могла

Све вам праштам

ТЕМА ЗА ПРИЧУ

 

Туга ко роса

Драматичне ствари

Чуда чине

У срцу депонија

ЛОМНА НОЋ

 

Кад би неко место мене

Могао да заспи

Па да снује моје снове

И да ме чува од мене саме

Ко зна куд бих кренула

Где се зауставила

Са куглама бола свога

У овој ноћи

„Несванулице“

БЕЛА ВРАТА

 

Можда ова кућа бела

Мене чека

да ме сакрије

од злих људи

од свих зала

. . .

И кад сан ми очи мути

да их затворим не могу

У даљине загледана

Бела врата...из витрине

САГА

 

Гризу ме ветрови

Носе поврх гора

Гладне су године љубави

Нема...ко бачена риба у зарону

Зурим у простор и време

У пени су моја страдања...

Волим понирања...и кад много

Сунца уђе у мене

ДОСТА...ДОСТА

 

Данас сам у жутом

И добро ми стоји

Диоптрија велика

Но није важно

Важно је да храним голубове

Данас сам у жутом

И кецеља ми жута

И трака у коси

Као да сам на модној писти

А завршила сам у Сарајеву

и курс за манекене

И била нудиста

И сплаварила Дрином и Таром

У Фочи у буду заборавила фармерице

Ни вреће за спавање, ни шатора нисам имала

Дали су ми... Плакала је пред зору роса...

Сад се питам како сам жива остала Боже,

па по Милости твојој дај да и овај Ковид преживим,

Не плашим се – само мерим своје снаге.

Боже, молим те само – да не лијем више сузе

Доста је било, молим те!!! Доста!!!

Из кухињице моје допиру протеини, витамини,

Кашице за мачиће, мирис наранџе, мрквице, нана.

То је моја храна... Јуначки се борим... класичну

музику слушам, сто су ми студенти снимили....

И гледам да сам у стилу, и у доба КОВИДА



Писмо