Члан УКРС

Рисојевић Ранко

Ранко РИСОЈЕВИЋ (1943) књижевник, историчар математике, културни посленик и културни експерт (Compendiums expert).

Завршио Природно-математички факултет, група математика са физиком.  

У јесен 1971. године, борави у Бриселу на петомјесечној стипендији белгијске Владе намијењене изучавању белгијске књижевности и француског језика.

1974. године запошљава се у Новинско-издавачком предузећу „Глас“ на мјесту првог стално запосленог одговорног уредника Издавачке дјелатности, гдје покреће више едиција по којима је бањалучко издаваштво постало познато на простору бивше Југославије, нарочито „Преводи“, коју ће изванредно водити Коља Мићевић, „Освјетљења“ и, нешто касније, у сарадњи са Универзитетом у Бањалуци, значајну „Универзитетску библиотеку“.

Сарађује са академиком Владом Милошевићем на објављивању и извођењу његових дјела. Пише његову биографију, „Владо С. Милошевић, један вијек“.

Објављује двије значајне књиге из историје математике (Велики математичари и Славни арапски математичари).

Учествује у два велика издавачка пројекта, „50 књига савремене књижевности народа и народности БиХ“, као аутор предговора за три избора, Ненада Радановића, Бранка Чучка и Томислава Обрадовића, и у едицији „20 књига књижевности за дјецу у БиХ“, предговором за избор Валерије Скрињар Тврз и Нусрета Идризовића. Послије овог посла урадио је избор и написао предговор за изабране приповијетке Ненада Ешпека и сабрао, уредио и написао предговоре за Душана Мутића и Славка Мандића. За загребачко „Око“, пише веће текстове о Јури Каштелану, Мирославу Крлежи, Ивану Франи Јукићу, Мати Џаји и Влади Милошевићу.

1988, године прихвата мјесто директора Народне и универзитетске библиотеке „Петар Кочић“ а касније ову библиотеку у свом другом мандату 1999. године трансформише у Народну и универзитетску библиотеку Републике Српске. Двије године прије овога прихватио се истог посла у Галерији ликовних умјетности, коју је трансформисао у републичку институцију која је данас препознатљива као Музеј савремене умјетности РС.

Учествовао је у књижевно-научним симпозијумима САНУ: о Сими Матавуљу, објављен прилог у Радовима САНУ, затим Меши Селимовићу, рад објављен у посебној свесци, као и рад са симпозијума посвећеног стогодишњици Скендера Куленовића.

Учествује на библиотечким семинарима гдје излаже нове погледе на библиотекарство и о томе објављује стручне радове.  

Нарочито је значајан допринос НУБ РС дигитализацији периодичних и монографских публикација из Босне и Херцеговине који посао је утемељен по свим свјетским стандардима које прописује UNESCO. По својим дометима, то је најбоље урађен посао дигитализације у БиХ.

Ранко Рисојевић је од 2012. године члан Словенске академије књижевности и умјетности у Варни, Бугарска.

 

БИБЛИОГРАФИЈА, КЊИГЕ

ПОЕЗИЈА

1. Вид таме, „Свјетлост“, Сарајево, 1967.
2. Време и врт, „Свјетлост“, Сарајево, 1971.
3. Тако, понекад, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1972.
4. Босанске елегије, „Глас“, Бања Лука, 1975.
5. Истрпи ово драгање, „Свјетлост“, Сарајево, 1975.
6. Снови о вјечном и пјесме смрти, „Свјетлост“, Сарајево, 1979.
7. Озон, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1986.
8. Прах, „Матица српска“, Нови Сад, 1988.
9. Брдо, „Светови“, Нови Сад, 1991.
10.Врата таме, “Време књиге”, Београд, 1997.
11. Месија, “Рад”, Београд, 1997.
12.Самоћа, молитве, „Глас српски“, Бањалука, 1999.
13.Први свијет, „Матица српска“, Нови Сад, 2003.
14. Расвит, „Глас српски – Графика“, Бањалука, 2006.
15. Majstorije, “Bosanska riječ”, Tuzla, 2009.
16. Ишчезнуће, КОВ, Вршац, 2011.
17. Ти, Фуга живота, „Слово“, Нови Сад, 2012.
18. Мала вјечност, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2018.

ПРОЗА

1. Умјетност Марије Теофилове, приче, „Свјетлост“, Сарајево, 1974.
2. Насљедна болест, роман, „В. Маслеша“, Сарајево 1976.
3. Слике за утјеху, поетска проза, „Свјетлост“, Сарајево 1981.
4. Велики математичари, биографске приче, „Нолит“, Београд, 1981. 
     друго издање 1987; треће издање 1991.
5. Приче из новина, „В. Маслеша“, Сарајево 1982.
6. Дјечаци са Уне, роман за дјецу, „Нолит“, Бгд, 1983.
7. Тијело и остало, роман, „Прва књижевна комуна“,Мостар, 1987.
8. Приче великог љета, „Свјетлост“, Сарајево, 1988.
9. Славни арапски математичари, „Нолит“, Београд, 1988.
10. Тројица из Зриковије, роман за дјецу, „В.Маслеша“ 1990.
11. Сабаласни шињел, роман, „Рад“, Београд, 1993.
12. Шум, кратке прозе, „Светови“, Нови Сад, 1995.
13. О души, Медиа центар “Прелом”, Бања Лука, 1998.
14. Иваново отварање, „Задужбина Петар Кочић“, Бањалука – Београд, 2000.
      Иваново отварање, друго издање, „Звоник“, Београд, 2000.
15. Владо С. Милошевић – један вијек, „Академија умјетности“, Бањалука, 2001.
16. Фрагменти, „Бесједа-Арс либрис“, Бањалука-Београд, 2002.
17.Босански џелат, „Глас српски – графика“, Бањалука, 2004.
     Босански Џелат, „Бесједа“, 2005, друго издање,
18. Археолог, „Завод за уџбенике“, Источно Сарајево, 2005.
19. Симана, „Глас српски – Графика“, Бањалука, 2007.
20. Духовни трагови, „Бесједа“, Бањалука, 2008.
21. Господска улица, „Матица српска“, Нови Сад, 2010.
22. Сан и јава и други поступци, СКПД „Просвјета“, Пале, 2013.
23. Minima memorabilia, „Змијање“, Бањалука, 2014.
24. Ноћ на Уни, „Завод за уџбенике“, Источно Сарајево, 2014.
25. Sestre i drugarice, „Lijepa riječ“, Tuzla, 2016.
      Сестре и другарице, „Задужбина Петар Кочић“, Бањалука-Београд, 2016.
26. Бескућник, „Прометеј“, Нови Сад, 2018.
27. Кочић и Босна, „Задужбина Петар Кочић“, Бањалука-Београд, 2018.

ДРАМСКА ДЈЕЛА, КЊИГЕ

1. Патуљци и бауци, лутка игра, „Глас“, Бања Лука, 1988. прво издање, друго издање 1990.
2. Кочић, са Гојком Бјелцем, Пословна заједница професионалних позоришта БиХ, Издавачка дјелатност, библиотека „Прва извођења“, Сарајево, 1991.
3. Божићна прича или Христово рођење, „Крајишко дјечије позориште“; бањалука, 1994.
4. „Немири и снови младог Андрића“, „Сцена“, Нови Сад, 1-2, 1993, стр. 125-136. (поговор Јовица Павић: „Бледолики предмет жеља“, стр.136-137.
5. Борба непрестана, лутка-игра, у зборнику: Драмски и луткарски текстови намијењени казалиштима за дјецу,  „Југославенски фестивал дјетета“, Шибеник, 1990.
6. Јолпаз Давидов, Савремена српска драма, Београд, 2013. Удружење драмских писаца Србије, Музеј позоришне уметности Србије, Позориште „Модерна гаража“, 145-162.

ДРАМСКА ДЈЕЛА

1. Цврчак звани маестро, радио-игра, Радио-Сарајево, 1969.
2. Чудесно дугме гусарског капетана,радио-игра, Рад.-Сар, 1970.
3. Оружје, радио-игра,Рад.-Сар,
4. Коцка маште, радио-игра, Рад.-Сар,
5. Скитнице, радио-игра, Радио-Згб,
6. Сузана и њени пријатељи, радио-игра, Рад-Сар,
7. Стари сат, радио-игра, Рад-Сар,  преведена и изведена на Радио-Берлину (два пута)
8. Прича о шаху, радио-игра, Рад-Сар,
9. Чувар звукова, радио-игра, Рад-Сар, 1987.
10. Још један од снова љетне ноћи или Балада о Симеону, Народно позориште Босанске крајине, 1972.
11. Јаблан, лутка-игра, Дјечје позориште, Б.Лука, 1984.
12. Патуљци и бауци, лутка игра, Дјечје позориште, Б. Лука 1987; објављено као засебна књига, „Глас“, Бања Лука, 1988. прво издање, друго издање 1990.
13. Јазавац пред судом, оперски либрето, према П.Кочићу, музика Владо Милошевић, Сарајевска опера,
14. Кочић, скупа са Гојком Бјелцем, Народно позориште Босанске крајине, Бања Лука, 1990.
15. Поход мјесец, према причама и пјесмама Б.Ћопића, Дјечије позориште, Бања Лука, 1990. и 1997.
16. Борба непрестана, лутка-игра, у зборнику: Драмски и луткарски текстови намијењени казалиштима за дјецу,   „Југославенски фестивал дјетета“, Шибеник, 1990.
17. „Немири и снови младог Андрића“, „Сцена“, Нови Сад, 1-2, 1993, стр. 125-136. (поговор Јовица Павић: „Бледолики предмет жеља“, стр.136-137.
18. „Божићна прича или Христово рођење“, „Дјечије позориште“ Бања Лука, 1994. Као представа два пута упризорено, 1993. и 1994. у режији Луке Кецмана.

ПРЕВОДИ СА ДРУГИХ ЈЕЗИКА

1. Р.М. Рилке:Валејски катрени, у књизи ВОЋЊАЦИ, заједно са Кољом Мићевићем, „Глас“, Бања Лука, 1986.

ИЗБОРИ

1. Избор из поезије и прозе у 40. тому едиције Савремена књижевност народа и народности БиХ у 50 књига. Предговор и избор Младен Шукало, „Свјетлост“, Сарајево, 1976.
2. Поезија, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1988.
3. Избор прича за дјецу, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1990; заједно са Алијом Х. Дубочанином, (Савремена књижевност за дјецу у БиХ)
4. Одбрана свијета, изабрана поезија, „Глас српски“, едиција Ауторов избор, Бањалука, 2000.
5. Изабране пјесме (1991-2006), „Међународни центар за мир“, Сарајево и „Плањаx“, Тешањ, 2008.
6. Изабране и нове пјесме – Одабрани и нови песни, „Арка“, Смедерево, „Матица македонска“, Скопје, 2008.

ПРЕВОДИ НА ДРУГЕ ЈЕЗИКЕ, КЊИГЕ

Босниај елегиој, (Босанске елегије), превод на есперанто, Бања Лука, 1986.
Момчињата од кај Уна, (превод на македонски) „Наша книга“, Скопје, 1988.
Bosensky кат, (Босански џелат) превод на чешки, „Фори“, Праге, 2010.
Одабрани и нови песни – Изабране и нове пјесме, превод на македонски, „Арка“, Смедерево, „Матица македонска“, Скопје, 2008.
Поезии алесе – Изабране пјесме, превод на румунски, Ацадемиа Интернатионала Ориент-Оццидент, Буцурести, 2011.
Rumore, (Šum), „Šum“, prevod na italijanski, “Stilo Editrice”, Bari, 2013.
Nowhere Land, Izabrana poezija, prevod na engleski, NUB RS, Banjaluka, 2013.
Боснийский палач,: Алетейя, Санкт-Петербург, 2013.
Bosniacki kat, (Босански џелат“), превод на пољски, „Nokturn“, Krakow, 2014.
Der bosnische Scharfrichter ((Босански џелат), превод на њемачки, Institut fur Slaviwistik, graz, 2014.
Босанскиот џелат, (Босански џелат), превод на македонски, „Алманах“, Скопје, 2018.

 

Одјеци и критике

ОТАЦ

Мој отац је био мрак,
ријечи у мраку, клупко сна.
По дану није га било,
можда тек поглед неки,
можда тек умор понекад.

Мој отац је био прича
увијек друкчијег краја.
Зрна граха на црном столу,
глас тавана пред спавање:
Ко гроба нема, жив је!

Мој отац је био успаванка
цреповима на срушеној кући.
Мајка га је преносила,
Од стола до кревета,
од свог срца до мог срца.


УСТАНИ И ПЈЕВАЈ, ПЈЕСМО

Да клечиш на камену, подно
мојих осушених ногу, испод
згрушане крви и трагова мука!
Да у брују изван себе,
у свјетлости престварној
која мрежи исте молиоце
видиш јару Брда пода мном!
Да себе заборавиш јасну,
бар у том трену јасну -
не, осврни се без гњева -
ако је ноћ, свануће,
ако се облаци навлаче,
ако и ако, ти звониш
и чврсто вежеш појмове.
Устани и иди с благословом
мртвих руку, искљуваних очију,
сва отворена, више цвијет
него грумен о коме се говори.
И не буди другачија,
види праве ствари,
дрво и челик, крв
на сјечиву које пјева.
Устани и пјевај!

(Брдо)


ПЈЕСМА О СВЕСЦИ

Опрости ми, свеско, што сам те занемарио.
Поставши тјелесно лијен, пунио сам се смислом.
Једини извор из ког сам пио, јесам ја сам.
Опрости ми што сам те ставио испод тешких књига
у којима је скупљена мени непотребна мудрост.
Заборавивши њену сврху, данима гледам оловку -
зашто да је више узимам у руку.
Ако не додирујем оловку, ни тебе, свеско,
више нећу отворити!
По чему да пишем?
Чиме да пишем?
Само собом у себи, безазлена свеско.

(Врата таме)


НИГДИНА

Међу нас, одвајкада, навраћа Нигдина.
Свикли ми на њу и она на нас,
умјесто огледала може да нам служи.
У шта год да гледамо, њу видимо;
шта год да слушамо, она ромори и јечи;
и на језику, сред залогаја, њен окус
преко окуса хране обмотава се.
С нашим женама лијеже, дјецу прави,
захвални смо јој на труду - њен сој,
спечен и вјечан, отпорнији је од нашег,
једе мање, нигдје не путује, ништа не иште,
шушањ стере, мјесечином се покрива,
са звијездама по сву ноћ егленише.
Плашимо се да би нам могли узети Нигдину,
љубоморни на наше једино имање.
Још им само она треба, све остало имају.
А Нигдина ко Нигдина, само код нас свраћа,
грли нас и љуби, у душу уписује.

(Врата таме)

НЕСРЕЋА

Осим Несреће ми друге разоноде немамо.
Несрећа спаја оне који су се мрзили,
уједињује разнородне, сљубљује одлијепљене.
Без несреће обезглављени, извирујемо
хоће ли нас напокон походити, рјешење
ове текуће муке, Несрећа, вјесник новог,
обновитељ вјере у моћ наших снага.
Тек у несрећи видимо колика је наша снага,
шикља одушевљење, све ми можемо.
Ко се несреће дочепа, њему је лако,
годинама може, уз мало вјештине,
као човјек живјети од ње.

(Врата таме)


БОЛИ, ПРИЈАТЕЉИЦЕ

Драга моја боли,
Шта бих ја без тебе?
Све док се не јавиш,
Сумњам у свој живот –
Све остало је недовољно
Да бих рекао како јесам.
Само твој додир,
Долазак, постепен,
Оклијевајући и увиђаван,
Смирује ме и враћа
Великом свијету изван мене.
Ти си само моја,
Боли, пријатељице,
Од првог дана нашег познанства,
Када си ми дошла
Кроз ножне прсте
С којих су спали нокти,
Кожа и моје незнање.
Полако си се успињала,
Редом пречих ствари,
Према души, гдје сада
Станујеш.
Све ти је ту потаман,
Као да си се са мном родила.

ТИЈЕЛО

Ко си ти,
што ме цијелом свијету
откриваш и показујеш?
Ко те је и гдје изабрао,
Да ме ружиш
И да те се стидим?
Колико сам само труда
Уложио да те поправим,
Да те склоним од гомиле,
Да те занемарим!
Ништа није вриједило
Ни користило мојој залудној муци.
У теби су гледали мене,
Смијали се и понижавали ме,
Док сам самотан и погружен,
Бјежао кроз тебе
Тражећи право мјесто
Које свјетина неће попљувати.


КОЧИЋЕВ ТРИПТИХ

1. Месија

Свака је твоја ријеч моћно звоно
чија се јека у све нас пробија,
јербо си ти сам мјед којом оно
јечи и од кога звони историја.  

Свака је твоја ријеч огледало
у коме су наши мртви на броју;
као у Нојеву барку све је стало:
људи, стока, шума, сунце на присоју.

Свака је твоја ријеч завјетна труба
из које се ори општи непослух;
за меке уши мелодија груба

којом се снажи твог народа дух
уплашен да се од Запада не огуба
и да не омрзне свој род, вино и крух.

2. Ријечи

Када би могао, млади волшебниче,
све ријечи које Кочић икад рече
повести са собом и стићи увече
у Стричиће, гдје на њих још личе

нека лица, благо, можда и шумарци,
у други би свијет ушле твоје очи
и другу би пјесму почео да точи
врутак крви кога сакрише уграци.

Тек ту би схватио овога узника
што је по Бечу лутао изгубљен,
сам у мноштву самљих пролазника,

њему мрским језиком облијепqен
језиком свјетски великих пјесника,
у блато свога Змијања заглибљен.

3. Писмо из душевне болнице

Брате мој, колико смо стари?
Свијет се мене одрекао, роде!
Испаравам се, треперим у јари,
на камену мало заостале воде.

Ја данима овдје тражим своје ријечи,
крију их од мене у формалину;
мртве, луде, пале су у сјечи!
Хоће ли и оне уљећи у брину?

Како да угледам још једном себе?
Како да чујем здраво смијање?
Ко на мене мисли, ко и даље зебе

ходећ лагано, по бразди, као сијање?
Слушам тишину, нешто стално гребе
и шапће: Ходи, чека те Змијање!

(Месија)



Писмо