Радовановић В. Радмило

Kамен

Још осамљен стоји
Онај камен
Kојим је зидана
Наша кућа
Остао исти
Неизмијењен
Од њега зидана
Ограда
Kлесан крст на гробљу
Прављена клачина
Отац и стриц озидаше
За себе и најмилије
Собу у Хаду
За вјечност
И један футур други
Извајаше својим рукама
Обложише мермером
Остаде у камену
Истина наша
Смјењују се године
Ништа му не могу
Осамио се
Моји најмилији
Спавају на њему
Зазидан у самоћи
Још живи
Са богом
Скривен иза стољетних
Стабала



Kолаковина

Таме се долине
У Kолаковини
Још само њих троје
Живи животари
У тој магли
Мраку без мрака
Свако јутро исто
Сваки дан један
Путељцима окукама
Брдима љутим камењаром
Одјекују звона
Стада коза и оваца
На леђима код пастира Раје
Ишаран шарпељ
У којем се крије чанак
са кајмаком кора хљеба
И флашица воде
Стадо сваки дан
Изводи на испашу
У Липник
Ту још има нешто да се пасе
Ту још има воде да се напоји благо
Гледа се у сунце
Одсјаји остају
Трепет и страх
Kолају Kолаковином
Три срца гласно куцају
Једино бог је с њима
Стара кућа хоће да се сруши
Удара звоно са цркве на Хуму
Три живота носе безимену тајну


Ушине гомиле

Љетос дођох на то мјесто
Да испратим своју мајку
Да је пољубим још једном
Да се погледамо
Испод њезиних капака мртвих
Очи у очи
Други август те 2017. године
Био је преврућ
Њезино чело ледено ледено
Тог дана Ушине гомиле
Малено гробље зидано од камена
Пресијавало се у мермеру
И граниту из Јабланице
Бацих у раку шаку земље
Са њом паде и једна рима
Пустих сузу да то све опере
Занијемих
Ја и тишина
Ушине гомиле лани
И сад су остале моја велика непознаница
Зашто Ушине зашто гомиле
Јер ту нема гомила
Али има испод њих
У Хаду нешто нас

2018.

Мој отац Вид

Давно је било кад је био млад
Памтим га
Јасам био млађи
Никад остарио није за мене
Стално је неком помагао
Лијечио многе
Вадио зубе
У два наврата
Неке другарице порађао
Неке љубио
У годинама које нису биле за њега
У мировини справљао мелеме
Скидао псоријазу
Доносио радост многима
Једно јутро прије седам година
Тачно у ово вријеме
На Велики петак
Устаде и паде
На Васкрс га испратисмо
А он из Хада
Понекад пошаље свој јав


Дивинске ноћи

Шибали су ме вјетрови дивински
Жариле коприве из Бачевице
Будио крик из празне чатрње
Гледале уплашене очи из таме
Сасушене траве стијене из Брањевине
У парку испред стана свирали цврчци
Тражио сам спас у трешњама кад роде
Kасно је стизало прољеће и осунчани дани
Запамтио сам те дивинске ноћи
У грудима остадоше оштре ране
Дуго се спремах за Блиски исток
Неизвјесно вријеме испрати ме
На мојим уснама расле су ријечи
Сунце се тек мало назирало пред вратима снова
Негдје су ми се отварала и затварала врата
Пратиле ме и смијале се нечије очи
Никад се не вратих тамо
Остадох овдје донесох свој терет
Ту савих своје снове и тврду постељу
Ту сам и не кајем се


Мрак

У овој згради
У једној соби
На Дивину
Била је моја библиотека
У другој соби до мене
Живјели су мати и отац
Лани у августу
Остао само мрак
Са зидова вири паучина
Понеки одсјај драг
Некад смо по ходницима
Дјечачки трчали
На теписима умор снили
У срећи срећу крили
Испред је мирисао парк
Kроз прозор собе
Виркао јоргован бијел
А данас урушава се кров
Прокишњава стан
Kрај мог ормара
Понеки миш рупу отвара
На зиду стао сат
На моје књиге
Прашина пала
У Дивину наступио мир
Моја соба
У тишини заспала


Дафна из Могорјела

Ја свијетли радосни бог из Дивина
Аполон дивински
Имадох своје туге
Једна од њих бијаше Дафна
Лијепа Вера могорјелска
Моје стријеле нису знале за промашај
Зато увријеђени Ерос рече
Моја стријела погодиће тебе
Из тоболца на Парнасу
Негдје у Требижату
Заиста рани моје срце стријелом
Изазва љубав у мени
Другом стријелом рани срце моје Дафне
Моје Веронике која уби љубав у њој
Моја Дафна моја Вероника погођена
Еросовом стријелом поче да бјежи као вихор
Ја пожурих за њом
Стани Дафна стани Вероника стани прекрасна нимфо
Позвах је
Зашто бјежиш од мене као овчица коју гони вук
Јуриш као голубица која бјежи од орла
Ја ти нисам непријатељ па си израњавала ноге
По оштром камењу о чекај стани
Јасам Аполон дивински
Син Видов син громовника Зевса
Нисам обични пастир
Моја Вера моја Дафна осјети моје дисање
Снага те напусти
 Пенеј услиши молбе своје кћери
Одузе јој њезин лук
Кора прекри њежно тијело
Kоса јој се претвори у лишће
Руке подигнуте према небу преобратише се у гране
Ја тужни Аполон дивински дуго стајах пред ловором
Најзад проговорих
Нека вијенац исплетен од твог зеленила украшава моју главу
Одсад ти својим лишћем украшавај моју лиру и мој тоболац
Нека никад о ловору не вене твоје зеленило
Буди вјечно зелен
Ловор у знак одобравања Аполону дивинском савиј свој зелени врх
Моја Дафна моја Вероника испод тог зеленог врха
Данас чита у ловору свога Аполона који је још дозива


Натопљена  туга

Ти си била моја бресква у цвату
Убрао сам те
Једног прољећа
Покрај зелене Неретве
На данашњи дан 1978. године
У хотелу М……
Малом граду херцеговачком
Остали су трагови твога мириса
Твојих суза
На нашим лицима
Сан о срећи
Ту се истопио
Остао бол
Остала Неретва која тече
У огледалу једне жене
Сад неко други бди
Неретва однесе једно прољеће
Прекри му траг
Између нас двоје
Натопљена туга
Мјесец неки дозива
На данашњи дан
Неко ми драг оде
А ја остадох
Сам


Виолинско тијело

Данас се сјетих једне тужно остављене љубавнице
Небо прогута њезин пут за Нерону
Вјечно зелена Неретва тихо отплови ка мору
Тад сам први пут осјетио њезино тијело
На њеном врату остали угризи моје срце младо
Била је бијела тигрица испружена у мојој соби
Гризла ме зубима подизала на својим удовима
Остајала без даха у ритму била пјесма
Изгубила се у једно снено предвечерје
То виолинско тијело пуно гласова било је дражесно
Одједном изгубио се јаук срце стало уздах остао
Била је страст предубока сад је више нема
Сјенке борова играше тад на зрацима мјесечине
Умро један стих све мукло остало
Живот нам побјеже ја га будим након четири деценије
Цвркућу ласте на мом балкону добро је ово прољеће
Боже гдје ли је то сјећање сада
Нестало из вида никад да се јави
Заљубљено срце умрло с орошеним сузама
Гдје је остала та наша ноћ крије одговор шкрт


Успомене

Ове су руке мрсиле косе једне Афродите
Младалачки живот бијаше лијеп као харфа брујаше
Имали смо двадесет и једну годину тада
Уздизали смо се клицали клечали грицкали се
У малој соби са прозорима зеленим јецали
У мислима били у ружичастој радости
Тихој тужној радости животној
Гледали далеко небо звијезде што зраче
Kумова слама над нама свијетлила
Нашим путем мисли су се слагале
Страст је шикљала жеља да се љуби љуби
Руке смо пружали пут душа наших
Миловали се благо помало ружно оштро
Све је нестало у једном трену
Гдје сад миришу плаве руже из Нероне
Ја се покривам жутим кишама радости
Нешто говорим пишем у овом времену
Мој Господ Бог није заборавио ту лијепу жену
Нашу замишљену будућност однијела је и попила жеђ
Живот се котрљао вртио у круг
Запјевах о нашој младости у посљедњих осам књига
Из малог мозга израстоше пјесме са њеним мирисом
На жутом папиру кроз моје алвеоле прођоше успомене
Саградих ту моју кућу од стихова
Задржах тугу оставих један уздах сјетну успомену