КОРНЕЛ И ЛЕНА
Једног априла,
Данима је киша лила.
На мокрим улицама града Клужа[1]
Љубав се збила,
Пужица је упознала пужа.
Млада и лепа,
Полагановић Лена – Ленка
Из Земуна је у посету дошла,
Звала ју је тетка,
Спремила се и на пут је пошла.
А он наочит,
Корнел, презиме Спореску,
Познат је у Клужу и околини,
Врло брз на песку,
Најбржи на травнатој чистини.
Видели су се
На углу двеју улица,
По престанку кишовитог времена.
Насмејаних лица,
Причали су у хладу кестена.
Убрзо затим,
Након месец и по дана,
Била је свадба у центру Клужа.
Песме, пиће, храна...
Венчаница од латица ружа.
Безгранична је,
Љубав њина нема меру.
И док мазе двеста прво дете,
Малог пужа Перу,
Поглед им се срете, препун сете.
МАЈСКИ СУСРЕТ
(У сваком случају)
Једног мајског понедељка,
Или је то била среда?
У сваком случају,
Једног дана у седмици,
Пошао је око девет,
Или чак у три поподне?
У сваком случају,
Један сат у обданици,
Журио је кроз шумарке,
А можда и главним друмом?
У сваком случају,
Једна стаза негде води,
Да стигне на чајанку,
Или можда неки пикник?
У сваком случају,
Један сусрет у природи.
Ко?
У које време?
И куда, молићу лепо?
И зашто? – питам ја вас.
Једног дана у мају,
И једног сата у том дану,
По једној стази,
На један сусрет,
Журио је један пуж.
То је пужић Пера,
Главом и брадом,
Ишао да посети
Своју дрŷгу стару,
Корњачицу Дару.
ШАТРОВАЧКА
Пуж Пера Спореску, као сви Земунци,
Шатровачки[2] често и прича и збори.
„Земун“ му је „Мунзе“, а „кућа“ је „ћаку“,
Слогове изокрене чим проговори.
„Где си, мислим, Перо, шта маи код тебе?“,
Један врли другар нашег Перу пита.
Пера одговара све у истом стилу:
„Мане штани ново, само ми се скита.“
У супермаркету дочека га прича:
„Пуску је баш сочан, а салата жасве!“
Пера одговара, брзо кȏ из топа:
„Дајте ми латеса, њу лимво надасве!“
На трафици када купује новине:
„Где си Перо, тебра, шта од штампе треба!?“
А наш Пера, строга културица, каже:
„ Политикин забавник и кнуве хлеба!“
(Ово са векном хлеба се преварио,
Па је на трафици није ни добио).
У трамвају кад је гужва, чујеш пужа:
„Лакше! Што се рашгу и дашгле високо?!“
Увређена коза на то мирно рече:
„Малени жићупу, чувај своје око!“
(Да л′ је ово претња, или савет само,
Пера је ућутао, то једино знамо).
Кад вежба трчање, а неко му смета:
„Жибе, помери се, стиже жићпу брзи!“
Након сат и по, тај неко се помери:
„Види жапу читр, како га не мрзи!?“
И тако сваки дан, у Земуну граду,
Шатровачки чајупри, наопачке баш,
Али једни друге, мислим, разумеју,
Без икаквих блемапро, ма, чисто да знаш.
РОДА И ЖАБА
Рода,
Пажљиво, одмјерено
С ноге на ногу
Хода.
Мотри,
Испитивачки гледа
Ко генерал на
Смотри.
Диже,
Увис једну обрву
Чим жаба приђе
Ближе.
Онда,
Сасвим мирно, полако
Жабу на мени
Дода.
Стара,
Прича ко Грчка стара,
Рода стрес жаби
Ствара.
ЛАВИЦА У ПРЕЗЕНТУ
Јужно од Сахаре,
На Црном континенту.
Анђела лавица,
Живи у презенту.
Не мисли на перфект,
Не брине о футуру,
Садашњост је важна
За ову лав-цуру.
Сасвим тихо, мирно
И стрпљиво у трави,
Непримјетна чека
Кô предатор прави.
Одједном... гнуови,
Антилопе, газеле...
Приђоше близу до
Лавице Анђеле.
Она искочи тад!
И сасвим сензитивно
Пусти свој снажни глас...
Звучало је дивно...
Афричка црна ноћ
Спуштала се лагано.
Сви су још пјевали...
Синхронизовано.
А када одлучише
Играти се разлаза,
Блиједи се Мјесец
На небу показа.
И сутра ће опет
На Црном континенту
Лавица Анђела
Живјет' у презенту.
Гласом срце прати,
Пјесма сама извире...
Сви ће с њом пјевати
У Африци и шире.
ПРВИ СНИЈЕГ
(За Олгу)
Тихо, нечујно као мачка,
Прикрадају се из облачка
Пахуља за пахуљом.
Држе се за ручице
Мале зимске краљице,
Док падају доље.
Једне лагано, друге вртоглаво смјело,
На Олгин длан, на Олгино чело,
Да јој осмијех измаме.
И свака зна да ће живот изгубити,
Али желе јој топли образ пољубити,
И вриједи, јер дијете је срећно.
Једне године када је падао први снијег
КОСОВКА
Нежна као лахор у гранама брезе,
Плави јој увојци прекрили рамена.
Замишљена ћути и кошуљу везе
Да поклони драгом, он се у бој спрема.
Тише од шапата светих архангела
Уздах јој се отме, да нико не чује.
Тугу њену блажи кошуља ланена,
Златним концем своје жеље исписује.
Крстић везе да га Бог чува, заштити,
Срце, знак љубави, да га на њу сећа,
А сидро је нада ‒ све ће добро бити,
Вратиће се драги, вратиће се срећа.
Тише од шапата светих архангела
Уздах јој се отме, да нико не чује.
Тугу њену блажи кошуља ланена,
Златним концем своје жеље исписује.
Целу ноћ је везак везла па заспала,
Санак је превари негде пред свануће.
Сунце грану, зора пробуди је плава,
Драги њен дојаха, сиђе испред куће.
Тише од шапата светих архангела
Уздах јој се отме, да нико не чује.
Тугу њену блажи кошуља ланена,
Златним концем своје жеље исписује.
Истрча пред њега, кошуљу поклони,
Образе му љуби, опет и поново.
Небом облак пројезди, Сунце заклони,
Он коња узјаха, оде на Косово.
Тише од шапата светих архангела
Уздах јој се отме, да нико не чује.
Тугу њену блажи кошуља ланена,
Златним концем своје жеље исписује.
ЛАЗАРЕВА ВИЗИЈА
Три дана прије Видовдана,
Прије битке,
Сишао је на свом ату
Цар Лазар
На Косово поље,
Сам, без пратње.
Напио се 'ладне воде питке
Из Лаба и Ситнице
По три пута.
Подигао поглед у Небеса,
Небеса се отворише.
И све је видио:
Војске с обје стране,
Копља, барјаке,
Сабље бритке.
Крв натапа земљу,
Из ње црвен божур ниче.
Видио је мртве Србе,
Мученике,
Како им се душе
У Небеса дижу,
Лако, попут птице.
Себе је угледао
На земљи, без главе,
На Небу, уз Главу,
И како му Свето тијело
Полажу у кивот.
Саме се пале
Воштанице,
Звона звоне,
Људи запомажу,
Небеса славе.
Све што је видио
Знао је да ће бити
И да тако треба да буде.
Никоме није говорио,
Ћутао је о свему.
Било му је јасно
Да је Бог одлучио
На Видовдан
Себи призвати Србе
Међ Свете Људе.
СИМОН
У њему бије срце јунака
И завија стотину курјака.
Погледом ошине,
Састави вјеђе
И кад помислиш
Да више неће
Ријеч да прозбори,
Он душу отвори
Широку кȏ висораван
Купрешка.
Из ока му кане суза,
Мушка,
Тешка.
Перо у сузу умочи
И на 'артији
У писмена преточи
Све што је мислио
Да егленише.
Запише.
И онда читаш
Написане ретке
И видиш Свете претке,
Оне прошле
И оне који ће
Тек постати.
Видиш Крсно знамење
И Васкрсење,
Анђела триста
И Спаса Христа
И помијешане
Људе и иконе
И кажеш:
Свака ти част,
Брате Симоне!
Симону Туркићу, Купрешаку и проти франкфуртском
ИЗДАЛЕКА
Она је ходала
Улицом Јеврејском
Грлећи књигу на грудима.
Та књига љубавна
На старом енглеском
Његово мјесто заузима.
Он је надгледао
Са свога балкона
Баш сваки њен лагани корак.
Давно је схватио
Да је само она
Његово сунце и његов зрак.
Али није знао како да јој приђе
Да јој се приближи и у срце сиђе.
Он је издалека посматрао срећу,
Ваљда, плашећи се да оствари већу.
Она би редовно,
Сваког понедељка,
Посјетила библиотеку.
Коса јој расута,
Плава, без раздјељка
Подсјећа на бистру ријеку.
А он би жудио
Да у њеној коси
Залута кô уклета барка,
И да пусти вјетар
Да га вјечно носи
О, то је изузетна чарка.
Али није знао како да јој приђе
Да јој се приближи и у срце сиђе.
Он је издалека посматрао срећу,
Ваљда, плашећи се да оствари већу.
Три пуне године,
Срећу се њих двоје,
Само размијене погледе.
Храбрости немају,
Љубави се боје,
Срамежљиви у недогледе.
Ко зна колико још
Јадни ће патити,
Колико зелених априла...
И да ли ће икад
Успјети схватити
Да би им љубав дивна била.
И нису знали једно другом прићи,
Приближити се, а не мимоићи...
Тек издалека су посматрали срећу,
Ваљда, плашећи се да остваре већу.
[1] Клуж – град у Румунији (место рођења многих познатих пужева, па и нашег Пере).
[2] Говорити шатровачки – мењати распоред слогова у речи, тј. пермутовати слогове (Зе-мун = Мун-зе).
