ВРАТА ВРТОВА
(диптих)
1.
(Цветне стазе)
Бела слова, отхрањена тмином,
разданише гнезда златокрилих птица.
Сласни глас усталаса свест.
Речи се обезумише од тмуше.
Заталасаше крвна зрнца, венама снежним.
Заплесаше муње у свемирској свили.
Заискри око напето на скок.
Срна не трепну пред сласнорогим јеленом.
Померише се врата несањаних вртова.
Цветне стазе, занебесаше у недоглед.
2.
(Руке дрвећа)
Дрвеће поздравља септембарским рукама.
Злате се звезде из ружиног свемира.
Немир плови у чаши вина, презрелог.
Светле речи с немуштих усана.
Дојиш птице језика, плодом саткане.
Нежна река из бесвести гугуче:
река саћа из ког восак точи.
Свећа! ― жути се крилима до њених груди, врцаних.
Гране поздрављају, ослобођене слатким отпадањем.
ПЛЕС НА ПИЈЕСКУ
Савршено топло море
Као ноте Астора Пјацоле,
Као узвишени Либертанго
На љубавном пијеску,
Као гротескна мелодија,
Пуна мјесечине,
Као опијајући заокрет
Вретенастог тијела,
Као недостижна префињеност
Тамнопуте плесачице.
Хармонично таласање
Лебдећих партнера,
Као упијање животородних
Златних зрака бога Ра,
Као лакокрило левитирање
С морем на леђима,
Као магија ритмичне игре
Страствених делфина,
Као музика која спаја љубав
Звјезданог неба и со мора.
ХЛЕБ: СЕТВА ЗА ЖEТВУ
Додирни прстима, златокласим,
ноту сласну што призива жетву.
Повијају се пољем дукати жути,
и птице беже пред налетом српа.
Груди су жито невесте златокосе.
Под плавим сводом жање се песма.
Жути се погача над зеленом главом.
Жива се жудња житу клања.
Несите усне за класјем вапе,
младићи косе траву до паса.
Слажу се снопље и откоси зрели.
Жетва се слаже са уснулим светом.
ИМА ЈЕДНА РЕЧ
Има један Верленов стих кога се нећу сетити.
(Х. Л. Борхес: „Границе“)
Има један стих, Борхесов,
кога се, с нежношћу, сетих.
Нема песника без заборава.
Има једна боја коју ћу радо,
са сетом, заувек памтити.
Немам дара да је опевам.
Има један звук који, топлином,
призива мајчину утробу.
Нема сна у коме га не чујем.
Има један мирис који подсећа
на млеко, младу крв и њене усне.
Има једна реч коју нико није чуо.
МАТИ: ДЕВИЦА
Моја прелепа Мати, бела,
у подножју неба уснила.
Дугорепе звезде благу душу носе,
рађају анђелчиће-зечиће.
Седам стотина серафима,
неразумном песмом кличу.
Чисти, голи, насмејани.
У вртовима божјим ничу макови.
Венац цветова Мати убрала.
Свечано венчање, удешено.
Свемоћни Муж, узбуђен, ћути.
Невеста пресрећна, у бледој венчаници.
Малчице непомична и слепа,
невина, дрхти прве брачне ноћи.
__________________________________________________
Пјесме за младе
КЛИКОНОГИ У ДОБА КОРОНЕ
Док пандемија кликоманије влада,
у нашој школи први пољубац пада.
Кривоногог, витког дечака Ненада,
срцем заразила шишкавица Нада.
Шашав осмех упутила нежна Рада:
без памети остао чупави Влада.
Девојке се сласно кикоћу у воћу:
шарене маске носе дању и ноћу.
Бројна се свиђања ко вируси шире.
Кликтави блесавци у сукњице вире.
Свет короне постао љубавно поље.
Школоноги воле у доба невоље.
МЕЧЕ МЕЧКИЦИ РЕЧЕ
Рундаво мече,
у топло вече,
срцем засече,
мечкици рече:
Чупава дево,
слатка бундево,
пренежна бундо:
Љуби те рундо!
Мечкица дична,
љубави вична,
срдито сриче:
Мани се приче!
Брлог преради,
кућу сагради,
земљу обради,
воћке засади!
Мечкаста друго,
градим већ дуго.
Трњине једем:
песме ти предем.
Моја си срећа:
бићеш још већа.
Мед саћем тече:
Родићеш мече!
ЗMИЈАЦ НА СУНЦУ
У Африци – пустињици,
живој жаркој жеравици,
боцнула – жута змијица,
Егзиперијевог принца.
У Африци – сунчица:
кад просевне искрица,
кад трепери душица,
кад засветли звездица.
Као сабља крута,
као муња љута,
принца покосила:
змијац, змија, ала!
Ватрица спржила:
земљу поцепала,
воду раздвојила,
небо отворила.
Малог принца –
змијац пецне;
песак звецне,
срце цепне.
Тајна слепа,
љубав лепа,
песма цвета:
Крај је света!
НИ ВУКУ НИЈЕ ЛАКО
Планина задојила сивог вука.
У тамној пећини – јечала хука!
Ћутљивог, нечујног, самотног вука;
брзог, храброг, сумњичавог хајдука.
Опрезан на цвркут птица,
спреман да скочи на зеца.
Дубина шуме – вуков гај.
Пропланак – опасан је крај!
Вука лове цели век.
Човек је вуку човек!
Да мало лане лови,
нагон вука нагони.
Ни бесном вуку није увек мило:
глад мора да шчепа птичије крило.
Ни басновитом вуку није лако,
кад га у причама напада свако.
Ни крволоком курјаку није драго,
кад мора да уплаши малено стадо.
Вучјаком-овчаром чобан чува благо:
питомио штене док је било младо.
Ни којот не чини из забаве:
белим овцама кад стриже главе.
Вук вучиће мора да нахрани,
од већих зверки да их одбрани.
Разумите вукове муке.
Природа пере вуку шапе.
И – саветујте црвенкапе
да не иду саме код баке!
