ЋИРИЛИЦА
Пиши као што говориш
Читај тако како пише,
Вуку који све посоли
Ћирилицом душа дише.
Ћирилицом јутро зори,
Ћирилицом срце куца,
Ћирилицом Његош збори,
Ћирилицом Принцип пуца.
Филип, Тешан, Змај и Ђура
Ћирилицом кличу с неба,
Васељена сва их слуша
Преводилац им не треба.
Гете, Ранке и два Грима,
Уче српски, јечи башта,
Андрић иде по Нобела,
Имао се родит рашта.
Ћирилицом љубав цвјета,
Светог нам је Саву дала,
Рађала се из пепела,
Пет вјекова робовала.
На Косову, Чегру, Церу,
Ћирилица битку води,
И кад НАТО бомбардује
Она пјева о слободи.
Ћирилица и Црњански,
Док у торби носе главу
И сањају о Суматри,
Кочић иде кроз мећаву.
Тесла, Пупин, Миланковић,
Српски збори сва братија,
Шантић, Костић и Десанка,
Дучић, Пекић и Матија.
Од Хомера па до данас
Није ишла странпутицом,
Јадовно и Јасеновац
''Не пишу се’’ ћирилицом.
Од Крајине до Камчатке
Ћирилица буре-вјесник,
Одјекује као Пушкин
Свака ријеч, сваки пјесник.
ДОБОЈСКИ ЛОГОР СМРТИ
У хладни децембарски дан,
Дан оснивања добојског логора
И Дан сјећања на његове жртве,
Њих 45.791...
Обелиск са крстом у небо стреми
Из праха да васкрсне мртве:
Дванаест хиљада српских мученика,
Нека је слава свима!
Шестсто четрдесет троје дјеце
Било је међу њима...
Душмани груби, стогуби,
Кад крвљу Европу међише,
Спремише црне сватове
И грешној мајци дарове,
Црно предиво, утробу бола,
И ушће непребола...
Мајци што рађа убога,
За себе, за цара, за Бога...
Још хрпи кости предака
Нерођено је потомство предала...
Тужан дан, Навиру сјећања.
Сјећања која ломе кости.
А ријечи смо као лијек чували...
Хоће ли жртва да нам опрости
Што смо тај вапај ситни, неумитни,
У мрачни понор историје одували...
Од бола у етар зидам цркву
За душе робља добојског логора,
Молитвом неухватљивој срећи
Натапам сиво платно бескраја...
Има ли пакла? Има ли раја?...
Док промрзла вријежа тропаре сриче,
А ''вјечнаја памјат'' монах виче,
Чудесним миром помазан
У вјечност љубав претварам...
Дан догоријева у пламену свијећа,
Пандану звијезда – задушног цвијећа,
Пламен нагриза корозију ноћи
Која од бола нема гдје да преноћи,
Омча кајања врат јој стеже,
Кајања – које се о зуб времена врти,
Мртви о себи причају послије смрти...
Добојски логор, основан 27. 12. 1915. године, први је
концетрациони логор у Европи. Тим поводом Књижевни
клуб ''Јован Дучић'' Добој, организује књижевни конкурс
''Српске голготе 20. вијека, а овај рад је – за 2016. годину
освојио друго мјесто.
ПАСТИР НАШ ЉУБЉЕНИ
Хиљаду сто деведесет првог
љета господњег,
у неко позно вече
зачу се глас: ''У добри час
дошао код нас, у владарски Рас!''
То млади Растко рече,
у једном даху,
инокосном руском монаху...
Нешто једоше,
и ту сједоше...
Тако их дан затече.
А шта који коме рече,
није остало знано.
Али витезу крстоносном
и тајновидцу нашем,
за вијеке вјеков – све би казано...
Он замијени дворац, земаљски, свој,
и круну, и мач, и славу...
за Свету Гору – духовну тврђаву,
а умјесто оцу свом,
Оцу небеском – приклони главу,
и имена се одрече свог
За име Светог Саве Освећеног.
Тако задоби још већу моћ – праву,
да нас обожи, умножи и сложи,
и да нас сабира и тада и сада,
и спасава од духовног пада...
Још од Никеје, Хиландара и Жиче,
осам стотина година
са свог Светосавског пута
пастир наш љубљени кличе,
с небеског сљемена,
да у смутне магле не залута
род Његов,
до краја времена.
КОРОНА
Спикери описују неописиво,
Фабула с кратким дахом,
Пандемија хара свијетом,
Опаки вирус премазан страхом.
Радост која је ширила крила
Сада се у њедра стисла.
Језик што цвјета у тишини,
Не познаје ријечи смисла.
Док тромо гутамо дан по дан
И у корона - се кувамо каши,
Што смо даљи – језа је све ближа:
Ко су њихови, ко су наши?
Зарази се сопственим смијехом
И навуци маску за овај сан,
Да те чува сјећање на себе
Док дође неки нови дан.
ТОЧАК ИСТОРИЈЕ
Чим се усидри Нојева барка,
Рекоше одмах мудраци стари:
Варка до варке, све је варка,
Опет ће свијет да крвари.
И дочекасмо модерно доба,
Долазак двадесет првог вијека,
У сто земаља гроб до гроба,
Кидише човјек на човјека.
И нама, што вјерујемо у туђа дјела,
Авет што битку са разумом бије
Ороби земљу што ниче из пепела
И често гази точак историје.
Сад главом безглавом владају
Док људских права траје обмана,
И у сваки циљ хладно пуцају
Због козјих уши цара Тројана.
И душе недужне за кеш ваде,
Од бијеле варке дане нам снују,
Док са ђаволом тикве саде,
А с црвом сумње будућност кују.
То им је истина, та кобна варка
Што је по ратишту к'о луду шетају,
И то је правда, незнана владарка,
Којој и гробови наши сметају.
Хвала Европи, нек себе брани,
Мој народ на реверс живи сада
Због руље што нашом глађу се храни
И игра - и док завјеса пада.
ЖИВОТНА ШКОЛА
Кад се чисти, нема чистих руку,
Страх стражари боље од стражара,
Јаки вјетар дрвеће искриви,
Строга школи очи ти отвара.
Свака рђа једе своје гвожђе,
Тиква плива куд је вода носи,
Не плачу сви на истом језику,
У туђим колима ћути, не пркоси.
Ради мира с ђаволом се мири,
Навика је наша хљеб са седам кора,
Ко брзо суди, још брже се каје,
Јачи је ко хоће, него ко мора.
Новац и гости дођу и прођу,
Лијепа лаж - сиротињско имање,
Није исто знати и казати,
Родном дрвећу сви ломе грање.
Ко тврдо веже, лакше одвезује,
На тржишту нема праве вјере,
Кад је већа рупа од закрпе,
Ријечи се не броје, већ мјере.
КАД РИЈЕКА ГОВОРИ РИЈЕЧИ ЋУТЕ
(На извору Зете)
Дани иду, трагови остају,
Свака стопа свог пастира има,
Онима који изгубе снове
Завичај станује у мислима.
Тамо гдје звона звуке сију,
Зета облачи хаљину плаву,
У свануће поји бујну машту,
Ноћу тече према забораву.
Самљела је све своје млинаре,
И дуго, дуго, носила потом,
Пуне бисаге златних ријечи,
Својим коритом и нашим животом.
Њен жубор је споразум са болом,
Срце узето из груди неба,
Моје дно је дубље него њено,
Јер продајем душу ради хљеба.
Опрости, Зето, својој босој дјеци,
И ти течеш, па си опет тамо,
Нас прогоне вуци невремена,
Одлазимо, ал' се не враћамо.
ПРИЧА ЈЕ ПИСМО КОЈЕ ПИСАЦ ПИШЕ СЕБИ
(Из романа ''Кућа без прозора'')
Сви смо ми мрвице у хљебу неке приче. Мрвице које падају са трпезе живота, тражећи своје подношљиво обличје. А Хајне тврди да ''човјек говорећи о себи увијек лаже. Судар са овим глечером хлади ми самопоуздање. Међутим, стваралац је побуњеник. Он не смије да чучи к'о кнедла у тањиру. За њега нема дебеле 'ладовине. Он се прво обрачуна са самим собом. Не крије бол као мајка од дјетета. Не тавори у стерилном загрљају безнађа. И не прихвата да буде прегажен без пардона. Пише без наде да ће пронаћи бисер у љуштури своје писаније. Батрга се кроз пустоловине као кроз својеврсни азил. Треба, дакле, узвратити паљбу. Ниједна прича није допричана, а ћутањем се ништа не постиже. Нема судбине запаковане ''за понијети''. Живот је ионако губитак. Личи на попис инвентара, иако то није.
Давно сам дошао. (Чак и до аутоматизма гестова.) Бришем прашину са прошлости. Дријешим чворове догађаја. Листам породичне албуме. Нико ти више не вјерује да си био млад. Сам себе посматраш. Асиметрична поза. Као и живот кроз који си протрчао. У мојој сваштари има свега: неколико длака из браде феудализма, пар латица увелог социјализма, закржљали пупољак капитализма.
Давно сам дошао. Већ сам цио овамо. А нечије пола је као моје цијело. Промијенио сам државу, а нисам промијенио адресу.
Живот има два лица. Трбало је прећи пут између слуге и владара. Упрегнут у сплет животних околности. Увијек Сизиф, никада Икар. Један од оних из ''колоне у пролазу''. Од оних што су мислили да суштина није у узимању, већ у давању. Од оних који су вјеровали – као што смо ми вјеровали у ''дивне лажи'', како рече Стендал.
Да, тешко је било бити и остати учитељ. Учитељ с лица и наличја. Неко кога би требало писати великим словом, иако не треба бити велики. Велики је само онда када га стигну и престигну ученици.
Иако сјетва подразумијева жетву, ова позна берба нема илузију о трајању. Нема више таквих школа, и таквих учитеља. Нестали су у борби супротности. Али нису умрли. Село је умрло умјесто њих. Сада живе у магији сјећања. Отишли су безимени као капи кише, и топли као руковање. Да достојанствено сузбијају невоље. Да се навикавају да и у животу врло често побјеђују рђаве ствари. А људи их прихватају. Охоло. Подмукло. Непоправљиво. И још урлају од среће. Но било шта да радимо, увијек нађемо времена да остаримо. И да се још гурамо у ред за срећу. (Још су нам жеље млађе од нас). Настојимо да свима које сретнемо налијепимо помало својих проблема. А то је људима досадно. Спопада те хуманост и самилост. Понестају ти идеје и самопоуздање. Живот почиње да скрива ствари од тебе. Шали се. Неслана шала. Одупиреш се. Не вриједи. Не вриједи се ни кајати. Од кајања се не прави чорба.
Коначно си без распореда часова. Можеш себи дозволити да изгубиш мало времена. Претвараш се да си задовољан. Да си много остварио у животу. А то је тешко. Та лаж. Касно схватиш да је живот покушавање. Надвлачење конопца. Оно што кријеш замишљаш да не постоји. Успаван си, а ниси љепотица. Проширујеш вене, и сужаваш видике. Тражиш завој на цести, а прилог у јеловнику. Корачаш кроз умор као кроз блато. Шашољиш као вода низ калдрму. Стењеш као породиља. Постајеш храпав. Завејавају те дани. Узалуд тражиш све што ниси некада нашао. Чекаш блажену пензију, да купиш лопату. Да се играш у пијеску. Као сва дјеца. Да правиш дворце. Да тражиш себе у њима. Да градиш разграђени свијет. Да за то нико на тебе не галами. Нико! Ни давно заборављене године. Године које зову у помоћ. Зову кроз маглу распршених дана. ''Не окрећи се , сине''. Не враћај се из мисли, и не питај се да ли треба пљунути на земљу, или треба пљунути на такав живот. Живот у коме или се нечега сјећаш, или нешто чекаш. Живот у који не може стати ништа више до један голи живот.
