Члан УКРС

Аврић Жељка

Жељка АВРИЋ (дев. Чичић), рођена је 15.11.1964. године у Бањалуци. Завршила је Основну школу у свом селу Кобатовци и Александровцу, Општина Лакташи, а Гимназију у Бањалуци. Дипломирала је на Филозофском факултету у Новом Саду, смер књижевност и српски језик. Од 1990. године, припадник је Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Живи и ради у Сремској Митровици.

Пише поезију и краће прозне форме (есеје, приказе, беседе). Прилоге објављује у часописима за књижевност, уметност и културу. Члан Удружење књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Песме су јоје превођене на бугарски и руски језик. Више пута награђена за песме и циклусе песама.

У шестом тому антологије Српско-руски круг за 2016/2017, у издању ИГАМ из Београда и „Вахазар“, Москва, објављено је 12 песама које је изабрао и превео Андреј Базилевски. Песме Реке и даље теку  и „Кршњак“ на бугарски је превела Елка Њаголова и објавила у Антологији песама о рекама и Антологији песама о хлебу. Песме на бугарски језик превела је и књижевница Ангелина Бакалова.

О поезији Жељке Аврић, писали су Ранко Павловић, Анђелко Анушић, Љубивоје Ршумовић, Тодор Бјелкић, др Слађана Миленковић, Маја Белегишанин, Милијан Деспотовић, Јованка Стојчиновић Николић, Момир Васиљевић, Ђорђе Врањеш итд.

Жељка Аврић за себе каже да има два завичаја и пише на обе изговорне варијанте српског језика (екавској и ијекавској).

 

БИБЛИОГРАФИЈА

ОБЈАВЉЕНЕ  КЊИГЕ:

1. „Портрет“  Бранково коло, Сремски Карловци, 2001. године (поезија, ћирилица)

2. „Звездарница“  СПКД Просвјета, Лакташи, 2004. године (поезија, ћирилица)

3. „Маргиналије“  ИК Прометеј, Нови Сад, 2013. године (поезија, ћирилица)

4. „Временик“  ИК Прометеј, Нови Сад, 2014. године (поезија, ћирилица)

5. „Јесам“  ИК Прометеј, Нови Сад, 2016. године (поезија, ћирилица)

6. „Жеђам“ ИК Прометеј, Нови Сад, 2018. године (поезија, ћирилица)

7. „Сонетне бројанице“  Ранко Павловић – Жељка Аврић,

                                                       ИК Прометеј, Нови Сад, 2019. (поезија, ћирилица)

 

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ:

1. БИБЛИЈСКИ ПЛАЧ НА БЕЗОБАЉУ СВЕТА, “Епитафи за незнане” Анђелкo Анушић (изабране песме), часопис Бдење, Сврљиг,  2015.

2. KOЧИЋЕВСКА РЕЦКА У ЈЕЗИКУ,  „Писмо Петру Кочићу и још понекоме“ Анђелко Анушић  (збирка прича), часопис Савременик, Београд, 2016.

3. КАРЕЊИНА НАШЕГ ДОБА И ВРОНСКИ ИЗГУБЉЕН У МАГЛИ,Карењина и Вронски у задимљеној крчми„, Ранко Павловић (кратке приче), часопис Траг, Врбас, 2016.

4. РОМАН  О СРБИМА  ИЗ ХРВАТСКЕ – ОД  ВОЈНЕ ДО СРПСКЕ  КРАЈИНЕ Гласови са Границе“ , Анђелко Анушић (роман), часопис Траг, Врбас,  2017.

5. ЗВЕЗДЕ ИСПИСУЈУ СВОЈ ИЗГУБЉЕНИ МИР, Ошишано сунце Taтјана Венчеловски   (збирка песама), часопис Бдење Сврљиг, 2017.

6. АЗ СВИТАК ГОСПОДЊИ ЈЕСАМ,   „Одвијање свитка“ из збирке песама „Партенон звездама зидан“, Милица Јефтимијевић Лилић, часопис Бдење, Сврљиг, 2017.    

7. САМО СЕ ОД ПАТЊЕ РАСТЕ, САМО ОД ПАТЊЕ СНАЖИ,   „Крајњем свемиру журим“ Паун Петронијевић:  – сабране песме, часопис Свитак, Пожега, 2017.

8. ВРЕМЕ СНОВА У ВРЕМЕНУ БДЕЊА, „Бела фаза“, Лара Дорин (збирка песама), часопис Бдење, Сврљиг, 2018.

9. АКО ИКАДА ПРЕСТАНЕМ ДА ПИШЕМ, БИЋУ МРТВА ДО СМРТИ  „Кратка прича о отвору бленде“, Ана Никвул  (збирка песама), часопис Бдење, Сврљиг, 2018.

10. У ВИНУ ЈЕ НАДАХНУЋЕ, МИСАО, ИСТИНА, „Вински сонети“, Ранко Павловић, рецензија књиге, Арт принт, Бањалука, 2019.

11. УСПРАВЉАЊЕ УНУТРАШЊИХ РЕЧИ  Неко је позвонио“ Јованка Стојчиновић Николић, (збирка кратких прича), 2019.

12. РЕЧ КАО БЛАГОСЛОВ И МИСИЈА,  ,,Благослов речи  3″ Мирјана Штефаницки, рецензија књиге, ИК Прометеј, Нови Сад, 2020.

 

БЕСЕДЕ:

1. БЕСЕДА О РЕЧИ – СВЕТЛО ИСТИНЕ

Билтен 26. Фестивала беседништва Sirmium lux verbi  – Сирмиум светлост речи, Сремска Митровица, 2017.

2. ИЗАБРАНИ ГРАД

Билтен 28. Фестивала беседништва Sirmium lux verbi  – Сирмиум светлост речи, Сремска Митровица, 2019.

3. ЧОВЕК КОЈИ УМЕ ДА ГЛЕДА, НА СВАКОМ ЗИДУ НАПРАВИЋЕ ПРОЗОР

    (Илија Туцић, Приче равнице)

Билтен 28. Фестивала беседништва Sirmium lux verbi  – Сирмиум светлост речи, Сремска Митровица, 2019.

 

ЛИТЕРАТУРА

1. Дамир Малешев, „Уснама небо дотакнути“, промоција збирке Портет, Нови Сад, 2001.

2. Слађана Миленковић, „Портрет једне поетесе“, промоција збирке Портрет, Нови Сад,  2001.

3. Ђорђе Врањеш, „Моћна реч далеки ехо има“, Звездарница, поговор, Нови Сад, 2004.

4. мр Слађана Миленковић: „Звездано небо и песникиња“, промоција, Нови Сад, 2004.

5. Ранко Павловић, „Суштаство на маргини“, часопис Траг, Врбас, 2013.

6. Милијан Деспотовић, „Декодирање проклете авлије“, Меморија језика, Пожега, 2015. стр. 141-144

7. Анђелко Анушић, „Врата дана осмога“, Временик, поговор, Нови Сад, 2014.

8. проф. др Слађана Миленковић, „Поетски временик стварања света“, промоција, Нови Сад, 2015.

9. Љубивоје Ршумовић, „Над рукописом песама Јесам“, Јесам, поговор, Нови Сад, 2016.

10. проф. др Слађана Миленковић, „Јесам – вјерују једне поетесе“, Јесам, поговор, Нови Сад, 2016.

11. Анђелко Анушић, „Животни контрапункт“, часопис Бдење, Сврљиг, 2016.

12. Маја Белегишанин, „Вео тајне и жудње“, часопис Траг, Врбас, 2019.

13. Ранко Павловић, „Жеђ душе и тијела“, часопис Златна греда, Нови Сад, 2019.

14. Јованка Стојчиновић Николић, „Кад жена бди, не зна се која је доб“, поговор за књигу љубавне поезије „Песма јој је друго име“, 2020.године

Одјеци и критике

ПОСВЕТНА

Ми смо ти она врста
коју су скидали с крста

боли ножем и коцем
клели Сином и Оцем

Ми смо ти оно племе
којем су тровали семе

властитом крвљу шкропили
вешали дерали топили

Ми смо из оног стада
што га је војска Хада

крстила огњем и мачем
глобила јауком плачем

Ми смо од оне сорте
коју су вучје кохорте

располутиле сјамиле
преклале обезглавиле

Ми смо из лагума збега
сеоба колона черга

Са фреске из светиња
прогнани од аветиња

Ми смо од земље црнице
из гарежи костурнице

опростом мржњу надрасли
да би из пепела васкрсли


ТВРЂАВА

Кишна сећања у лагуме свести
прокапљу. Јутро искашљава мемлу.
Mрви нас слутња куд могу одвести -
у непочин поље, непребол земљу.

Локоти стражаре криком. Забрављен
прозор - видик. Ћутање боји зид.
Сати  у неврат, име у непомен...                                                                     
На крају света - ни рид, ни пев, ни вид.                                                        

С бедема рог. У опкопима Ништи.
Над главом пуца бич, лелечу  кости.
Кад дан занеми – мрак провришти
из јазбине, обести, суровости.

Страхом се утваре кoте. Зли дуси                                                        
походе разум; зломисли царски пир.
И све што негвама звечи, пркоси                                
сутрашњем дану – асасин, тат и жбир.                                                        

Оком пушкарнице - у сунце нишан.                                                    
У руци смрт, у срцу дрхтај птице.
Свуд муње; само на образу киша,                              
усред огња застор од невидице.

Шапат и плач се Авлијом распрсли.
Мучи до вечности заспало племе.
Са првим грехом - сви су васкрсли.                                                                
И пад је лет, кад је падању време.

Откуд? Камо? Стати? Сјати? Ил' пасти,
вазнети? У звекет, јецај, круг ил' бег?
У заборав сићи,  одрећи се  части...?
На крсту, под стегом, носити свој тег?!

Лакше пасти но уз вис узаћи.
Застрављеном бежати од звери.
Већ у себи човека пронаћи,
од земности до звезданих двери.


РАСПЕЋЕ

опрости боже опрости
што сам од крви и кости

што сам оно што јесам
гладан немиран бесан

листак чудесног ткања
од ветра светлости сања

који у крлетки  жића
чезне слободу бића

уклет од радости јада
између лета и пада

од првог греха бездна
до невиности звезда

јагње у вучјем крзну
што се постањем дрзну

да разапет сад и довек
останем само човек


ИСПОВИЈЕСТ

Лице завело
у оку угарак
Мори ме јад
 и јед
Спекла ме несаница
ископнило сјећање
сатрла милостиња

Им’о сам воћњак и казан
чељад и ћоше у биртији
славио крсно име
неђељом  пред цркву
пушимо и људујемо
не би много
ал’ мени доста

Ондак дођоше
мрко су гледали
тукли бога му
ћерали с кућишта
отимали старевину
ко одма’ не крену
полегоше га ничице
изгори сиротиња

Дуго смо бјежали
крили се страовали
успут се погубисмо
у мраку... по јендецима
ондак нас примише
дадоше крува
селише овђе – онђе

Најпослије ево ме
кажу одговорни
привремени смјештај
а и ђе би
ионако не знам
свуда земљаци
и фамилија
препознајемо се
по несрећи

Ноћу не спавам
гледам у таваницу
тамо налазим
оно што сам изгубио
шљиву у цвату
мирис кома
и пјесме из старина

Шта би то људи
коме се замјерих
не облагах комшију
не одмјерих криво
нијесам украо
не учиних срамоте
не ојадих нејач
не уцвијелих мајке

Боже
што ме предвоји
осакати разапну
сину ни биљега
унука немам
стара се објесила
ја не могу
гријех је
синко


ИЗЛАЗАК

кренусмо сити несреће спремни на невољу
упртисмо бриге огрнусмо слутње
у бисаге стависмо све што нам би
у кораке све што је испред
пођосмо у недоглед у непричаву
с црнорисцима за војском

вукли смо стоку носили гусле
у поглед нам стало остављено
устима пуним земље
опраштали се од мртвих
уз ропац не осврћући се
ишли смо да се не вратимо

уз пут смо падали устајали из блата
зазивали Бога псовали мајчицу
бежали од сабље од данка у крви
од црних кошуља и бодљикаве жице
кроз крајишта цестом петровачком
од косова поља до нове сербије

замрсише се у топографији света
сви наши путеви вољни и невољни
тражисмо сламку спаса хлеба
сунце на изласку острво с благом
имајући само име и презиме
и то откуда смо дошли

лутасмо тако и још ходимо
у сећању у сновима у нади
жудећи дан који ће доћи
до тада избрисаће нам се траг
и заборавићемо куда смо пошли
јер свуда смо и нигде нас нема


ПОМИРЕЊЕ

где је та песма тај тихи бол
склопљене очи дрхтаји жица
у загрљају ветар и птица
ближе небу још ближе сну

у празном гнезду тишина празнује
са кровова капље месечина
пoглед у боји руменог стида
дотиче маглене обале жеља

све чешће ћутим
понекад љубим
помало старим
и слутим
слутим

далеки смех детињства
јесен у бдењима
јутарње неспокоје

безимене цесте и туђи трагови
траже смисао у некадашњој суштини

чекања кисну као послушна псета
раздевичену чежњу
боли невиност успомена

и сневам
док дуго бдим
и видим
видим
све оно што је
у ово моје

смејем  се...  псујем... пркосим
живим о води... мислим на хлебу
ћутим мајчиним млијеком
казујем у ветар...у ветрењаче

равно и плавно и рујно и нујно
све давно где сам и што јесам

па станем и
дрхтај смирим
и мирим
мирим
оно некада
са овим сада


ПОВРАТАК


Када се вратим овдjе
гдjе су ме познавали

Постаћу опет Ја
и остаћу заувијек

Нећу шетати уснулим градом
пролазити кроз туђе животе
бити лице са заједничке фотографије
Овдје сам била Неко
кога су давно вољели
с ким су се једном растали

Друговала са вјетром
сањала даљине
Била полудјела птица
потом пожутјела слика

Када се вратим
бићу осушен босиљак
грумен иловаче на ципелама


Бићу пјесма коју је пјевала моја мајка
њена десница и њена љута рана

Када се вратим овдје
поново ћу наћи себе
и постати цијела

Све што сам изгубила
сачекаће ме на крају пута

Зарашће резови
разминуће се магле
отворити све капије

Дочекаће ме праштањем

Дан ће бити ведар
а ја коначно
спокојна


ЈЕДИНА ПЕСМА

Моје си све.
Бело и сиво; тамније, црње.
Обала, бродолом, хрид.
Пут свиле. Кроз трње.
Успаванка и несаница.
Облина нежности, сећања брид...
Моје Вјерују и неверица!
Први усхит и последњи мук.
Осмех и сузе. Тишине звук.

Моје си све.
Видик, свануће.
Тескоба ноћи, зора без стида.
И узлет и посрнуће!
Запис и Завет.
У ходу, паду и  без вида.
Све боје спектра, дубина плавет...
Moj крст и сање.
И грех и кајање.

Моја си радост. Безмерна, ћутке.
За мене рођен и мени суђен -
за све вечности и све тренутке! 
Уснуо, будан, остављен, жуђен...
Од мене целе и тебе пола,
гордости  и непребола!
Од ветра и песка, сунца и снега...
Моје си све.
И више од свега.


РЕКЕ И ДАЉЕ ТЕКУ

у нама протичу реке без повратка
њихове воде су мутне
обале уклете
личе на наше савести
успаване узбуркане
извиру у маглама
таласају немирима
уливају у забораве

ми чекамо на подигнутим мостовима
а реке и даље теку

у нама превиру реке заблуда
пенушају страсти
ковитла бујица
валови прскају сузама
корита ћуте равнодушност
дубине  прете тишином
рибе се подсмевају удици
дављеници хватају за сламку за врат

ми стојимо на супротним странама
а реке и даље теку

у нама промичу реке сећања
дани се нижу и мрсе као перле 
јутра се радују буђењу
месечина несаници
у свакој речи тражимо тајни знак
ћутања постављају питања
шта је у капи  на стени
под врбом у виру

ми долазимо и одлазимо
а реке и даље теку


БЕЛЕ НОЋИ


Мој свет сакривен у белом мраку,
у ово доба кад разум ћути -
празнинe пуни и надахнути,
у хармонији  и раскораку.

Светлост је бела опет над реком...
Тај привид мира у који грезнем.
И лепо ми је... Ал' ипак чезнем -
дивно је бити потребан неком!

Занесен белим ноћима лутах
кроз време прошло, туђе животе,
тражећи - нађох најлепшу сену;

па ово мало стварне лепоте
у песму о сродној души  спутах -
недосањану, недовршену...



Издања

"Временик"  ИК Прометеј, Нови Сад, 2014. године (поезија, ћирилица)

"Јесам"  ИК Прометеј, Нови Сад, 2016. године (поезија, ћирилица)

"Жеђам" ИК Прометеј, Нови Сад, 2018. године (поезија, ћирилица)


Писмо