П Ј Е С М Е
КЉУЧ
Самобитност своју –
идентитет, учено што се каже,
чувај као што кључ пази свој
Вазда тих кротак уздржан
Узвишено прост
међ простотом ствари
и људских послова
Проговори – зашкргута реч-две
по вишем налогу расковника
језиком непорецивим
одрешито
Родослов оца свога
Језик браве
Тајну куће
(И кључара – домаћиновог најмлађег сина)
Тај дубоко скрива
у ливу своме
Испод седам калауза
и девет кључаница
Угледај се на тврду веру његову
Тај главу даје –
Знака од себе не пушта
КУЋА
Кућа
и окно ко слепчево око.
То је моје око
и моје бивше окно.
Кажем.
Нишанимо се у зеницу:
Оно прозире моју слепост
Види што ја не видим
Што нисам запамтио.
Ја гледам у Оно што оно не зна
Не слути.
Бежи окно
у моје око!
Вичем.
Ено иде сеновит човек
Са кијачом на рамену.
Чувени лоботом.
Мајстор за дечије зенице
И беле штапове из тисућљећне шуме
МОЈ БОГ
Куд си пошао
на непут
у недоба?
Идем да видим свога Бога.
Тако су ми говорили
дијете док сам био:
Видјећеш ти једног дана
свог Бога!
И видио сам га
као дјечачића
на запрези.
Држао је узде.
Сморени коњи клецали су
под теретом збјеганаца.
Дјеца, жене и старчество
сјеђаху на кућним стварима.
Ишао је с неким народом.
И као младића
у униформи
срео сам га.
Личио ми је на неког познатог.
На кога, да разаберем, нисам могао.
Сјећање ме најприје издало,
а онда и сви остали.
Није мача имао
као што га није ни имао.
Сатанаило тад грмио је у зраку,
и помало у ваздуху,
витлао прашину, дажд
и тамино угљевље.
У наручју усузане матере
спазио сам га.
Прстом упирао је
у олујно ненебо.
Ишао је у поворци.
Уз неко велико брдо
које се неземљи брдило,
они коњи пали су на кољена,
с крвавом пјеном на устима.
Дјечачић је немоћно руке ширио.
Онај младић је притрчао,
руду ујармио
и вукао до врха.
Мали кочијаш весело је
бичем швицнуо,
и прва немуња истом бљеснула је.
И пјешке,
ишао је у Колони.
Ћутке.
Носио је завежљаје.
Одмијењивао нејаке и снемоћале.
Обрисао сам његов зној
са мога лица.
На Граници
Цариник га је
из поворке истргао.
Већ дуго те тражим, бунџијо!
Мача први си се машио.
Сад си и дезертирао!
Натраг, да браниш Лончареву њиву!
Викао је.
Он је, он је! –
Из Колоне, учинило ми се, неко је заграктао.
И он је мирно пошао.
Сад идем да видим да ли је дошао мој Бог.
ПЕТРОВДАН
Петрводан,
и Живот у старим веригама.
Повијени у ваздуху
и у очима
вратови класја.
Срполик месец
насред неба, а посред Земље, рибари
ко Римљанин на кованици.
А прах Виминацијума
веје ли веје
по каменим сватовима
Петрводан,
и лила без Прометеја.
Лепљив мрак
сипи по КРАЈИНАцијуму.
ДРУЖИНА
Кад би се уздаси,
кад би се јецаји
за беле руке похватали,
колики загрљај би се
с краја накрај Долине
до штрика небеског
упрстио,
а омча бескраја
на Голготи занијала.
Кад би се јецаји,
о, кад би се јауци –
откако је њиховог гаравог ојкана –
за гроца бела пограбили –
колики грлоња-крвник
овуда би ходио,
Престола и Господства
теменом потресао.
Кад би се крици,
ај, кад би се крици –
откако је крика и његове беле пене –
на шију један другоме успели –
снежни стуб
Кумову сламу ужгао би.
Кад би се ови,
о, кад би се ови,
кад би се удружили,
кад би се сложили –
дружине верније не би нашао.
П Р И П О В И Ј Е Т К Е
ЛЕГЕНДА О ЧОВЕКУ КОГА ЈЕ ВЕТАР ВИЈАО
Човек је ишао пречицом, преко поља, уместо путем који је губио своје памћење, и није више гледао своје послове као други путеви. Јер није знао да ли је и даље оно што је био. И није разабирао вијуга ли подно села, или испод неке варошице која је могла постати и градић. Али је ова на време, или прерано, некуда побегла. Отуда, одакле се тешко убеже. И сад је то место ни село, ни варошица, ни град. Не познаје више себе, нити зна ко је и одакле је. А и они који ту, с времена на време, с мотике на будак, живкаре, изгубили су памћење. Не познају себе. Ни оне око себе, малобројне, које виде као нечије укопнике. Ту су, да пусте који шушкави листак са петељке језика, шкропну пресахлу зеничну росицу, кад Невидљиви нечујно покуца.
Путник је махао капом и штапом испред себе, око себе, вртећи се као чигра. Срео га је други човек, ни млад, ни стар. А то је било као рођен ни нерођен. А ипак, престарио давно, да се више то и не памти, јер беше запао у заборав који га је постепено прекривао и гутао као укопна земља. Удаљеношћу од света, и остављеношћу својом. Остављеношћу од свих. Самотношћу и тишином, која ни Богу није била мила. Више од пола, није га више било. Није га се више зрцалило у ниједном оку. Много руку висилио је над њим, и даноноћно испуштало своју невидљиву милошту (груменак по груменак) која је у себи бубоњала. И јецаво, понекад, звонила. Као што звони са храма који се руши, пада, ђулетом из Голијатове праћке, рањеног. Човек је кркачио своју раку, свој мали ковчег, и био је спокојан. Тако је осећао своје изношено тело. Кад год и где год прилегне, може на миру умрети. Смрт га је целога живота припремала за то, и ево, сад је ту. На белегу.
„Шта машеш тако, ко да ниси свој“?, упитао је овај онога човека.
„Браним се од вјетра. Тјерам га од себе“.
„Од вјетра?! Ти се шалиш?... А зашто“?
„Па вија ме, Бог зна откада. И одакле. Не да ми да станем. Да се устаним“.
„Ти то мени... као да се од вјетра може бранити. И побјећи. Која је бу.... (човек је прогутао реч) то још чинила? Коме је то још успјело“?
„Па ево, ја ћу први покушати. Нећу више да ме, гдје год да се појавим, зову „вјетром вијани“. Одричу ми ђедовину, очевину, језик, завичај, дисање. Све. Кажу: тебе је вјетар овдје нанио, ко дивљу сјеменку. Ти ниси један од нас. Ниси одавде. Иди с кужним вјетром, даље“.
Питалац је на тренутак заћутао и дубоко се замислио. Као да се нечег присетио, па рони и израња из оне дубине.
„Па куда ћеш? Шта си намјерио“?, дошао је до даха ронилац.
„Тјераћу га док га не отјерам. И онда ћу се на том мјесту зауставити. Можда ћу ту и остати“.
Онај који се малочас покушао нечег сетити, можда себе самог, оборио је главу и гледао у земљу. Можда тамо, доле, у оно што је давно изгубио.
Под заборав што је закопано.
„Можеш ли ме причекати, да позовем твоју браћу. И њих је, веле, тај твој вјетар вијао, па овдје посијао. Можда би хтјели поћи с тобом“.
„Могу. Али пожури. Немам много времена. Вијекови пролазе. А дани су већ прошли“.
Човек с раком на леђима журно се стао успињати узбрдицом.
Кад се попео, склопио је дланове на уста, као да ће некоме нешто шапнути, и гледајући у правцу другог брда кога је делила дубодолина обрасла шикаром, и у дну, можда с неком речицом под разкуштраним веђама врбе и јошиковине, и завикао:
„Оооо...еее! Оооо...еее! Оооо...еее“!
Дозивао је нечије име.
А оно је могло бити као:
Павлеее...Јованеее...Душанееее....Лукааа...Адамееее...Миланеее...
Петреее.... Вукашинеее... Стојанееее...Давидеее...
Било које од ових. Или нечијих других.
Или се то само причињало. Или тако стварно било.
Није дуго чекао. Брдо или ветар, или они које је зазивао, можда сви скупа, узвратили су му убрзо одзивом. Осетио је некакав благи хуј од кога се стресао.
„Хехехеее.....ооој! Хехехеее...ооој! Хехехеее...ооој!
Чулио је једно, па друго ухо, и рекао:
„Пази, молим те, па то вјетар вија глас онога кога дозивам. У праву је онај човјек“.
Онда се окренуо на другу страну. И изређао стране света.
Са свих је чуо исто. И запах оног хуја.
„Добро је. Све сам их позвао. А они ће ако још игдје има кога од њихових. Чуо ме је и вјетар. Пренијеће другима,“, рекао је гласно, као да казује човеку који га је чекао.
Затим се полако спуштао назад, пазећи да му не склизне онај терет са леђа, онај ковчег, и негде на средини зачестарене стазе, нестао у усамљеном, полусрушеном кућерку искрпаном жбуком, прозора и крова застртих најлоном.
Пола часа доцније, а то је ономе другом човеку који је чекао протекло као пола века, лагано је силазио.
С капом, штапом и старим капутом у рукама.
ЧОВЕК СА ШИБИЦАМА
У вијеку шибице, родио си се, сине. Ватрени знак чучи ти изнад главњаче. Кад си, на дјечију гротуљицу низао прве ријечи, један човјек по свијету сијао је палидрвца. А кад један сије, и остали исто чине. Онда је други принио суварке. А људи воле ватру. То им је најтоплија успомена из давнина.
Па су многи прискочили, и приносили нарамке. И бљеснуло је. Мој отац, а твој дјед, рекао је: блиснуло. Прождрло све.
Није се више могло разабрати палидрвце од човјека. Суварак од чељадета.
Грдно смо тада погорјели, сине. И сјеме у сјемену, ужгано је. Име наше на кућном прагу, спаљено је.
И ево, до данас, до овог часа, главињамо тамо и онамо, несигурни у своје име. Ми мислимо да се тако и тако зовемо. И да смо одатле и одатле. Други поричу:
Не, нисте ви ти који јесте. Ви сте Ти и Ти. И Одатле сте и Одатле...
И од тада по пепелу џаркамо. Прстом и прутићем цртамо своје кругове и крстиће. Као сва дјеца Божја.
Казао је једном отац. Давно.
Сад је то само успомена.
А онда ме je родитељ мој, једном позвао:
„Приђи. Приђи ближе, да ти нешто кажем“.
Принео сам ухо устима од креча.
„Моје истиче. А твоје тек притиче“, рекао је, и наставио, правећи паузе између речи, као да корача по ваздуху:
„Ено, ено...чујем стопе онога који... по земљи сади палидрвца. И... чељадећи суварак а њим ходи. Људи-суварци. Крцкају, чујеш ли? Погорјећемо опет, сине мој... Узми шибицу, и никуд не иди без ње.
Јер, само се шибица шибице боји.“
И блеснуло је. Блиснуло, казао би деда.
Обузело све.
Од палидрвца није се видео човек. Потпала од чељадета.
Било је као у очевој успомени.
А горело је сада.
Узео сам своју шибицу, и побегао некуда. Скрио се у очево сећање.
„Људиии, изгоре нечија кућа!“, викао је усамљен глас.
„Ено...ено се још једна дими!“, узвраћала је јека. Или можда други глас.
„Ма јуче плану и Саванова! А блисну и Тешино имање! Срећа, па је све празно. Живог створуљка нема“!
„А чија оно сад гори“?
„Горе, на брду. Погледај“!
„Онога са шибицама у џепу“.
„Аааа... јест, његова! Бог га не убио“!
МРТВАЧКИ САНДУК И ОСТАЛЕ УПОКОЈЕНЕ СТВАРИ
Трифку Комљеновићу, чувеном дрводељцу, мајстору на гласу, који је срезивао кровове „као из сира“ причало се, правио прозоре и врата, каце и бурад, корита и наћве, кашике и мешаице за жганце, држалице и косишта, напречац преполовише се послови. Готово да опустје радионица. Одметнуше се од ње, у неповрат и недођију, звукови рукоделанија његовог, и гласови људски од којих је врвело као на пољској моби. Венац прашине, и венчићи рђе, скоро прекрише и опрхваше његове омиљене алатке од којих се није одвајао, не марећи покаткад ни за ноћни починак. Струг и пиле, мале и велике, блањалицу, брадву и теслицу, свдрла и длета, бургије и турпије, чекиће и чивије, клинове и специјалне српасте ножиће (које старији свет не воли да види), чавле и обручеве, упокоји тишина. Заледи непокрет.
А одавде до града девет је села и седам заселака, и у које год да сврати, било у који дан и час, чека га свагда топла добродошлица. Кафа и ракија. Обед и конак. Лепа реч, питање за здравље, његово, и фамилије његове, по старини и имену. Као својти да је дошао. Јер у свакоме од њих, најмање су по три-четири куће и прикућнице, штале, сеници, сушаре и свињци, качаре и бурад, мала, и она велика од три стотине и више литара, да им се и броја не зна, које је његова рука обделала. Срезала. Издубала. Обручила. Склопила. Подигла. Утврдила. Потцрепила.
И увек би, пре него што би ушао у домаћинов дом, обилазио своје грађевине као род неки да обилази. Загледао у рогове, венчанице, цреп, подументе, брвна од грубих облица које је његова рука умила и преповила. Куцкао у забрекле ракијске судове, и каце у којима је шљива већ мирисно, весело мрморила, ослушкујући звук. Завиривао испод, да га који тајни цурак није гдегод издао. Пипкао обручеве, машивши се понекад и длета и чекића у пртеној торбици (без које нигде није ишао) да прикуца, притегне и затегне тамо где су ме чинило да је попустило.
Све је морало бити на своме месту. Удешено и утегнуто.
„Ко цурица, на збору испред цркве Покрова Пресвете Богородице“, говорио би.
Тек кад би се тврдо уверио да је све онако како је он замислио да треба да буде, улазио би у кућу.
Тако је све текло, годину-две уочи полагања жртве паљенице – печеног вола у З. и урнебесног славља , на коме се кицало смрти. Јер, баш ту се, на ритуалним обалама Јаруна, окупило много орних погребника. Веселих спроводника.
Стопама и траговима старим пола века, спроводили су ови нечије животе у тавни заборав. А одатле ће, планирали су погребници, на стара гробишта. И пасја почивалишта. У вртаче и јаме незнанке. Као и раније, њихови претходници.
Те године, и наредне, обременише се оранице, њиве, пашњаци и воћњаци, пчелињаци, стаје и обори родом, као ниједне године дотад.
„Ово не слути на добро“, рекоше себи у браду старији људи, да не чују млађи и деца. – Бивало је овако и уочи оног рата...А неће ваљда опет, та морија, Бог јој не дâ...“
Умину, замру изградња кућа и прикућака. И осталих грађевина и израдака од дрвета, некако као сама од себе. Не може се рећи да баш није било оних који су имали планове и елан, и долазили код чувеног мајстора, али од посла није бивало ништа. Увек би се нешто испречило, и покварило договор. Нешто прече и хитније, премда није личило на то.
Дим оне паљенице, гле, подиже се високо. И распрши далеко. Као пчелињи рој, облак његов, сав заолујашен, спусти се понад Шамарице и Петрове горе, и скори као млада рана од топовског ђулета. Тако личаше. И отуда зазуја претећи, гризући носнице сладуњавим мирисом спаљене длаке, а очи и сећање горевином дома. И оно ројиште од картеча стаде злобно мотрити венац села и венчиће заселака.
Старији свет са стрепњом гледаше усирене, згрушане облаке. Још се сећаху гласова који су допирали отуда, из прадавнина, пре Савла и Павла, али и у скорашње време:
Горо наша ширних грана,
ти нас штитиш од душмана...
Шамарице мајко наша,
ти нас спаси од усташа...
Јер, гора никад не омркну у ћутање, бележи савремени летописац. Да је замркла, бабанијска и околна села зар би осванула? А да говор не искључује и ћутања – па како би се друкчије и могло подразумевати!
И рука логотета и чтеца, и напосе савременог хроничара и живописца, одакле би, и како, поникнула, да није тако удешено.
Од преостале, големе грађе насечене у Шамарици, коју наче црвоточина, Трифко отпоче правити мртвачке ковчеге. И крстаче.
За путнике свих узраста.
У предасима између пољских радова, у касну јесен и зиму кад опошљаји умину, мајстор освањиваше у радионици. Ни сам не знајући зашто, тераше га нешто, из главе, стомака, или нервозних руку, сврбежних прстију и дланова, не знаше тачно, да склапа земне коверте, и рише последње, крстате адресе.
Радионица се до врха испуни сандуцима и белезима са Голготе. Арка се наскоро насука и у колницу, сушару и сенару. И двориште већ је меркала.
Невидљиви мртваци лежаху посвуда.
Зблануше се, па запрепастише укућани.
„Бог с тобом Трифко...“!
„Бог је са мном, мајко...“!
Радозналост искриви и комшијске вратове, и уста осу осицама речи.
„Шта он ту нама пред прагом призива зло? Зазива Непоменицу прије редне чаше?“
„Никад се не зна кад ће ко...Кад зајарче њивски послови, нећу имати времена...Па облаци ови мрки, што висе, висе ми некако ко телећаци мојих ђедова и прађедова; ко војничке торбице, да речем...А ко зна, можда мене првог позове Онај, па ко ће тад ово што једини ја знам...“
Људи су вртели главама, ишчуђавајући се Трифковом поређењу облака са кожном торбицом Војних Граничара, за које су, баш од мајстора чули, да су овде некад живели. И да су они, те торбаџије, можда преци њихови. Али ставни и тврди у томе нису били. И у школи, деца њихова, о томе ништа нису учила.
Немо су кажипрстом у десну слеопоочницу, па у грешно чело упирали, и грешно вртели, вртели, као да ће отуда одговор ишчепркати.
Рашчу се по селима, од Шамарице до Купе, од Петрове горе до Глинице и Глине, Чемернице и Јауковине, да је неки мајстор у Гркљанима за све мештане поделао ковчеге и распећа.
Све је спремно за смрт. Само још да се душа испусти.
Причали су шаљивџије, и они који су за живота умрли и по неколико пута. Само се још није стигло да их погребу.
„Граница је ово, људи; танко је ође између ове и оне стране“, рече стари Ђорђо Гаврановић.
„Одавде се увијек превозило на другу обалу; друго се ништа није ни чинило“, загонетно дометну разглашени (ба)банијски писац.
Суседи и истоселци, као и околни мештани, окренуше увредљиво главу од мајстора Трифка и његове радионице.
„Шта он то нешто слути! Доста су нам смутљивци и слутљивци радили о глави; још и он се испрсио“.
„Неће ми тај, вала, више ни држалицу за ђубрене рогуље правити, а некмоли жлицу, или дјетиње кориташце“!
„Људи, он је сад пун ко шибица! Никад није био пунији! Само креснути“!, оте се реч, истрча ко зец из грма, шумару Васку Крњајићу званом Како, коме је Трифко бад-бадава, од церових облица срезао лугарницу уврх Ловче. И нема села удно Подгоре, где шумар није први пробао рану воћку, ускршњу шунку, ђурђевданску јагњетину, кукуруз печенац, бобу грожђа, чувени шамарички кестен, бабанијску жмару, кобасицу и кулен, подвирио се први под ракијски казан у касну јесен, и баждар лествичио. Он је први кршио и ловостај. И једини, јелењом кожицом истеривао сјај зрцала својим гојзерицама. А цвикерима избељивао очињи мигавац, као оптички нишан на својој карабинки. И у долове и увале где су женскиње стоку напасале, радо је замицао, да једне прилике и пушчана лавеж мораде га отуда на чистину измамити.
А онај димни облак ко сваки такав облак – никад му не можеш веровати. Тешко селу и инсану под веђом његовом ! Јер никад не мирује, премеће се час у кишу, час у олују громовиту. Час у чашу наздравичарску, исцеди се.
А уме да као изврнута војничка торбица, истресе из себе ледену тучу, олову налик.
И баш се то и тако деси с оним олујацима што висаше изнад Шамарице и Петрове горе. И тамо подаље, понад Велебита, Динаре и Пљешевице.
Гора се сад словесно гласала, као увек што је. И увек ју је чуло неко ухо. А сад их је било много, да су једно другом могли посведочити оно што су јасно чули.
Настаде стрка и пометња по селима. Склањати се треба некуда, али куда и зашто? И да ли се баш мора? Нико поуздан одговор не знађаше, осим понеко старије чељаде које је памтило и оно што није записано у књигама. Нити је у учионицама толковано.
„Ударио у возање супјани Иле, али није то онај наш Илија, Икан ватреник, зато бјежати морамо“, рече једна старица која око врата имаше ђердан кога ножари нижу.
У бунилу и женској јаукљевини, трпаше људи у тракторске приколице и запрежна кола, и у оно што какве точкове имаше, најосновније ствари. А не знађаше да ли су то баш оне најпотребитије.
И на тесним путевима поворак заканураше. Па закотураше. Уповорчише вратове и судбине.
Трифко Комљеновић, најпре у своју тракторску приколицу утовари онолико ковчега колико је било његових укућана. Па након краћег застанка испред радионице, што је могло личити и премишљању, утовари још два сандука.
Нека се нађе, помисли у себи.
У један потрпа своје ситне алате. У други крстаче. У трећи упокоји мањи сандук, а у овај сасвим мали.
Може затребати, ко зна, помисли и овога пута.
А у један који је био посебно израђен, стилски урешен, и на коме је на једној страни латиницом писало нечије име и презиме, потрпа везене пешкире његове мајке Ђурђевке. Набра пуна недра јабука илињача које тек што раном Христовом зарудеше, и истресе на ручнике.
Устрчани укућани видеше што никад не видеше, али нико ништа не упита. Свако је своју под мишком теглио главњачу. И да је питао, не би се отуда ништа чуло.
Село се већ у раним сатима увелико празнило. Исељавало. Пуштена из стаја и обора, стока је мукала, рикала, базала, багељала по двориштима, воћарима и окућницама. Пси, које домаћини заборавише да одвежу, лајали су и завијали. Разланчени, којима мачке саплитаху ноге, иђаху подвијена репа за сеобницима, и травна росица љескаше им у очима.
Низ путељке гиљале су, па гмизале и пузиле колонице које су личиле на погребне, гредећи ка главној цести којом се увек бесповратно одлазило у свет. Расељавало. Било је међу њима и оних, првих комшија, па и блиских рођака, који су претицали познанике и својту, ударали с бока и бесно штипали и гризли колону, хотећи да је пресеку и испрваче. Настајало би трубљење сирена, вика, звиждуци и псовка, претећи би заошијала нечија рука или камџија.
И Трифко Комљеноновић намераваше да угамиже са својом поворчицом.
„Ево онога, носи нам редну чашу! Не дајте му, нека иде задњи, што даље од нас!, гракнуше побегари који су змијуљали. Да би ускоро устоножили.
Уколонашили.
„Нека, нека. Само ви идите. Стићу ја“,мирно рече Трифко.
ЧОВЕК КОЈИ СЕ ИЗВИЊАВА
Извињавам се“, рекао је у пекари руци која му је пружила векну хлеба, омален, погнут човек, са шеширићем на глави какви се могу видети још само у неким фолклорним групама.
То је било његово прво извињење, које ће уследити и усталити се свакодневно, свима са којима би се сусрео, у било којој прилици.
Продавачица је добро чула шта је човек казао, али није на то обраћала пажњу, због гужве и летње врелине која је пржила и исијавала своју јару као хлебна пећ.
Кад је човек и сутрадан и наредног дана поновио исто, радозналост није остала нема. Распела се на језик.
„А зашто ми се извињавате“?, упитала је трговкиња.
Упитани је кратко поћутао, испирајући речи у устима. Горке своје лекове.
„Па, потрошили сте дјелић свога времена да ме послужите. Уморили руку, додали јој још један замор. Али и очи, кад сте ме погледали, иако то можда нисте жељели. А све се то крза. Троши. А можда вас је моја људска неприлика на некога подсјетила, па ражалостила или разгњевила. Или ко зна, можда вам је мој неко – вама или некоме од ваших, некада давно учинио какву неправду и нанио бол. А све то човјека кошта срца и душе.“
Трговкиња је оћутала одговор, чудно замишљена.
А онај човек накосутра се извинио и комшији кога није познавао. Зграда у којој станује, голема је. Улица дугачка, насеобна. А он је ту одскора. Ни четврт, недогледивог људског века. Комшија је остао затечен, збуњен; а кад се то поновило и следећег пута, није могао да не запита оно што и продавачица хлеба.
„Ето, срели смо се. А то је исто као да сам вас на тренутак зауставио, одузео зеричак вашег испланираног времена. Пореметио, можда, ток ваших мисли и осјећања. Ритам корака. А може бити и ово: можда је мој неко вама или вашима, или ваш неко мени и ближњима мојима, учинио нешто нажао, или још теже од тога, давно, давно. Или недавно, свеједно, па се то заборавило. Због мира у кући, забашурило, што се рече. Или да ту ствар узмемо овако: можда је баш неко из мога кољена својим понашањем, или самим присуством, допринио да се ваш неко тешко огријешио, једноставно тако што се мој сродственик затекао ту гдје од старина живи. Нашао се на мјесту, и у вријеме, на коме се није требао наћи. Ко несретник на пјешачком прелазу....А зар је морао баш ту да живи, поред толиких земаља и силних пространстава? Ко му је крив, него он сам? А ово се може примијенити и на мене, и оне из мога родственика. Да ме криво не разумијете“.
Комшија се чешкао по местима где га није сврбело, јер није знао шта да каже. Што год је помислио, није био сигуран да би баш то било добро рећи. Одмахнуо је благо руком, и у себи довршио неизречено:
„Чудак. Смлата...Шта он ту мени подмеће, филозофира...”?
Иза зграде остао је комадић запустелог поља, ледине, коју грађевински предузетници нису стигли да поједу. Или им је била преситан залогај. На њој су станари, сиротиња и пензионери, забаштанили лејицу лука и салате, и покоји цветак. Свој грунт оградили су врљикама, и неговали га нагоном и ревношћу старог претка у себи. И он је ту имао свој засад. Омеђио га је пластичном мрежом, зелене боје. Једног јутра плевио је траву, а ускоро је дошла и комшиница у свој поседић, који се граничио са његовим.
„Извините“!, рекао је уместо добројутрења. Сусетка га је кратко, с чуђењем погледала, окренула му леђа, и прихватила се требљења и биштања својих брђанских коренова. Помишљала је да га упита да ли је добро. А он је поновио своју лозинку.
„Не разумем, зашто ми се извињавате“?, упитала је невољко.
„Не знам како да започнем, комшинице, а да ме не схватите како не треба. Ето, мене је мој црни вјетар развијао довде. Зашто баш ту – не знам. Да ме није она орљавина докотурала дотле, ви би сад његовали двије баштице, и срце би вам, можда, било веселије и пуније. Овако, ја сам преотео нешто што је можда припадало само вама...“
„Па, на неки начин сте у праву. Али, маните то, мени је превише и овај комадић. Једнога дана биће нам земљуштрике, комшија, и преко ушију“, рекла је.
А већ сутрадан, на истоме месту, извинио се и јежу. Затекао га је, скотураног у оклопњак, испред његове баштенске ограде.
„Е, мали мој бодљивко, ја сам ти угрозио животни простор. Да на овоме мјесту нема мога повртњака, била би травуљина; шикара. И ту би био твој лог, твоја окућица, а нашло би се и хране. Е, кад би како могло да ти будеш ја, или ја да постанем ти, па да ово све буде твоје“, говорио је наглас. Повртлари који су га чули, а било их је доста тога осунчаног дана, кришом су се прекрстили, и затомили зачудне речи.
А он није престајао да се извињава.
На ред је, случајно или не, дошла месара.
Одсекавши комадић сукрвичастог меса за које је казао да је јунетина, то што је муштерија и тражила, и замотавши га у папир, месар је укочено стајао као у неодливеној статуи, с дугачким ножем у подигнутој руци, који се језиво блескао и беласао у сумракастој просторији. Слушао је пажљиво купца који се малочас извинио.
„ Ето, због мене сте морали да закољете то јунче, јадно живинче, или да то за вас учини неко други. Можда сте се укрвавили, можда нисте, али ваша кецеља то не умије да сакрије. А латили сте се, малоприје, хитро и спретно ножа, као онда кад сте живинчету задали смртни ударац, и послије кожу дерали и транжирали трупло. Ко га само види, а некмоли ономе ко се њиме служи, па не био тај месар, призор ножа у нечијој руци сам је по себи трауматичан. Ножем не би требало ни крув ни хљеб сјећи. То је гријех, скрнављење светиње коју он у себи носи. Наши стари ломили су га рукама, па су опет дуже и боље живјели него ми данас. И мање је било зла међу људима. Кад неко реже крув, крух или месо, ја пред очима одмах видим нечије непознато тијело. И ето, већ ово моје подсјећање на то, може некога да наведе на велико сагријешење. На нешто страшно и ужасно, што се се већ десило небројано пута.“
Месар је био изненађен, и скоро запањен. А можда и повређен. Смерао је да му каже да ту своју зановетку прича на неком другом месту, некоме другоме, а не њему, добром човеку и поштеном трговцу месом. Али се суздржао у последњем трену, помисливши да се у оном купцу крије, можда, заштитник животиња, борац за очување природе и њене еколошке равнотеже.
А можда је и какав провокатор. Ко зна. Пуни су их градови, помислио је.
О јесењим задушницама обрео се на градском гробљу да ужеже свећу, пре две године, преминулој супрузи. Све је врвело од распетих на суд сећања, да се хумци тешко прилазило, што због нових гробака, што због оних који пристизаху на последњу адресу својих најмилијих. Гробље је отешњало, и дубоко забасало у пусто поље, на градској периферији, сад свеже захумчено. Да се више никад не врати, него да сачека Други долазак. Као после сваког рата, смрт је једина увећала и убрзала своје послове, утврђујући иметак свога послодавца. Ониска, пуначка жена којој се тешко могло завирити у родни лист, са дечарцем од седам-осам година, чупкала је травицу, склањала недогороле свеће, сасушено цвеће и венце, кад је он сегнуо за палидрвцем, да узрадује душу своје Јелице. Јеке.
„Извините“!, окренуо се према задушничарки, коју је готово леђима додиривао, држећи упаљену воштаницу у руци.
Ова се није ни осврнула, једино га је онај малац чудно погледао. А он је поновио, и утројичио:
„Извините! Стварно, извините“.
Жена се усправила, и одмерила, шнајдерски, пијачарски, па пандурски, човечуљка под шеширићем.
„Шта извините“?, готово да је завикала, стављајући длан на уста.
„Ма, ето, знам да није ни мјесто ни прилика. Али би' вас молио да саслушате, и не замјерите ми. Мене и моју Јеку (човек се притом прекрсти, гледајући у хумку испред себе) дотјерала је овдје она орљавина. Неки кажу олуја, а ја нећу да вријеђам и ружим мајку природу, која нас је створила заједно са оним Горе. Ко два сува листка, пали смо овдје. Она се, сирота, закућила на овом мирогојишту, а моја петељчица вјетру још одолијева. А волио би' да је било обрнуто. И да скратим: да нас није дотјерало чак довде, ви се сад не би, заједно са мном, гурали и тискали на овоме скученом мјесту, што је један велики гријех и неправда. Више би простора било, хоћу рећи, ове укопнице, за ваше најмилије. Чудо једно: коме је било тијесно у животу, буде му, изгледа, и у смрти...И ваш неко би, кад му дође вријеме, а свима дође, могао овдје мирно и комотно залећи. Бити једно уз друго. Овако...“
„Ма шта то говориш, утваро једна! Погледај се само какав си! Боље би ти било да на време нађеш себи место у овој пустари! Погледај колика је! И сам себи раку ископаш. Можда ти се Онај одозго смилује, а није Му лако с тобом, него што аветно брслачиш, и не даш мртвима мира...“!, жена је падала у ватру.
„Извините. Извините. Ствааарно, извините“, збрзао је човек, прислањајући, дрхтаво, воштаницу уз крстачу, заклањајући је од ветра.
А на пијаци је заличило да ће човек иза тезге скочити на главу ономе који му се извинио.
„Шта ми се извињаваш? Ко сам ја, и ко си ти да ми се извињаваш? И због чега? Носи те тиквице и помидур кући, и да их у здрављу обједујеш“!
„Извињавам се! Извињавам! Видим ја да сте ви човјек коме се треба више пута извинити“.
„Е, госпе ти, баш би' волија чут' разлог“, смирио се пијачар, не престајући да трпа на вагу зеленину и воће.
„Па, ево овако: Мој лик и моје ријечи гануле су вас, увјерен сам, и подсјетиле на нека друга времена. Можда и на нешто непријатно. Као што се може рећи и у обрнутом смислу. Начин на који говорите, млатарајући цијело вријеме рукама, и поготово како послујете и односите се према муштеријама, мене је опоменуо да ви и ја дијелимо нешто драгоцјено, а заједничко. Нешто што је изгубљено, точније...тачније казано, отето...“
„Шта ми то моремо имат' заједничког, родиле ти маслине“?!, нестрпљиво га је, с поспрдом, прекинуо зелени трговац.
„Родни крај. Носталгичари, и неки људи који су од тога соја, извињавам се ако кога вријеђам, направили су добру каријеру, развили бизнис, викендом превозећи Олујаше у оба смјера, називају мјесто гдје је човјек рођен, завичајем. А ја...“
„Јесам ли те, можда, тражија да ми причаш о завичају, а?! Ја сам преко тога ставија криж и крст! Да је штогод вридија, оста' би' у њему. Тога више нима...нема! И квит! Завичај да је добар, и пуж би га има', а не би, госпе ти, вукарија још и кућу. Ја сам сад други човик...оли рећ' човјек. Јел' ти јасно”?!, пијачар се није могао зауставити, и чинило се као да ће преко тезге кренути за својим речима.
„Извините! Извините! Извините!“,, орило се пијацом из уста човека који се освртао лево и десно, и свакоме од пијачара понављао исто.
У државној канцеларији изазвао је, најпре подозрење и пригушени смех, па неразумевање и негодовање.
„То је наш посао“, рекла је службеница.
„Да“, узвратио је онај човек, и наставио:
„...Али ви сте данас своме редовном послу, додали још један: потврдили сте ми да сам и даље жив, иако у то одавно сумњам. Отјерали сте, јутрос, мртвозорника са мога прага! А сваке вечери кад легнем, прво ми он падне напамет. То је нормална помисао од које не би требало бјежати. Али, онај који ваша врата отвара – томе још не треба ни поп ни гробар, него...“
Некоме се отео гласан смех, кратак церек. Неколико уморних, тешких глава усправило се као по команди, оставивши, на тренутак, по страни, тешке списе и замршене послове са којих се прашило, димило и пушило, и упиљило се у странку какву досад још нису имали.
„А ко му треба“?, нестрпљење је издало службеницу.
„Пандур и порезник. Извињавам се“!
„Ма дајте! Ви се с нама замајавате!...То ми тако изгледа. Оставите нас на миру! Ми овде радимо. Обавили сте што сте обавили, јесте ли, и...“, умешало се више гласова.
Човеку који се извињава, није преостало ништа друго већ да се још једном извини. Потом и дугачком, загушљивом ходнику, мусавих зидова и с много врата, испред којих, с обе стране, погдегде, чекаху грађани и покоја гражданка, по нужности каквог опошљаја.
И у повратку кући, чинио је исто.
Извињавајући се и путу којим иде.
ТАЈНО ТЕСЛИНО ОРУЖЈЕ
Ево ме, не знам колико дуго већ, на посавском ратишту. Брчанском или шамачком фронтишту, или можда на неком трећем чију сам адресу заборавио - немам филинга за ратну планиметрију. На одбрамбеним линијама према ријеци Сави, иза које дише оно аустроугарско посвојче које је сад германско. То дисање понекад наликује кркљању. Дужином фронта од пет и по километaра наше су траншеје, гдје смо укопани. Ноћивамо у земуницама.
Кад су сазнали да сам учитељ, и да сам завршио школу резервних војних официра, нудили су ми да будем командант некаквог логора за који су рекли да је сабирни центар. Одбио сам.
„Нећу да командујем ничијим животима, ничијим судбинама“, рекао сам.
Гледали су ме зачуђено, и некако подозриво. Тражио сам да ме распореде, као обичног борца, у Приједорски батаљон.
Овдје су ми нудили да уређујем војнички билтен. Ускоро је изашао и први број листа Коридор живота са озбиљно обрађеним и цивилним темама. Отуда је дошао главни уредник и нудио ми да пређем код њега, у његову јединицу, да будем лектор и коректор.
Као да недостаје писмених бораца.
„Не бране отаџбину, ваљда, само радници и сељаштво”?, питао сам.
И ту сам понуду одбио.
Сад су ме гледали са злобом.
„Нећу да уређујем већ уређено, да коригујем непоправљиво“, бранио сам се, тако некако, отприлике.
Био сам антипротиван. Из Ћопићеве фамилије!
Навукао сам на бандоглаву главу добровољног редова сумњу и зазор старјешина. Осјетио сам то одмах. И знао да ћу зато платити сасвим извјесну цијену. Високу царину.
На овоме фронтишту влада, повремено, ни рат ни мир. Некакво међустање. Мјешавина, она права, вилајетска. Договоре се, с времена на вријеме, кратке фазе примирја на маргинама мировних преговора које утаначују у страњским државама свјетски лауфери. Али, оно германско усвојенче које је под пријетњом Колумбове шибе морало да напусти Посавину коју бјеше заузело и већ припојило негдашњој Павелићевој нацифашистичкој, усташкој држави – крши прекиде ватре. Фрљукне, покаткад, гранату која се зарови подаље од наше линије. Гелери заспу по нама и кидају месо, артерије и тетиве. Тешки рањеници искрваре до болнице, не дочекају љекарску помоћ. Или ноћу отвори снајперску ватру (усвојеници имају совине нишане) на наше стражаре. Тројицу су убили, петорицу тешко обранили. Онда се осмијели и америчко, туркофилно посвојче па и оно, као зец, са зелене кориде истури своје шило и боцка. Боде. Ми строго поштујемо примирје и распоред фигура на шаховском пољу.
Тако нам је наређено.
У стопе оних лауфера чврсто стаје Црна дама.
И у такозваном (при)мир(ј)у, ми испоручујемо своје мртве њиховим породицама. И редовно одреде мене, као писменог (учио си се реторици, каже цинично мој командант) да са двојицом бораца отпратим убијеног борца на посљедњу адресу.
Тјешим породицу. Говорим над раком.
Како утјешити оне чије домове утјеха заобилази већ вијековима?
Најтеже је кад испраћамо сина јединца. Јединче у породици. Сина човјечијег, који страда и у ове дане. Несрећни родитељи ускачу у гроб, желе да их сахране заједно с њиховим дјететом. Онесвијешћене, људи их извлаче из Адамове арке. Или јединог мушког насљедника из кога остају једна, двије или три-четири уцвиљене сестре. Наричу безбратнице, до небеса се пролама њихов лелек. Рида отац. Јауче мајка. Јеца родбина. Плачу спроводници.
Ја редовно отплачем своје некролошко слово.
Протиснем коју ријеч између сузних вијенаца.
И враћам се у јединицу све тмурнији и потиштенији.
Пресахну моје ријечи као Анушићево врело о илињским врућинама, и данима ријечи не обијелим. Бивам мртвачки ковчег који хода.
Не знам гдје ми је досад било теже: У Градишци, Новом Граду и Дубици гдје смо допремили јединца. Или у Српцу, Лакташима, Челинцу, Бањој Луци и Приједору гдје су иза страдалог остали у јаду и непреболу млађа браћа или сестре.
Овдје је ноћас потрусио први сњежуљак. Као танка покорица на свјежој рани. И притисла позната посавска маглуштина која дави и трује мозак, осљепљује очи. Поништава појам о простору и времену. Брише лица, предмете, ствари. У нејасне мисли утискује осјећај окованости. Потопљености из које се никада неће испливати.
У земуници коју дијелим са још двојицом бораца, мрачно је као у млетачком бунару за грконесједињене робљенике. Првих неколико ноћи нисам ока склопио. Тјескоба притишће мозак, и премда из све снаге настојим да призовем у сјећање какву давнашњу, дневну слику и разриједим мракију – не успијевам. Слике се ломе у крхотине. И нетрагом ишчиљују. Мисао остаје без икаквог ослонца. Без своје сламке, коју залудно тражих и у спасоносним ревирима дјетињства. Учио сам о томе понешто у Фројдовим и Јунговим књигама. Осјећај да сам жив закопан, у стању атаксије, да никада нећу изаћи одавде, стишће гркљан. Понестаје ми ваздуха. Тресем се као у грозници. Цурци зноја, као змијице, плазе низ леђа, потиљак и чело. Страх и паника преплављују свијест. Моји другови дотле хрчу, као да су у властитој кући. Један у прекиду између два грохтања, нешто нејасно бунца. Дозива неког, именом. Окрилаћујем мисао да се укотви за његове ријечи, и закратко налазим утјешења. Ослушкујем спољашње гласове. Да се за нешто живо ухватим. Да ми придржи страх. То би ме, бар на трен, лишило ове неподношљиве тјескобе. Право божје давање било би шушкање, шкргутање миша! Има их у земуницама. Једног борца штакор је угризао за ушну ресицу. Отпремљен је хитно у Клиничко-болнички центар у Б. Луци, гдје лежи већ два мјесеца. Они који су ишли да га посјете причају да страшно изгледа. Лице поцрнило, смеружано, спечено, испресијецано чудним борама. И такво ће и остати. Дјелује дупло старији од себе. Старац са Старе планине, неслано се шале неосољени људи. Заражен је кугом, кажу.
Миш, међутим, као да заобилази моју земуницу. А кад би само знао да га се не плашим, и да бих се бескрајно радовао његовом присуству, као некоме најдражем! Не бојим се његовог уједа. Барем би ме на дуже вријеме макнули из овог, тамјаном неокађеног мртвачког ковчега.
Негдје у даљини као да се огласила прва пијетлова труба. Зарадујем се. То се ноћ насукала на стидни брежуљак зоре, зарне у мислима. Или ми се то причиња.
Онда на моменте чујем како подмукло шуми Сава. И тај шум, у који као да су уплетени и некакви гласови, приближава се, појачава, па начас нестаје. И враћа се још хучнији. Примисао засврдла у глави: ево, сад ће, са границе оног германског усвојнчета пробити корито, и потопити нас та крваво-мутна (одакле ми ова слика?) бурљава водурина. Нема нам спаса! Нема нам спаса! Као жеравка пржи у глави.
Нагло устајем – она вода је већ у грлу! – и излазим напоље. Придружио бих се стражару, али не могу. Не смијем. Он је подаље, а магла је густа, непрозирна. Звати га не смијем. Чуће ме оно истренирано, погерманизовано ухо које је изоштрено за бизантске гласове. Ако му се пришуљам – пуцаће. Обраниће ме. Убити. Нека ме убије! Најмања штета! Али, узбуниће борце, настаће метеж. Припуцаће усвојеници, прискочити им у помоћ оно посвојче. Као и деветсто четранесте. Четрдесет прве. Деведесет прве.
Ујутро ме налазе скврченог испред земунице. Савладаног ранојутарњим сном.
„Не можеш да спаваш“?!, сумњичаво ме гледа командант. – „А како ћеш и спавати кад по цијели дан лијенчарите. Играте шах, картате се. Ријешавате крижаљке. (Ја га у себи исправљам: „укрштенице, божји човјече!“). Не знате шта би од досаде. Говорим ја стално: не ваљају ова примирја. Шта ће нам? Нисмо на војничкој вјежби, ни на предвојничкој обуци. Кошта државу та лежарина. Лоше утјече на војнички морал. И поготово то: крени-стани. Треба ратовати, брате, сјурити се на ту јалију, и завршити посао. Ударити колчиће и ограничити своје. Препасати ремен, и стати на међу....Спаваћеш ти, мени, спавати! Још како! Ископаћеш за казну, сам, још пола километра траншеје“!
Осим сна, од мене се одвезао и апетит. Не могу да зинем на мени Црвеног крста. Утроба ми се подиже и од погледа на конзерве и паштете из Брозових, америчких, и ко зна још чијих све војних резерви. А то је оно чиме се, углавном, прехрањујемо. Сркнем кашику-две каквог варива, које се ријетко кува.
Послије сваког бријања, уочавам све дубље јамице, па јаме, локваста удубљења у мојим образима. Очи потонуле у дупље, вјеђе их косимице препокриле. Све више наликујем Кинезу. Јапанцу. Индонежанину. Ескимцу. Потире ли се то у мени словенска раса!?
Несаница и нејелица смождиле су ме. Већ и борци прстом упиру у мој, кажу, „грозан изглед“. На ноћној стражи, којој се радујем, пушка виси о моме отромбољеном рамену. Једва подносим њен, и терет тијела које се нагло урушава. Пресавијен сам у пасу као похотљива жена. Гдје сам ово прочитао? Од кога чуо?
Извињавам се љепшој, бољој половини свијета. Моје даме, жалосно је бити мушко! Имајте увијек то на уму. И онда кад вам наиђу тешки дани.
Шаљу ме, ипак, љекару. Овај прописује бенседине. Јутарња и вечерња доза. Ако не буде боље, доћи на контролу. Неколико вечери успијевам да мало прикупим порозног сна. Али то траје кратко, и несаница ме поново поробљава. Будим се, не знам у које доба, али по остатку ноћи коју пробдијевам у старим мукама, судим (што убрзо и утврђујем) да је то између једног и другог сата. Најгори час по несаничара, увјерићу се. И моје стање се погоршава, из ноћи у ноћ.
Потом више не помажу ни бенседини. Попијем и двије таблете, па за два-тра сата још једну. Па још једну. Али, несаница не одступа. Бива ми још горе. Будност као да је изоштренија. Пријављјујем се за стално ноћно стражарење. Дању ћу дријемнути сат-два, и биће ми доста. Командант ме гледа неповјерљиво, и као с некаквим подозрењем. Ко зна шта мисли о мени? Можда ме сматра пријетваралом, могућим дезертером. А можда и нечијим шпијуном!
„Не може. Кад си се посљедњи пут видио у огледалу? Изгледаш као да су те донијели са одра! Нећеш издржати. Мораћу додијелити борца да чува тебе.“
Онда га молим да ми макар дозволи да будем ноћу са стражарима. Биће и њима подношљивије дежурство. Лакше ће ноћницу претурити на свијетлу страну. Дуго премишља.
„Нека ти буде“, каже.
Дању се вучем ко маглуштина. Дријемам ко покисла кокош.
Сморен неспавањем, учини ми се једне вечери да бих ипак могао коначити у рову.
Са страхом улазим у онај мртвачки сандук. Покривам се преко главе, ушушкавам уши, стишћем трепавице да однекуд не процури она давежна мрклина. Не пробије подмукла шумљавина. И онда наједном – можда послије непуног сата – ужас! Осјећам како из желуца (моји Градинчани би рекли: жличице) постепено се подиже некакво чудно, неописиво гушење које се, с паничним страхом који ме преплављује, пење у гркљан; па одатле пробија у мозак. Као да се нечија шака подиже одоздо према горе, и гњечи, дави моје дишнице. У глави неиздржљива тјескоба, необјашњив притисак; као да неко стишће, мрви моју мождану мезгру. Прснуће глава, прснуће плућа. Уз врисак искачем напоље; рукама притишћем уши и падам на земљу; копрцам се као падавичар.
„Нечија рука дави мој мозак, људиии! Не дајте ме“!, тако су ми послије рекли да сам викао.
Сјатише се око мене моји земуничани, дојурише стражари с упереним пушкама; помислили, јадници, да су хрватске усташе упале у ров и поклале нас. Неко је пробудио и команданта. Одвозе ме кола хитне помоћи у брчанску болницу.
„То се не да описати, докторееее“!, казујем, или се дерем из свег гласа, бијелим мантилима који су се окупили око мене. И неко од мојих пратилаца нешто говори болничким људима. Скврчен сам, као згажен црв, на колицима, с рукама на ушима. Прикључују ме на трансфузију.
„У Јакуповац или Бањалуку“, чујем да неко каже. Јако свијетло одмрзава моје трепавице. Она паника и тјескоба као да су мало попустили.
„У Бањалуку“, вели други глас.
Истрпавају ме као сувишан терет и остављају у неком уском ходнику. Пиљим дуго у зид који као да се нагло сужава, стјешњава. Ево га, спресоваће ме као палачинку! Удавити! Вриштим, ко зна колико дуго. Неко силом испружа моју згрчену руку и тражи вену.
Нечији прсти благо ме дрмусају, неко зазивље именом. Тешко подижем очне капке, у глави некакав благи мамурлук. Преда мном стоји медицинска сестра. Боже, јесам ли то спавао, по први пут након неколико мјесеци? Долази љекар. Висок, крупан, косат и брадат, млад човјек сврдла ме погледом који моје зенице помиче у страну. Страшних ли очију, Боже!
„Мене јесу учили реторици, докторе. Али то што ми се јуче, синоћ, или не знам кад већ, десило – то је с друге стране ријечи. С оне стране разумијевања“, говорим тихо.
„Биће то добро“, каже, и тапше ме по рамену.
„Ја не смијем, докторе, више да уђем у ров. Плашим се затвореног простора, бојим се мрака! Мракааа!
„Све ће се то средити. Не брините ништа“, љекар се смјешка, и поглед му је сад благ, сија топлином. Није онај продирући, неподношљив.
У бараци, у тијесној соби нас је петоро. Мој кревет је тик иза врата. Кад их год отворе, потресе се моја постеља. Поподне, стиже ми у посјету књижевник Анђелко Анушић, мој змељак. Казује да је већ разговарао с доктором, познаје га, један је од најбољих психијатара, са највишим специјализацијама. Његовом оцу, који је такође исте љекарске струке, професор универзитета, у издавачкој кући гдје ради А., штампали су неки уџбеник за студенте. А и доктору, управо ових дана, нешто објављују.
„У добрим си рукама. Не сикирај се. Дошао си на вријеме, и то се може успјешно излијечити. Само се стрпи. Знам да ти овдје неће бити лако. Али, све је подношљивије од болести“.
„Ти се бојиш мрака? Никола Тесла га једини може побиједити. Нико други. Док си река' метак – готово“!, каже штркљаст, повисок човјек, шиљатог лица, проријеђене, сљепљене косе, празног, безизражајног погледа. Дуге, сувоњаве руке кошчатих шака сабласно џикљају из болничког мантила кратких рукава. – „Ја га сваког часа очекујем да дође. Обећао је. Разговараће са доктором. Примиће га. Обећао ми је“.
Потом извирује кроз врата.
„Ево га, само што није! Идем да га дочекам“.
Након неколико минута враћа се. Сједе подно мојих ногу.
А као да се смјестио наспрамно тебе, нерођени мој читаоче, и ти сад на његовом лицу гледаш моје. Или можда своје. Покушаваш да их разликујеш. Разабиреш ко би од нас двојице могао бити наратор, а ко аутор. Ко тајни (невидљиви) скрипторов помоћник. Заправо, двоумиш се коме би повјеровао, и кога би од нас двојице-тројице одредио за свог оца.
„Рекао сам портиру да ме зове , чим се појави“, вели, и прича:
„И ја сам се страшно плашио мрака. Нисам мога' да спавам. Тамо на бихаћком ратишту. Све док ми се једне ноћи није указала она његова бијела голубица. Упрла у ме оним очицама, сијају ко два сунашца. Пун ров свјетла. Али, то није била она. Ма јок. Шта мислиш ко је био? Никола! Да! Он! Изађе ти Никола, наједном, из оних очију. Људиии, ево нашег Тесле, викнем. А он ставља прст на уста: „пссст“, каже. Руковасмо се. – „Здраво, земљаче,“ рече. „Здраво, земљо“, велим и ја – пошто су и моји прађедови из Лике. И туј, у четири ока, тихано настависмо разговор. Открио ми је оно своје тајно оружје које побјеђује мрак. Непријатеље. Свако зло. Све. Зауставља рат у року од некол'ко секунди. Брже од иједног метка. – „Чему да гинете више ?“ – вели – „доста су вас досад побили...“ - Сачекај ме ту, јављају ми са капије, изгледа да је стигао, и изјури напоље.
И ево га опет сједи на моме кревету, али сад на узглављу. Буквално ме изгурао са јастука, сабио до зида.
„Ма мислили да је он. Био је неки, исти он, али није. Не могу да вјерујем, не познају Теслу. А зна га и малено и старо. И шта сам ти хтио још...? Да, да. Пријавим се одмах, ујутро, команданту бригаде. Таква и таква ствар, велим ја њему, Тесла ми је лично повјерио шифру од свога тајног оружја. Једини је сад ја, на кугли земаљској, имам. Смијем је само повјерити, у четири ока, ономе ко ће то оружје и употријебити. Тако ми је строго пренио. Требамо хитно отићи код Младића, да му предам шифру од те силе невиђене. Ако је употријебимо, побиједићемо, док си рекао конзерва, и усташе и муслимане, Американце, Ватиканце и НАТО-овце. Нико нам више неће моћи ништа. И зауставићемо рат. Сви ћемо отићи својим кућама. И наши мрзитељи. Мир ће завладати свуда.
Слуша ме командант, чкиљи час на једно час на друго око, па ће рећи: „Ти мене зајебаваш? „– Ма какво црно зајебавање, дру...односно господине команданте! Жива истина! – 'Добро, размислићу, ајд' сад иди. '
– И ја чека' и чека'. И ништа. И онда ти се ја јопет најавим команданту. Али, он сад нема времена да ме прими. Знам, има чо'ек посла. Али, ђе има пречега посла од овога?! Ајде, ти мени сад реци! Али, ић''е Тесла заједно са мном команданту; поћ''е и доктор, обећа' је. Онда ћемо сви право код Караџића и Младића. Неће он мене више замајавати својим причама како нема времена...
„Лези ти, не мрдај никуда, оде ја, сад је он сигурно. Јављају ми. Рат је готов! Објавићу трајни мир, лично!...“
