Алексић Шћепан

ПРОЛОГ

     Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели. Та, од дуге употребе, већ помало овјештала и излизана реченица, важи и данас јер Херцеговци не престају да се селе али их је, за разлику од прошлих времена, у Херцеговини све мање. А куда се све нисмо селили у протеклим  вијековима и докле ли нас само није дотицало и гдје ли нас  данас све нема. Од Аљаске до Аустралије и Новог Зеланда, од Сибира до рога Африке и јужно од најјужнијих дијелова Јужне Америке. О Европи и Сјеверној Америци да се и не прича. Статистички подаци кажу да рођених Херцеговаца  и херцеговачких  потомака  данас има у више од сто и педесет земаља расутих по свим дијеловима земаљске кугле. Према тим истим подацима, кад се зброје сви  Херцеговци, православци, католици  и муслимани, данас су од њих расељенији једино Јевреји.

     Свима који су из Херцеговине одлазили, у часу одласка,  у глави је била само једна мисао – да зараде и тако постану неко други и да се потом врате у завичај са цијеном знатно увећаном у односу на ону коју су имали. Али ријеч о повратку, дату мајци Херцеговини у часу поласка, одржали су само ријетки. А можда не би ни они да су нашли више тамо гдје су отишли. Како нису нашли, Херцеговина им је одједном постала прескупа и превољена, па су коначно схватили да не би могли ни живјети нигдје друго.

     Сви који су кретали из Херцеговине одлазили су у свијет празних руку.  У невеликој торби тек брашњеник, нек им се нађе за прво вријеме  да презалогаје у возу или броду. Дала би сирота мајка Херцеговина својој дјеци и више да је имала. Овако, осим тог једног брашњеника, односили су у свијет само оно што им је Господ подарио: бистри ум, вриједне руке, херцеговачки витки и високи стас, а  понекад и лијепо лице. Од онога што им је могла дати Херцеговинa,  носили су у свијет још и сазнање о људским и божјим заповијестима које су, попут свих осталих који су хтјели и још увијек хоће да имају више него што им треба, понекад и  кршили, отимајући и узимајући од слабијих и немоћних.  При том су често узимали  чак и оно што им не треба нити ће им кад затребати.

     И тако, у руци торба с брашњеником, у стасу и на лицу Херцеговина, а у глави жеља за успјехом,  и путуј херцеговачка сиротињо у свијет.  Путуј и не осврћи се нити погледуј  гдје ти је остала тужна мајка Херцеговина. Да је што имала и могла,  не би те ни послала у свијет. Путуј и нађи тамо далеко још једно мјесто за себе и Херцеговину. Путуј и, ако икако можеш, не мисли превише на оне који  су остали стојећи  на ономе бријегу изнад куће, докле су те испратили, јер ти та слика може само одмоћи.

     А сирота мајка Херцеговина је чекала и још увијек чека.  Чека да се врате њена дјеца расута по свијету и то на ономе истом бријегу изнад куће, докле их је испратила и одакле им и сада маше. Али дјеца се најчешће не враћају из свијета, упркос чврстом увјерењу да у њедрима мајке Херцеговине увијек има  и једно мјесто за њих, ако никакво другачије, а оно барем гробно. Многи Херцеговци су се и враћали из свијета у завичај само због тога  да би починулу тамо гдје су и никли, јер је у Херцеговини одувијек било довољно мјеста за мртве,  ако није за живе.  У далеком и великом свијету заиста је лијеп осјећај сазнање да, тамо негдје  далеко,  постоји убога сиротињска земља, која и даље  чека и која је, изгубљеном у  свјетском мравињаку, увијек нада и  посљедње уточиште, или која ће му бити барем вјечно почивалиште. 

     И свуда, гдје год данас да су, херцеговачка дјеца казују причу о својој Херцеговини. Како је добра и колико само љепоте сваке врсте има  у себи земља у којој су рођени и одрасли. Понављају на стотине пута ту своју причу, па људи, из крајева гдје сад живе, чудом не могу да се начуде зашто су из ње отишли кад је тако добра и толико лијепа. И зашто су код њих дошли, јер они нити су их били жељни, нити су их себи звали. А заиста, тамо у далеком свијету, гдје год били и ма шта радили, они су редовно странци. И увијек то у ријечима,  ставовима и поступцима домаћег свијета могу разумјети, препознати или барем осјетити. Чак и онда када су богати и моћни, и то толико моћни и богати да им се сви клањају и свуда мјесто уступају, они у дубини очију и посљедњег домаћег дјетета то исто могу прочитати. Увијек странци у новом крају и добровољни изгнаници из завичаја у који, како се год окрене, више повратка нема. Куд би горе и грђе од тога.

     Нема већег неуспјеха у животу од повратка у Херцеговину. За свакога ко се врати, чак и онога који је дошао само да би ту самро и тијелом заувијек починуо, у Херцеговини, прије или касније, кажу да се не би ни вратио да је ишта вриједио. Они који се врате  за херцеговачке прилике  богати, у почетку и вриједе нешто, а већ сви остали ни колико најобичнији херцеговачки желуд. Али и они најбогатији повратници, временом, обавезно изгубе и нам и глас, јер им се изблиза,  ту у Херцеговини,  лакше примијете рупе и сви недостаци. Да су остали тамо у свијету, гдје даљина замагљује све оно што се сматра недостојним човјека и херцеговачког поноса, сигурно би се о њима још увијек причале бајке. Овако, у Херцеговини и близу Херцеговцима, бајка се убрзо претвори у басну ругалицу. Чак и они који су се у Херцеговину вратили са факултетском дипломом и причом да својим новостеченим знањем желе помоћи завичају  како би  постао  мјесто пријатније за живот, немају неку нарочиту цијену. Да су бар остали у Београду, који више и није тако далеко, били би стопут скупљи. Овако, чим их мајка Херцеговина прими у своја њедра, истога часа их и потцијени. Зато,  у  херцеговачкој причи, и  најспособнији доктори у Требињу знају таман колико и „обични кењци“,  а најнеспособнији  љекари у Београду, поријеклом Херцеговци, вриједе бар дупло више, док о онима у Риму и Лондону не треба ни говорити.

     У Херцеговини има и прича о доктору Маркану Спајићу са Зубаца, који се вратио у завичај да лијечи свој народ. Многи се слажу да је био један од најспособнијих специјалиста  у својој струци. Осим тога, чињеница да је био љекар у старту му је давала предност над осталим високообразованим људима, јер је у Херцеговини медицина и даље факултет над факултетима. Једном је на Зупцима окопавао кромпир, па се обратио мајци:

     -Тако ти Бога, моја мајко, јеси ли икад могла и замислити да ћеш дочекати да ти доктор окопава кртолу?

     -Е, мој синко, ја сам дочекала да свак може бити доктор.

     И не само да су јефтини Херцеговци који су се вратили у завичај, него ни приче о њима не вриједе превише. Од сваке те приче, макар била и успјешна,  много су скупље чак и оне о Херцеговцима који су, тамо негдје у далекој туђини, изгубили живот на најнедостојнији начин. Херцеговина је спремна да опрости много шта својој дјеци у туђини. И редовно кадра да оправда све њихове лоше поступке и заблуде јер, зна се одвајкада – далеки свијет  је опак, немилосрдан и  зао чак и према својој,  а не према туђој дјеци. А  морали су у свијет,  јер у Херцеговини не само да није било мјеста за њих него га нема ни за оне који су ту остали. Због тога је херцеговачка прича о тим људима редовно знатно  љепша од стварне и много скупља од сваке домаће.

     И зато, нека никога не зачуди што је и у овим приповијестима о Херцеговцима који су, у потрази за бољим животом, одлазили и одлазе из Херцеговине,  много више лијепога него ружнога и знатно мање злога него  доброга.

 

БИБЛИОТЕКАР, КЊИЖАР И ИГРАЧ НА СРЕЋУ

     У нашем малом граду библиотека и књижара су одувијек биле једна наспрам друге. Библиотека испод огромних стољетних липа, а само мало наниже са супротне стране улице, књижара и испред ње огромно стабло кошћеле.

     У оно вријеме кад су се књиге још читале и библиотекар и књижар су имали доста посла, али би ипак, бар једном дневно кад не би било посјетилица ни муштерија, изашли на врата, па онако опуштени и наслоњени на довратник, започели разговор преко улице или у хладу липе на половини пута. Било је то најчешће за сунчаних дана, у вријеме паузе за доручак или једноставно када би пожељели да мало протегну ноге, утрнуле од сједења и стајања.

     Најчешће су причали о књигама, боцкали један другог разним духовито смишљеним смицалицама, али све у границама пристојности и пријатељских односа. Библиотекар је тврдио да је у њега знатно више књига, а књижар му одговарао да су његове интересантније, јер је ријеч о оним још непрочитаним, на чијим страницама се ни штампарска слова нису добро осушила.

     Посљедњег августовског дана, управо у оно вријеме када је сунце најјаче пржило врели асфалт, пред књижаром је била гужва, јер су се куповали тек пристигли школски уџбеници. Поучен искуством из претходних година, књижар је закључао врата и у књижару упуштао једно по једно. Испред врата књижаре, по старој навици,  ред никако да се успостави, па је препирка, гурање и комешање послије сваког отварања врата, прерастала у гужву. Сви су се трудили да заузму мјесто одмах до врата.

     Библиотекар је, са улазних врата библиотеке, управо посматрао гужву на супротној страни улице кад је наишао љубитељ игара на срећу. Знао га је, уосталом,  познавали су га скоро сви у граду. Како и не би кад је по много чему био упадљив и необичан. Био је то човјек кошчат и крупан, са дугим снажним рукама и огромним стопалима, за која су у граду говорили да нису мања од дјечијег гроба. И на глави је код њега све било неуобичајено велико, почев од уста, па до носа и ишију. Крупан, снажан и необичан, у понечем помало и ограничен, био је посебно интересантан дјеци, која би га дуго посматрала и пратила, али увијек са пристојне удаљености. По природи и васпитању добар и поштен, али необразован, једва да је разазнавао понеко слово. Био је из једног оближњег села, али би често, поготово у вријеме сезонских радова, одлазио наниже, радећи на дневницу. Сви су знали да недјељно купује најмање по пар лозова, а није пропуштао ни друге игре на срећу којих у то вријеме и није било превише. Ријетко је имао среће, а и тада ријеч би била о ситним добицима, али упркос томе, није га напуштала нада да ће једном ипак добити главну премију.

     Кад је играч на срећу наишао крај библиотекара, застао је и упитао:

     -Је ли ти, шта је оно тамо, некаква гужва? – и руком показао у правцу књижаре.

     Библиотекару је одједном синула идеја.

     -Продају лутрију, али то је некаква, посебна и најновија, код које сваки листић добија. То је сад поводом празника.

     Још је нешто библиотекар желио да дода, али љубитељ игара на срећу више није имао времена ни стрпљења да га слуша. У седам-осам крупних корака већ је био у гужви испред врата књижаре. Раскрчио је и разгурао, што рукама, што ногама, леђима и раменима и успут пригњечио неколико женских нога и сазуо пар ципела. Тако се за тили час пробио до врата. Притиснуо је огромном шаком на кваку, а кад нису попустила наслонио је раме  на њих и почео да гура свом снагом. Увијају се, јече и шкрипућу врата, спремна сваког тренутка да попусте под теретом.

     Препознаје књижар кроз излог нежељеног госта и слути злу и још гору, па бржебоље притрча вратима и откључа их.

     Љубитељ игара на срећу је већ унутра. И док књижар поново закључава врата, а они испред упућују погрде и псовке обојици, људескара већ збори:

     -А, људино моја, кажу продаваш некакве нове лозове што сваки добија, а мене не зовеш. Оћеш да сакријеш. А знаш ли ти да у ове крајеве нема жива роба да се у томе може са мном изнијет.

     Књижар је потпуно збуњен, није му уопште јасно о чему прича љубитељ игара на срећу, па га пита:

     -А ко ти је казо да се овдје продају лозови?

     -Чуј ко, па онај тамо.

     Показује љубитељ игара на срећу руком кроз излог књижаре на библиотеку. Библиотекар, који је све пажљиво пратио, већ замиче иза врата библиотеке, а са лица му не силази осмијех.

     Књижару је тек сад све јасно. Прође иза пулта, па испод извуче двије мјенице.

     -Ево ти два лоза, више не смијем, па таман рођени брат да си ми. Тако је строго прописано. Дај хиљаду динара, толико ти коштају.

     И док људескара вади и пружа паре, књижар га додатно упућује:

     -Пази добро, извлачење ти је за седам дана, а паре се дијеле код онога тамо, који те и упутио мени. Само ти пођи код њега и тражи своје.

     Љубитељ игара на срећу се смјешка. Можда баш овога пута извуче главну премију, а тада све ће бити другачије. Сад или икад.

                                               *

     Тачно за седам дана играч на срећу опет је пред библиотеком. Отвара врата и не куцајући. Библиотекар сједи иза стола и нешто пише. Кад је придошлица ушао, подиже главу и одмах га препознаде.

     -О, људино моја, откуд ти?

     -Чуј откуд ја.

     Играч на срећу се већ хвата за џеп и отуда вади оне двије мјенице. Баци их на сто, библиотекару под нос. Библиотекар га гледа зачуђено и без ријечи.

-Шта је, шта си блено? Него, де ти завири колико су извукла ова два лоза.

     Библиотекару се већ бистри у глави, али за сваки случај припитује:

     -А ђе си ово купио и колико си  платио?

     -Их, ко да не знаш ђе сам купио. Ту преко, ђе си ме и посло. А платио сам тачно хиљадарку.

     Сад је и библиотекару све више него јасно. Узе велику књигу у коју уписује читаоце библиотеке, па нешто као бајаги листа и завирује час у њу час у мјенице, а онда коначно каже:

     -Ево, на жалост, извукле су само саме себе.

     Маши се за џеп, извади хиљаду динара и пружи их љубитељу игара на срећу, по чијем изразу лица је очигледно да је очекивао већи износ. Али, шта може, идући пут ће сигурно имати више среће.

     Библиотекар га гледа снебивљиво, мислећи при том на комшију књижара  који га је овога пута надмудрио. Али, већ наредни пут, он мора имати више среће и проницљивости у међусобном надмудривању.

                                                 *

     Послије скоро четири деценије библиотека и књижара су гдје су и прије биле, али су библиотекари и књижари неки други. Књиге се ријетко читају, а још рјеђе купују. Понеко понеку и купи и прочита, али претежно оне у којима се описује шта ручавају и са ким спавају пјевачице, глумице и остале познате личности.

     Око библиотеке и књижаре, на четири стране, су четири кладионице. У нашем малом граду има их још десет. Љубитељ игара на срећу има пуно насљедника. Многи би данас да им се осмијехне срећа и на брзину да зграбе велики новац. Али срећа се осмјехује најчешће власницима кладионица. И док љубитељи игре на срећу падају на прелазима из икса у двојку, власници кладионица свако мало прелазе из „мерцедеса“ у „чирокије“.

    

БИЛЕЋКИ НЕСУЂЕНИ ЖАНДАРМ

     Од бројних прича о нашим Американцима, од којих би свака безмало могла да буде тврд темељ за обиман роман, незаобилазна је она о некаквом Милићевићу из билећког села Звијерина који је, давно некад, пожелио да постане аустријски жандарм. То забачено село необичног имена, смјестило се у кршевитим и посним брдима, али упркос околини, сивој од камена и жеђи,  посједује своју љепоту. Она је садржана у невеликом али плодном пољу, шумовитом предјелу гдје расту висока храстова, јасенова и кљенова стабла и људима такође високим, кршним и лијепим, а уз то често и веома умним. Ни тај Милићевић, по имену Никола, није оскудијевао ни са чиме што Бог човјеку може да подари.

     И све му је било баш потаман и по мјери до онога дана када је, спуштајући се наниже према ријеци и питомини, гдје жеђ није била свакодневна људска невоља, угледао Бојану, кћи чепеличког кнеза Стојана.

     Чепеличанке су у Херцеговини одувијек словиле као најљепше. Како и не би кад су расле крај ријеке, поред врба, трешања и смокава, гдје је снијег права ријеткост и гдје, за разлику од брдске Херцеговине, лице не пуца и не груби на оштрим мразевима и јаким и хладним сјеверним вјетровима. Између свих издвајала се, по стасу и лијепом лицу, та Бојана која једнако као и све остале дјевојке, откако је заступила аустријска окупација, није више морала да се скрива као у турско вријеме. Излазила је, сасвим слободно и скоро свакодневно, на ријеку и дружила се  са осталим чобанима, перачицама рубља и водоношама. За разлику од других дјевојака, које су имале по двије плетенице, Бојана је своју густу и бујну кестењасту косу сплијетала у само једну, дебелу као рука иза шаке.

     Никола Милићевић, син сиромашног сељака из Звијерине, херцеговачког села чије необично име казује о њему боље и од најобимније научне студије, спустивши се, докон и безбрижан, у умнину, Бојану је сусрео у Чепелици крај истоимене ријеке. Дјевојка је носила воду са извора званог Чеп, по коме су и ријека и село добили име. На тренутак су обоје застали и погледали се очима пуним задивљења и љубавног жара, а онда је дјевојка оборила поглед и продужила даље. Младић, истог тренутка уловљен у мишоловку љепоте и љубавног жара, остао је још неко вријеме непокретан и нијем, гледајући за дјевојком која се трудила да се што прије изгуби између врба, јасенова и трешања.

     У Николин унутрашњи свијет тог тренутка уселио се дјевојачки лик, који се намиче пред очи попут крилатог анђела са фреске у манастиру Добрићево и више се одатле не може одагнати. Чинило му се да су јој очи од дозрелих трешања чепеличких, воде са извора Чеп и бљештавила сунца које се купа у ријеци Требишњици, а лице од мјесечине која се ноћу просипа низ херцеговачке кршеве и стране.

     Тог истог тренутка Никола Милићевић, син сиромашног сељака из високог села Звијерина, пожелио је за жену Бојану, кћи чепеличког кнеза Стојана. Али која корист од његове жеље кад, осим онога што му је Бог подарио, није имао ништа  што би водило према њеном остварењу. Син сиромашног сељака из Звијерине, осим стасом и љепотом, ни по чему осталом није био прилика кћери добростојећег кнеза из питомог села Чепелица, кроз које протиче истоимена ријека. Звијерина јесте имала поље и шуму, али је то све било премалено и предалеко у брдима да би човјек остварио оно што не даје Бог него се стиче радом, трговином и добрим и паметним управљањем. Све му је то, још од тренутка када је угледао дјевојку крај ријеке, било јасно, због чега га је и ошинула црна пруга која се, из главе гдје је непрекидно трептио дјевојачки лик, спуштала наниже све до желуца у коме се претварала у ватрену куглу што пече и гребе без престанка.

     Упркос свему постојао је пријеки пут који је водио према дјевојци из Чепелице. Баш тих дана Аустрија је регрутовала жандарме по Херцеговини, па се Никола присјетио да би плава униформа, са позлаћеном дугмади која сјајкају на сунцу, капа везена свилом, црне кожне чизме и дебела мјесечна плата били довољни за стицање права на дјевојку. Већ наредног дана хитао је као окрилатио низ камените стазе према Билећи, са надом у срцу и Бојаниним ликом пред очима.

     На провјери у Билећи, која је била пресудна за одабир будућих жандарма, био је најбржи, најдаље је бацио камена с рамена, најдуже скочио из мјеста и пообарао све противнике у рвању. Уз то био је и најизгледнији, што је такође био важан услов за будућег жандарма. Тако је на списку будућих жандарма и уписан на прво мјесто.

     Пред Николом Милићевићем, сином сиромашног сељака из забаченог села Звијерина, отворио се свијет, а она црна и болна пруга, са завршетком у желуцу, одједном је нестала.

     У жандармеријској станици у Билећи поднијели су пред њега некакав папир, истичући да је то уговор о ступању у службу који трба да потпише. Застао је, погледао у комад бијеле хартије и онда рекао:

     -Али, ја не знам да пишем.

     Аустријски службеници су га гледали у чуду и нису могли повјеровати да тако лијеп, способан и отресит младић није писмен. Искрено жалећи, саопштили су му да они који не знају да читају и пишу не могу бити примљени у аустријску жандармеријску службу.

     Пред сином сиромашног сељака из Звијерине свијет се тог тренутка срушио, а она црна и болна пруга са завршетком у желуцу, поново га је ошинула свом снагом. Пред очима му се смарачило, али је и у том мраку, постојан и неизбрисив, стајао лик дјевојке из Чепелице. Ни часа не часећи, без пребијене паре у џепу, запутио се пјешице у Дубровник.

     Још исте вечери обрео се у дубровачкој луци Груж, гдје је лако пронашао земљаке, тешке лучке раднике, који су се побринули око његовог смјештаја и исхране. Неки Вуковић с Меке Груде, око кога су се свакодневно окупљали Дубровчани да би се увјерили да заиста са лакоћом подиже и носи бачве од стотину килограма и један Рњез из Врањских, приближно исте снаге, нахранили су га и одвели у свој изнајмљени стан, који није био ништа друго до најобичнији подрум у каменој Вукелића кући. Ту им је Милићевић саопштио да је кренуо за Америку и замолио их да му помогну око одласка.

     Већ трећег дана утрпали су га у једно велико и празно храстово буре, из кога је изашао чим се брод нашао на пучини. На вапору, из чијих димњака је непрекидно пушило, за слијепог путника било је довољно посла и он ниједан није одбијао, трудећи се да на тај начин помогне посади и надокнади трошкове за неплаћену бродску карту. Пловећи тако преко Средоземља, а потом и преко Атлантика, коначно се, након пуних шездесет дана, искрцао у Невијорку.

     Пуну годину радио је у рудницима у Гери, држава Индијана, а потом, са нешто зарађених долара у џепу, отпутовао у Аризону. Привлачила га је та земља, ни сам није знао због чега, ваљда зато што је, сува и каменита, понајвише личила на Херцеговину, па се тамо коначно и скрасио.

     Радио је у једној клаоници и неколико година касније, за мали новац, купио од државе повелики комад суве и камените земље ни сам не знајући шта би са њом. И тако је, умјесто да буде аустријски жандарм, куповином земље, већ тада постао Американац. Али лик дјевојке из Чепелице, коју већ бијаху удали наниже низ Требишњицу за неког Мулину у село Дубочане, које и јесте било за ње, и даље је треперио пред његовим очима.

     Све би личило, не на херцеговачко-америчку него на древну кинеску причу, да му, десетак година касније, када се, већ окућен и ријешен да се не враћа у завичај, није пало на памет да ископа чатрњу на своме имању. Сматрао је да је, у безводном и сушном крају, она најпотребнија свакоме ко ту намјерава да живи. И тако је копао из дана у дан кад год би имао слободног времена.

     Послије тачно пола године, када је ископана рупа била дубока више од шест метара, на њеном дну појавили су се трагови неке црне течности. У том тренутку чак се мало и разочарао бојећи се да ће му сав онај огромни уложени труд остати узалудан јер ту неће моћи да направи чатрњу. Али, убрзо су му објаснили да је имао изузетну срећу јер је открио нафтни извор.

     И тако је онај сиромашни младић из Звијерине убрзо постао богат човјек. Основао је своје нафтно предузеће које је, још од самог почетка, пословало веома успјешно јер је извор био изобилан, а нафта све траженија. Тако радећи, неколико година касније, једна од најпознатијих и највећих америчких нафтних компанија понудила му је потписивање уговора о сарадњи и заједничком пословању.

     На потписивање уговора, поред бројних угледних и богатих гостију, пристигао је и велики број новинара. Њиховом чуђењу није било краја када је богати и угледни нафташ, поријеклом из Херцеговине, на мјесту гдје је требало да потпише уговор, притиснуо кажипрстом десне руке. Салетјели су га са свих страна тражећи да им објасни због чега уговор овјерава кажипрстом. Да то можда није херцеговачки древни обичај према коме  се не вјерује потпису него само кажипрсту. Или је у питању неко балканско испразно вјеровање да ће посао ићи боље ако се уговор овјери на тај начин. Снужден и невесео као и онога дана када га нису примили у аустријске жандарме у Билећи, он је све признао. Разрогачили су очи од чуда, а онда поставили још само једно питање:

     -А шта бисте ви, господине Милићевићу, тек били да сте писмени?

     -Био бих аустријски жандарм у Билећи, - рече и пред очи му, још једном, по ко зна који пут, искрсну лик Бојане, кћери чепеличког кнеза Стојана.

     У Америци гдје се, због обиља онога што јесте и што тек долази, све брзо заборавља, давно је изашла из памћења и прича о херцеговачком Американцу Николи Милићевићу. Али у Херцеговини, која не обилује било чиме што би произвело заборав и у којој је памћење много постојаније, та прича још увијек живи.

     Писац Момо Капор, приликом једне од посјета завичајним Мириловићима, смјештеним изнад саме Чепелице, чуо је исту ову причу и, претварајући је у литературу, искључио сваку могућност да у њу уђе црв заборава. Али и без тога она се и овога пута казује у новој варијанти, покушавајући тако да докаже да не припада само неком Милићевићу из Звијерине него и бројним другим нашим људима који су, трагајући за бољим животом, постали успјешни и значајни Американци, мијењајући при том своју и судбину цијелог човјечанства.

     Већ скоро пола вијека не постоји више ријека Чепелица, истоимено село ни извор Чеп. Сакриле су их воде Билећког језера. Причу ништа не може да сакрије, јер она увијек нађе пут до слушалаца и читалаца.

 

ПОГИБИЈА У САРАЈЕВУ

     Кад је међу Србе у ратно Сарајево стигао Јапанац, нико о њему ништа није знао сем да хоће обавезно да погине. Запутио се из Токија у далеку земљу Босну, пуну вјековног мрака и нововјеког рата,  да у њој душу испусти иако му, у 25. години, за то још вријеме било није. Цијели свијет је пропутовао да би овамо стигао по мјеру властите смрти. Најприје је летио за Америку, куда му је било најзгодније и најпрече, потом до Лондона и онда до Београда. Ни сам није знао како је одатле стигао до Сарајева, путујући каљавим и прашњавим друмовима и споредним асфалтним путевима, јер главни бијаху испресијецани ратним бусијама.

     Нису сарајевски Срби успјели ни име да му запамте. Оно Јапанац било му је сасвим довољно, па су га тако и звали. Уосталом, ономе ко је одлучио да погине у првој борби, име је потребно само ради натписа на гробном мјесту које су му већ тражили. А није за њега ни то било лако наћи. Да је био муслиман нашло би се мјесто у неком мезарју на брдима изнад Сарајева. Да је био католик или протестант, могао је комотно и у православно гробље јер му свакако следује крст. А крст је само крст, ма чији био. Али како није био ништа од тога, расправе гдје га сахранити, трајале су данима. Једни су били за православно гробље, јер се са Србима раме уз раме борио, а други говорили да треба изабрати какву осамљену ледину и ту му ископати гроб да се не трчи и не ради на брзину кад погине, па му послије подићи споменик, а по могућности испјевати и епску народну пјесму као и другим заслужним Србима. И да му поп Жућа обавезно очита опијело, нека јадник, тако млад и зелен, не путује на онај свијет као обично бравче. Јесте да је Јапанац, али је молитва, макар и заупокојена, потребна свакоме. Било је и оних који су предлагали, истина у шали, а у рату је шала потребнија него у миру, да се ноћу сахрани на јеврејском гробљу, које је прва српска линија и са кога се види цијело Сарајево, па нека одатле гледа свих наредних вијекова док га се сит не нагледа.

     Тако су се сарајевски Срби озбиљно препирали, а помало тјерали и комедију на рачун Јапанца и његове скоре смрти. Тих дана у Сарајеву смрт бијаше сасвим обична. На сваком кораку бљували су је топови, тенкови, митраљези, снајпери... Био се народ већ навикао на њу, али је ово са Јапанцем ипак било нешто посебно. Није шала прећи цијели свијет да би се дошло по погибију у Сарајево.

     Од силних прича сарајевски Срби нису стизали ни да се запитају због чега је Јапанац дошао да погине баш код њих. Прича о томе ипак је полако испливала на површину. Несрећника је оставила Јапанка, једина коју је уопште могао вољети. Звали су је Јоко Оно. А и како би другачије кад је супруга Џона Ленона била једина Јапанка за коју су сарајевски Срби знали посигурно како се зове. Због своје Јоко Оно Јапанац је и ријешио да погине. Али самурајском унуку није доликовало да умре на начин недостојан славних предака. Додуше, могао је да се прободе мачем, али харакири се изводи због Јапана, а не и ради само једне Јапанке. Због свега одлучио је да погине као ратник у Босни и то у редовима Алијине Армије БиХ. А и гдје би друго кад је тих дана цијели свијет информисан да та војска брани народ од побјешњелих српских агресора, који кидишу на све стране, а понајвише на Сарајево. Али у Америци, гдје је чекао везу за пребацивање у Сарајево, са телевизијских екрана скоро свакодневно су извјештавали колико је у том граду погинуло незаштићених цивила, а колико српских агресорских војника. А он је желио да погине славно као војник на ратишту, а не као обичан цивил кога су, незаштићена и ненаоружана, убили тамо у некаквом босанском буџаку. Тада је и ријешио да не иде у Армију БиХ, у којој нико не гине, него у Војску Републике Српске у чијим редовима је смрт свакодневна. Тако је и дошао међу сарајевске Србе. Али, умјесто да погине првог дана, њему се чекање отегло, иако се заиста трудио јер је стално био у првим борбеним редовима. Узалуд су му, болећиви и добронамјерни људи, савјетовали да не тражи смрт у силу Бога.

      И коначно, тек након пола године кад су многи били и заборавили због чега је дошао, а већ одавно му престали тражити и гробно мјесто, потомка славних јапанских самураја једва некако закачише минобацачки гелери. Рањен је у обје ноге и у десну руку. Иако је тражио да га оставе да искрвари и умре за своју вољену Јоко Оно, извукли су га и отпремили у болницу. Било је дирљиво, а помало и комично, видјети како лијевом руком даје знак да га не носе никуд. О томе се послије данима причало, а у свим причама казивано да се Јапанцу баш није дало. Имао, па немао љубав свог живота. Пошао у Армију БиХ, па завршио у противничким редовима. Дошао по славну смрт, па му пут до ње препријечило пар минобацачких гелера. И још ни то није било све.

     У болницу је за Јапанцем стигла и чудна прича о њему и његовој недаћи. Најчуднија је ипак била заклетва да његова рука, послије драге Јоко Оно, никада више неће такнути женско тијело. Али није му се дало ни у томе, јер се наводно некаква млађа медецинска радница шта ли је већ била, кад је чула за његово зарицање и кад је мало приздравио, потрудила да ни ту не остане досљедан. Испочетка је хтјела да се нашали, али како још није могао да се брани физички, а ни од своје и женске природе, догодило се. Додуше, могао се правдати да није пружио руку према женском тијелу него се оно спустило на њега, али то некако дође на исто. Тако је Јапанац коначно погинуо и то без ножа и пушке, па су га западни медији могли комотно поменути као педесет хиљада и прву жртву наводног српског ратног тјелесног насиља у Босни. А ко ће знати, можда је и у његовом случају тај дио приче преувеличан. У сарајевској ратној причи све је дозвољено, све могуће и све преувеличано. У Босни  свако има своју ратну причу, а туђу не познаје нити признаје.

     Прича Јапанца даље и не прати. Њој је довољно да у Сарајеву није нашао оно по  што је дошао, нити се сачувао од женске руке и да се све једино у Босни могло и догодити јер слична земља не постоји нигдје у свијету.

 

КИША КОЈА УВИЈЕК КАСНИ

     Херцеговина је земља чуда. Она су садржана у хиљадама древних и помало већ заборављених прича о вилама, вукодлацима, стувама, о некадашњим људима са невјероватним моћима и разним другим необјашњивим стварима, али и у научно доказаној стварности. Куд ће веће чудо од чињенице да је то подручје гдје годишње пада највише кише у Европи и истовремено најсушнији и најбезводнији крај који би, по мишљењу неких научника, могао да буде прва европска пустиња.

     Љети је та крашка земља  жедна, испуцала и сува, а камен, угријан сунцем, исијава топлину и узалудно призива кишу. Али у јесен, најчешће у новембру и децембру кад ојужи, с мора се дигну густи и тмасти облаци и прекрију цијеле предјеле, па су тада сиви и камена земља и њено, за ведрих дана, бистро и плаво небо. Облаци долазе у таласима пролијевајући из својих њедара кишу која не стаје данима. Набујају тада воде, спуштајући се с хуком низ крашке вододерине, надођу понорнице и силном снагом носе све пред собом. Киша понекад не престаје недјељама, али чим стане, све оне силне воде брзо се изгубе у крашком подземљу и површина земље за час опет буде сува. И земљина утроба се тада побуни, па пећине и јаме избљују из себе вишкове воде и поплаве крашка поља која, некад и по пола године, буду велика језера.

     У јужнијим и нижим предјелима Херцеговине обилне кише често падају и у јануару, фебруару и марту, понекад и у априлу. Али, чим стигне мај, киша се јавља једино у виду спорадичних и мјестимичних пљускова, праћених најчешће непрекидним сијевањем и јаким ударима грома.

     Љети, често и по три мјесеца, не падне ни кап кише, па на сунцу, које непрекидно и немилосрдно пржи, све увене и усахне.

     Упркос свему, Херцеговина располаже веома привлачним предјелима у којима, у прољеће и јесен, расту љековите траве најразличитијих мириса и боја.

     Али која корист од свега тога кад сунце најчешће спржи љетину, па Херцеговци, од силних брига, не успијевају чак ни да примијете сву ту љепоту око себе.

     Ето због чега се из Херцеговине стољећима селило и расељавало у све крајеве свијета. Најчешће према истоку, западу или сјеверу, а скоро никада јужније, ваљда и због страха од жеге и жеђи. Посљедњих деценија , међутим, Херцеговци селе свуда гдје се надају бољем животу, више не зазирући ни од земаља и крајева јужније од Херцеговине. И поред вишестољетних бројних одлазака ланац селидби се још увијек не прекида, а у Херцеговини ипак остаје довољно оних чији ће потомци, чим одрасту, кренути у свијет, трагајући за бољим животом.

     Скоро да није било Херцеговца у туђини који није сањао и не сања да се јеdном врати у родни крај и да у њему живи животом какав је обезбиједио у новом завичају.

     На хиљаде је херцеговачких исељеничких судбина и прича о одласку и никад оствареном сну о повратку. Таква је и прича о некаквом Нинковићу из Нецвијећа повише Требиња, кога су звали Гојо или тако некако слично.

     Нецвијеће, село необичног имена на свега сат момачког хода од Требиња, је питом крај у брду изнад ријеке Требишњице, која је довољно близу да се на њој напоје овце, козе и говеда и истовремено превише далеко и дубоко да би се из ње црпила вода и наводњавале, у вријеме рода, увијек жедне њиве.

     Растући у Нецвијећу крај смокава, кошћела, мурава и ораха, дорастао је и Гојо до косе и мотике. Причају да вреднијег и раду преданијег младића није било одатле па до Билеће изнад извора Требишњице и наниже према Требињу све до на сами крај Поповог поља, гдје понорница нестаје у јамама и шкрапама, и још даље чак до мора. Гдје год је била моба ту је био и Гојо. У косидби увијек козбаша, а ни у копању се није нашао онај који би му мотиком пете отуцао.

     Било је аустроугарско вријеме у коме, за разлику од турског, посла и добре зараде бијаше на сваком  кораку, али и прође за домаће призводе и то по сасвим пристојној цијени. И Гојо је радио поваздан, што кући што на дневницу, по путевима и грађевинама које ницаху на сваку страну. Радио држећи се правила да му је Бог дао снагу и разум и да му нико не забрањује да буде вриједан колико год може, а да тако настави подстицала га је жеља да он и његови имадну и да живе боље.

     Сасвим солидно је и зарађивао, па су глад и жеђ биле протјеране из њихове куће. Осим тога, понајвише захваљујући његовој заради и настојањима, почели су да граде и нову велику кућу јер је ониска полачица, зидана, паљена и обнављана у турска времена, била одавно не само прениска него и претијесна. Било их је у оца и мајке осморо браће и сестара, а у кући укупно шеснаесторо.

     Зарађивало се, али и трошило, па је градња нове велике куће, на избу и са укупно осам прозора, напредовала споро. Зато је Гојо, уз сагласност остале кућне одрасле мушке чаљади, двије највеће њиве које су имали од по четири дунума, нађубрио овчјом и козјом прпошком, узорао и у рано прољеће засадио кромпиром. Имао је у Требињу зета, аустријског жандармеријског поднаредника, неког Мана Личанина, за којим му је била најстарија сестра Божана, па му је обећао да ће издејствовати да цјелокупан род, по високој цијени, откупи жандармска кухиња, или војна менза у требињском логору.

     Гојо је на обје њиве радио преданије и више него икада, обилазећи кромпир чак и онда кад око њега није било посла и добро пазећи да чија говеда не провале ограду. Али те године рано удари суша и кромпир, који је био толико добро кренуо да су се њиве прелијевале у његовом бијелом цвијету, не доби влагу и то управо онда када му је била и најпотребнија. Узалуд су се сељани окупљали молећи за кишу, доводили попа и пјевали додолски: “Наша дода Бога моли, да удари росна киша, ој додо, додоле...“

     Тако кромпир скоро потпуно издаде, а оно што је родило, ситно и храпаво, не бијаше за продаје.

     Све се поновило и наредне године, па је Гојо, обесхрабрен чињеницом да киша у његовом крају не пада на вријеме, одједном одлучио да окуша срећу у Америци, камо су одлазили многи. Али, за разлику од већине других Херцеговаца, који су одлазили да се не врате, он је још тада имао визију о повратку у завичај. Намјеравао је да, од новца зарађеног у Америци, купи или сагради кућу у Требињу и да у њој отвори трговину.

     Како није имао довољно новца за бродску карту до Америке, обратио се Перу Парежанину из Паника, нешто височије уз Требишњицу према Билећи, који је, својим печатом и потписом, гарантовао да ће вратити позајмљени новац дубровачком бродовласнику Радељевићу и то уз дебелу камату.

     Тако је из дубровачке луке Груж и кренуо за Америку.

     Седмицама је вапор, преко Средоземља и Атлантика, путовао до Америке, заустављајући се у разним лукама, гдје се истоварала и утоварала роба и примали путници. А за сво то вријеме рика му се чула далеко низ морску пучину и из огромног димњака непрекидно пушило. У тим праменовима дима, који су одлазили према небу, препознавао је Гојо слике свог Нецвијећа, а неријетко и ликове његових мјештана, првенствено забринутог оца, уплакане мајке и двојице браће, старијег Обрада и млађег Спасоја, чија су лица била препуна наде.

     У Чикагу се Гојо одмах запослио у једној великој фабрици кожа и од првих зарађених пара вратио дуг дубровачком бродовласнику са свим каматама и још га приде частио са десет долара.

     Писма, која би дуго путовала преко океана, стизала су и тамо и овамо. На опште чуђење Нецвијећана, Гојо је писао како је „у Ћикаги све под конац“, да се тамо гради на све стране и то све по плану и да ваља пјешице ходити љетни дан до подне да би се, с краја на крај, прегазио тај град.

     Обрад му је редовно отписивао, јављајући ко је умро, ко се родио, ко оженио и удао и ко се с ким завадио или потукао. Упркос очевој забрани, у једном писму, које је написао кријући од укућана, јавио му је и то да им је изненада угинуо коњ Зекан кога је, још као ждријебе, Гојо учио јахању и који је касније однио многе трке и био вођен у све сватове по селима крај Требишњице од Требиња до Билеће. Нису укућани били за то да се Гоју јавља за Зекана, да се не би жалостио и сјекирао, али је Обрад кријући ипак написао и то.

     Уто је стигао и Први свјетски рат. У том рату је Обрад био аустроугарски војник, док је млађи брат Спасоје ратовао на супротној страни јер је, чим је рат објављен, побјегао у Црногорску војску. Кад су та војка и држава капитулирале, није се предао него наставио пјешице преко Албаније и стигао до Крфа. У редовима Српске војске учествовао је у пробоју Солунског фронта и жив се вратио кући. Гојо, кога је зарада интересовала више од свега, тих ратних година се добро обогатио, испоручујући војсци разноврсну робу.

     Одмах по завршетку рата писма су опет кренула тамо и овамо. Обрад је из Нецвијећа писао Гоју да је Спасоје добио добровољачку земљу у Војводини, да се оженио и тамо одселио. Гојо је отписивао из Америке да је зарадио довољно новца и да коначно може да испуни своју давнашњу жељу о повратку у родни крај. Његова жеља била је појачана чињеницом да је створена нова заједничка јужнословенска држава, у којој ће бити слободе и хљеба за свакога. Уз то Гојо је писао Обраду да му пронађе добру кућу на продају у Требињу, или да му обезбиједи погодно мјесто за зидање нове. Ускоро, Обрад му је отписао да трговац Арсланагић намјерава да сели у Цариград, па нуди на продају једну од најљепших кућа и трговина у граду. Описао је о којој кући је ријеч и Гојо је пристао.

     Тих дана, када је већ почињао са припремама за селидбу у родни крај, Гоју стиже још једно писмо од Обрада. Овога пута брат није имао важнијих вијести него је, тек онако узгред, писао да су сви добро и здраво и да се и трговац Арсланагић већ спрема за селидбу у Турску. На крају писма је стајало да је у Нецвијећу и цијелој Херцеговини љетина добро понијела, нарочито кромпир. Сад чекају само једну добру кишу, па да све роди у изобиљу.

     Задња реченица из писма прободе Гоја и забоље горе него да су му у стомак заболи иглу за низање дувана. Замисли се на тренутак, па пресави лист хартије и отписа брату:

     „Откажи трговцу Арсланагићу, не враћам се из Америке. Та само једна киша, која се увијек чека и никада не пада на вријеме, мене је и отјерала из Херцеговине.“

 

ЈАКАН И ГАЛИНА

     Споро одмиче дуга колона кроз херцеговачки камењар, прашњавим путем који вијуга од Требиња према Билећи. Стрмином уз Подгљивље корачају отежалим ногама руски Козаци са Дона. Прије више од године, као противнике револуције, са обала родне ријеке изгнале су их бољшевичке трупе.

     Неко вријеме провели су у Цариграду, потом боравили у Стрнишћу, а онда се запутили према Херцеговини. Данима и ноћима су путовали возом, да би, преко Сарајева, Мостара и Чапљине, јутрос коначно стигли у Требиње. Измучени вишедневним путовањем сад су се, пјешице и спорим кораком, запутили према билећком логору који је њихово коначно одредиште. Краљ и влада из Београда су тако одредили јер је огромна билећка касарна, чију је градњу започела Турска али углавном изградила Аустрија, празна још од завршетка рата. Што мушкараца, дјеце и жена, које су знатно малобројније, има их више од три стотине. Већином су то млађи људи, кадети и официри Донског бјелогардејског корпуса, људи од заната, професори и остали високообразовани кадар.

     На челу колоне, која се растегла цијели километар, корача бивши аустријски војник Јаков, звани Јакан, из питомог села Паник крај ријеке Требишњице. Једино он није Рус и нека је врста путовође јер тај дио Херцеговине добро познаје. Крај њега је његова прелијепа и драга Галина са обала велике руске ријеке Дон.  

     Давно, још прије више од седам година, се запутио Јакан у свијет и ево сад се коначно по први пут враћа у завичај, који га је одавно већ прежалио и сврстао међу погинуле, само што се не зна гдје и на који начин је тијелом починуо. Али није он отишао у свијет на начин како је то чинила већина других Херцеговаца, бродом и за доларима, него возом и пјешице и за метком и гранатом. Први свјетски рат је завршен још прије три године, па су се одавно вратили сви који су преживјели, једино је он остао заборављен тамо негдје у туђем свијету. Јакан је дуг, кракат, окошт и кошчат, као и већина осталих Херцеговаца, а његова Галина невелика, али скројена и лијепа.

                                                                 *

     Аустријски војник Јаков, звани Јакан, из питомог села Паник крај ријеке Требишњице, на пола пута између Требиња и Билеће, није желио рат. И не само да га није желио него му никако није било јасно због чега се цареви и краљеви свађају и бију кад имају све што пожеле. Отимају се око парчета земље, жртвујући за њега стотине хиљада туђих живота, понекад и властити, а пусте земљурине има на сваку страну. Да су се питали гладни, немоћни и необразовани, какав је и сам био, никад се не би ни заратило, али шта се могло кад су о томе одлучивали сити, силни и школовани. Због тога Јакану није било друге него пушку и војничку опрему на врат, па право на источни фронт.

     Кад је рат почео, Јаканова Босанска регимента је путовала најприје возом, а онда се пјешице запутила кроз Галицију. Дочекали су их галицијска земља, најприје прашњава а потом блатњава,  и руски војници који не презају од смрти. На бијесним коњима и са исуканим сабљама су Козаци јуришали кроз кишу куршума и граната и викали колико их грло носи. Страшне битке на фронту у Галицији су вођене. Гранате падају као зрње града и комадају људска тијела, а на све стране крв и лешеви. Од ратних страхота крв се леди у жилама, а уз све то Јакану се није ратовало против Руса. У Панику, селу које се простире уз саму Требишњицу, није било куће у којој се није причало о слави руског оружја, о непобједивости Руса и величини Русије коју никад и нико прегазио није. Куће уз Требишњицу мале и полегле, али у свакој велика прича о Русији, која је свим Србима одувијек била мајка и посљедње уточиште.

     Два пута је Јакан неуспјешно покушавао да се преда Русима и тек трећом приликом једва некако му је пошло за руком. Навалили Руси, а аустроугарске снаге се повлаче и у оној бјежанији њих осморица, сви одреда Херцеговци, завукли се у некакве омеђине и ту чекају. Кад су стигли Руси и угледали их исукали су сабље, а они сви у један глас: „Ми смо Срби“. Мало су се изненадили руски Козаци, па их онда испитивали и пипкали и коначно се увјерили да заиста говоре истину.

     Заробљенике су водали Руси возом све негдје до у дубину огромне руске земље, до Ташкента и степа узбечких и онда их поново вратили у огромни заробљенички логор у Кијеву, а потом премјестили у Ростов на Дону.

     Тако је Јакан видио и упознао Русију и Русе. Истина, није видио цијелу Русију, која је толика да се прегазити не може таман да човјек цијелог живота ништа друго и не ради него пјешице по њој ходи, али јесте руске Козаке, степу и ријеку Дон. Шта му се од то троје највише свиђа, никада није могао да одлучи.  Пространа степа, попут најљепше дјевојке, а кроз њене траве ћарлијају вјетрови, чији је глас најналичнији дјевојачком шапату. Велика ријека Дон тиха, прозирна и пуна неке благости. А тек Козаци – храбри и срчани, а кад устакну шубаре, обуку доламе, обују чизме, припашу сабље и заиграју коло, онда се сва земља тресе, а ако су гдје на спрату, све хоће да се проломи под њима.

     И већ тада почели су да се пописују српски добровољци. И Јакан је хтио да се јави и са браћом својом пође на фронт, али је у задњи час одустао јер је управо тада сусрео своју Галину. Имала је свега осамнаест година и управо почела да ради као медицинска сестра при логорској амбуланти у Ростову на Дону. Коса  дуга загаситоплава и права, најналичнија на лан, а очи боје мора, дубоке и мирне. Лице као да је од путера, а руке бијеле и њежне. Кад је први пут угледао Јакан се сав претворио у поглед и одмах одустао од своје намјере да се јави у добровољце. Има времена за добровољце, мислио је, јавиће се кад се буду пописивали првом наредном приликом, а до тада само да се нагледа Галининог лица и очију.

     Дјевојку која има такво лице и очи ваљало је нечим и освојити. Али Јакан није имао ништа од онога што се нуди дјевојци да би се стигло до њеног срца јер је био најобичнији заробљеник. Ипак успио је некако да јој приђе и започне разговор са њом. Већ је добро говорио руски, јер онај коме је матерњи српски лако савлада и тај језик, па је тако и кренуо са својом причом. И то је било све што је могао понудити дјевојци. За дивно чудо дјевојка се примила на његову причу и тако је све и почело. И тако јој је причао, све причу за причом и све једну занимљивију од друге. То није било причање него причалачка грозница. И чим му понестане прича, Јакан почне да измишља, па кроји и везе сам себи се дивећи и чудећи.

     Умјела је да прича и Галина, па је казивала како је, по женској линији, праунука чувеног козачког атамана Тараса Буљбе, о коме и књиге пишу. Додуше, није она имала превише прилике да прича јер Јакан није заклапао уста, а захваљујући у доброј мјери и том његовом умијећу га је и завољела.

     Уз Галинину помоћ Јакан је постао напола слободан. Помагао је у амбуланти и кухињи и сваки слободан тренутак користио да би био са њом. Шетали су степом дуж обале огромне ријеке Дон. Лијеп је Дон, прекрасна руска степа, али је Галина била изнад свега тога. Ћарлија вјетар и повија степску траву, а њих двоје, прибијени једно уз друго и занесени собом.

     У ростовској луци на Дону, тих дана испраћали су српске добровољце. Трешти војна музика, играју добровољци са козачким дјевушкама, а маса окупљеног свијета узвикује и пљешће младим српским јунацима. Српски млади лавови, насмијани и весели, ни најмање не маре што ће већ сутра гинути по Добруџи. Галина би, приликом тих испраћаја, редовно плакала. Наслонила би главу на Јаканово раме и сузе би саме од себе текле. Јакан их је брисао са њеног лица, тјешио је и тепао јој на исти начин како се тепа дјетету. Срце да му пукне у грудима, хоће и он да пође са  српским добровољцима на фронт, али не може због Галине. Кад би брод из Ростова кренуо и почео да се удаљава грабећи према мору, маса народа на обали је још дуго махала, узвикивала и плакала. А са брода који се удаљава одјекује српска пјесма. Пјевају они који ће ускоро постати храна гранатама и пушчаним мецима. 

     Да би одагнао тугу из Галининог срца, Јакан је тада почео да прича о својој Херцеговини. Лијепа је то земља, најљепша на свијету. А поготово је лијепа његова ријека Требишњица која је некад зелена, некад плава, а сива само у касну јесен кад изнад ње пролазе густи облаци из којих данима непрекидно лију херцеговачке кише. Крај ријеке су села све једно до другог. Он лично има свој велики дворац на обали ријеке. На њему је седамнаест прозора. Кад се љети сунце спусти на ријеку, па се одбије са прозорских стакала, а негдје у близини пороси киша, онда се чини да дуга пада равно са неба на земљу  и то управо пред његову кућу. Око дворца су воћњаци и виногради, па потом плодне њиве, а нешто даље су пашњаци. Мало навише простиру се огромне шуме на чијем ободу су извори хладне воде од које боље нема нигдје на свијету. Све је то његово и све се то у прољеће и рано љето прелијева у хиљаду боја. На сјеверном крају те његове прекрасне долине је Билећа, а на јужном Требиње. Тридесетак километара даље је Дубровник, град на мору.

     За Билећу и Требиње Галина није чула, али за Дубровник јесте. За тај прелијепи град на Јадрану знало се и у Русији. Али не би он био оно што јесте да му није Херцеговине, из које добија воду, дрво, кромпир и месо од кога слађег нема нигдје на свијету, поготово ако је бравље, објашњавао је Јакан. Најпослије, Дубровник из Херцеговине добија и ваздух. Дуну свјежи планински вјетрови са Волујака и Лебршника, па стигну и до тог града и у њему растјерају ону јужину и мртвило које она изазива. И тад,а Дубровник засија на сунцу и постане још љепши. Бијеле се његове камене зидине, тврђаве, куле и палаче, умивене кишом и исушене вјетровима који се замећу на врху Волујака.

     -Ех Галина, моја Галина, кад једног дана будеш видјела Херцеговину и ти ћеш се увјерити да је љепше нема нигдје на свијету, говорио је Јакан.

     Стизао је он често и до Котора и Дубровника, барем у причи коју је казивао Галини. У тим приморским градовима има велики број пријатеља и пословних сарадника, па кад он тамо стигне, сва се врата пред њим отварају и одмах се сви устрче, гледајући да му удовоље на сваки начин. Лијепо је и тамо, али његова Требишњица и долина око ње су нешто посебно што се ријечима не да описати, па је зато треба видјети и доживјети. И само на тај начин ће се моћи и увјерити да он заиста говори истину. Лијеп је и Дон, огромна и мирна равничарска ријека, степа је још љепша, али Требишњица и њена околина су нешто посебно. Око ријеке су трешње, бадеми и смокве, па онда огромне мурве са свиленом бубом. Испод њихових грана расте смиље, ковиље, босиље и остале херцеговачке љековите траве чији мирис просто опија, а у брзацима ријеке има толико пастрмке да се све голим рукама може хватати. Ту су и ракови који се прже на жару и од којих ништа слађе нема. Ракови са жара, пастрмка и ситна риба гаовица, што у прољеће и јесен изађе из јама и пећина а стизала је и до султанове трпезе у Цариграду, једи и уживај као никад и нигдје на свијету. Па још кад се томе додају херцеговачка цицвара и хладна изворска вода. Уживај и захвали Богу што те послао на овај свијет. А сва та питома долина је његова и ничија друго.

     Тако је Јакан причао својој Галини о далекој земљи Херцеговини, уљепшавајући и удесетростручавајући причу попут многих других расељених Херцеговаца, јер се из далеког свијета завичај редовно доима много љепши него што стварно јесте. Његова прича била је већа и љепша од ичије, а ниједног тренутка ни да посумња у њу. Шта је и могао кад му је прича била све што је имао, а уз то и Херцеговина је, из толике даљине, увијек лијепа прелијепа. И што се даље од ње, све је љепша. А Галина га само гледа, па ни она ни на тренутак да посумња да је све заиста тако. Како би и сумњала кад је Јакан био висок, црномањаст и лијеп. А очи му некако и плаве и зелене и сиве баш као и његова ријека Требишњица. Такав младић не може потицати из ружне земље нити је његова љепота никла из било чега. А какав би и могао да буде онај ко се, још од малих ногу, купао у тој прекрасној ријеци, пио воду са њених извора, јео ракове и рибу у њој уловљене и у себе упијао мирис љековитих трава што крај ње расту. Запиткивала би Галина ово и оно о Требишњици привијајући се уз Јакана, а он би сваки пут одговарао:

     -Кад видиш моју Требишњицу и долину око ње, све ће ти одједном бити јасно, моја Галина. Не могу ја сву ту љепоту ни изблиза описати ријечима.

     Галина га је предано слушала, али јој баш све из Јаканове приче није било до краја јасно. И у Русији има спахија који у своме посједу имају цијело поље и на његовом крају велики дворац, али да, уз све то, неко посједује и властиту ријеку, то још није чула. Ослоњена главом на Јаканово раме замишљала је ту његову предивну ријеку некад плаву и зелену, а некад модру и сиву. Понекад би јој се та иста ријека јављала ноћу у сну и дозивала је неким нестварним гласом, најналичнијим далекој  рици вапора који се удаљава према морској пучини односећи српске добровољце у рат и смрт.

     Тако заљубљени и занесени, проживјели су Јакан и Галина цијела два љета. Понекад би се њих двоје отиснули кроз степу, стигли до обале Дона и ту дуго сједили гледајући низ воду. А само они који су били на ријеци Дон и знају колико је она лијепа и какава се све сјећања и осјећања буде док се сједи на њеној обали.  Можда би заувијек и остали на Дону међу запорошким Козацима, да није било Октобарске револуције. Она је, међутим, стигла и на Дон. Сукобили су се и ту црвени и бијели. Кроз степу су налијетали час једни час други. Око Дона су на све стране вођене борбе, иако је велики рат одавно већ био завршен. Некад је побјеђивала бијела, а некад црвена војска. У почетку бијели су на Дону били бројнији и јачи, али су црвени, упорни и борбени, све више надирали.

     Кад су коначно црвени надвладали, бијелима ту више није било мјеста. И тако је цијели Донски бјелогардејски корпус кренуо у избјеглиштво. Из исте оне луке Ростов на ријеци Дон, одакле су некад испраћали српске добровољце који су одлазили на фронт, запловили су Јакан и Галина. Недуго потом њихов брод дочекало је море, а иза њих су остали Дон и пространа руска степа све се више удаљавајући.

     Дуго су пловили и гледали низ непрегледне морске ширине, а онда су се почела да указују камена брда и плаве далеке планине. Све је било другачије него на Дону, са кога се на сваку страну простире бескрајна степа.

                                                               *

     Послије Цариграда и Стрнишћа, припадници Донског бјелогардејског корпуса сад су коначно пристигли у Херцеговину. Многи од њих повели су и своје породице. Почетак је новембра, али у овом дијелу Херцеговине још увијек је топло. Колона иде, а негдје доље у долини остаје Требиње, које се све више удаљава како одмичу уз брдо. Испод ногу тврда бијела и камена цеста, а около на све стране гола и сива брда. Нигдје на њима дрвета. Камен, камен, свуда около камен. Пуста и тужна херцеговачка забит, далеко од Бога, људи и свега осталог. А Јакан корача као да је повиленио. Крај њега ситно али жустро корача Галина. Види она да Херцеговина није ни издалека она и онаква каквом ју је описивао Јакан, али још се нада у његову питому долину, која их чека негдје тамо навише према Билећи. Осим тога, уз онога ко се воли, чак и дивљи и убоги крајеви често знају да се доимају много љепши него што стварно јесу.

     Иза Јаканових и Галининих леђа сваки час допиру гласна питања, а највише је  оних који  се интересују колико је километара до Билеће и да ли је и тамо овакав камењар. Путовање возом, са дугим чекањима на успутним станицама, трајало је пуна два дана и двије ноћи, да би тек јутрос пристигли у Требиње које се управо будило. Сад су ноге тешке, а глава препуна невеселих мисли. Када су пошли са родног Дона, рачунали су да је то само на кратко и да ће се вратити завичају већ за мјесец-два, а сада их је живот одводио још даље у прогонство и неизвјесност. Да су их барем послали у какву земљу која личи на нешто, било би им стопут лакше. Овако, тужна и сирота Херцеговина, смјештена на самом крају свијета, не само да не обећава ништа добро него у њима појачава осјећај да су остављени и заборављени од свих и да их не чека ништа добро. Да није тако не би их ни послали у ову камену и негостољубиву земљу, која никада није била добра ни онима који ту живе вијековима а не да буде тужним изгнаним придошлицама, од којих многи за њу никада прије нису ни чули. Колона, са Јаканом на челу, упркос свем,у ипак одмиче кроз камењар.

     Застајали су више пута ишчекујући прикупљање оних са зачеља који су се кретали спорије. Кретање успорава и то што већина путника има пуно пртљага.

     Тек негдје око подне избише на узвишење са кога се, негдје далеко на сјеверу, указа билећки логор са својим црвеним крововима и бијелим зидовима. Нешто ближе испод њихових ногу видјела се ријека, чији је почетак завршавао испод самог логора. Око ријеке пространа долина која је, идуће према југу, постајала све шира. Јакан је застао и дубоко удахнуо јесење мирисе који су допирали одоздо са ријеке. Дуго и сјетно је гледао своју питому долину и опет није могао да се нагледа. Све драго и мило било је ту – Галина крај њега и питома долина испред. Срце је радошћу тукло и душа се разлијевала и расла. Застала је и Галина, па је и она гледала. Онда је Јакан дигао руку и врховима прстију заокружио све то што се простирало негдје доље испод брда на коме су стајали.

     -Дарагоја маја Галина, ета маја Требишњица, рекао је, опијен свом том љепотом,  не гледајући десно ни лијево него право према ријеци.

     Ријека је заиста била лијепа. Најприје се плавила, али је, кад су облаци сакрили сунце, одједном позелењела, а са наиласком нових, тмастих и густих, постала некако сивкаста, да би све било баш онако као што је још на Дону и казивао Јакан. Са врба, храстова и јасења још не бијаше опало лишће јер у овом крају, двадесетак километара ваздушне линије од Јадранског мора, зима долази нешто касније. Сазрела и спремна за опадање, сад се сва та лисната љепота прелијевала у хиљаду јесењих боја.

     Долина, међутим, није била ни близу онаква каквом ју је, док су били на Дону и касније у Цариграду и Стрнишћу, описивао Јакан. Додуше, крај ријеке је било нешто ливада и њива, али даље према брдима освајао је камењар и сивило. Нигдје оних Јаканових винограда, воћњака, ни огромних шума. Ни трага од прелијепог дворца са седамнаест срмали прозора о коме је причао. Жалосне полегле камене плочаре и штале прекривене сламом, а између њих само понеки црвени кров. Али ономе ко завичај није видио пуних седам година и најбједнија херцеговачка потлеушица, у тренутку кад је поново угледа, равна је царским дворима.

     Можда су дворац и све што је било уз њега порушили аустроуграски војници за вријеме рата, помислила је Галина јер је Јакан још увијек имао сигуран поглед и још му се радост разлијевала лицем. Ипак јој није све било јасно, па запита:

     -А ко обрађује оволико твоје имање, Јакане?

     Јакан је, по први пут откако је сусрео Галину, постао мало несигуран. Врати поглед са долине која се простирала уз ријеку и спусти га испред себе. Мало заврну главом и надиже густе и црне обрве. А онда, једва некако, све замуцкујући и вадећи из уста ријеч по ријеч, објасни:

     -Па, свак своје, моја Галина.

     Галина га само погледа благо и мило и више ништа не рече. Све јој одједном постаде јасно.

     А доље у долини, из кровова камених ниских кућа са минијатурним прозорима, избијао је дим који се дизао са огњишта. Једна таква сиромашка кућа, покривена раженом сламом, чекала је Јакана и Галину.

     Прошле су многе године. Јакан, који је тврдио да има своју ријеку и уз њу цијелу једну пространу и питому долину, још за живота добио је и властиту причу. Како и не би кад је био међу оним ријетким Херцеговцима који нису могли да се приме у свијету и тамо пусте коријење него су се вратили у завичај. И не само да се вратио него је из свијета довео и жену и са њом још триста Козака. Додуше, и историјске околности су утицале на то, али је ипак довео. Било је то једно једино велико досељавање у Херцеговину током цијелог двадесетог вијека. У суровој, негостољубивој и сушној каменој земљи, на самом крају свијета, Козаци нису издржали ни пуних десет година, па су кренули даље у потрагу за бољим животом. У Билећи и цијелој Херцеговини, живот су наставили само ријетки од њих. Ипак и за оних седам-осам година, колико су ту боравили, оставили су дубок траг у просвјети и култури те херцеговачке варошице.

     И како обавезно увијек и буде да све прође па и сам живот и да све земаљско новој генерацији припадне, од свега је остала само прича о Јакану, његовој ријеци, дворцу и  питомој долини уз њу.

 

КОД ТОШЕ НА ЋОШЕ

     У федералном дијелу Сарајева, гдје је некад била стара жељезничка станица и гдје је једна од три сарајевске православне цркве, све до прије тридесетак година постојала је трошна кућа на спрат, која је, међу новим модерним грађевинама, никлим послије Другог свјетског рата, дјеловала помало нестварно и несвакидашње. Саграђена је у првим годинама окупације Босне и Херцеговине и то у архитектонском стилу који је нешто између модерне аустријске и старе босанске градње. У првим годинама послије Другог свјетског рата кућа је обнављана и дјелимично дограђивана, али је, упркос томе, на надвратнику изнад приземних врата, испод набаченог танког слоја малтера и креча, двадесетак година касније, провирио пријератни натпис: КАФАНА „КОД ТОШЕ НА ЋОШЕ“. Испочетка је тај натпис, писан великим и дебелим ћириличним словима, био једва видљив, али су временом, како су кише и сунце полако уклањали танки набачени слој малтера и креча, црна и масна слова постајала све уочљивија. Пред само рушење куће, некако првих година претпосљедње деценије двадесетог вијека, када се њена фасада већ била ољуспала и цијела та грађевина посрнула и слегла у се, велика масна слова испливала су сасвим на површину, тако да је свак, кога је наравно интересовало, са лакоћом могао да прочита тај некадашњи натпис.

     Са тим словима испливала је и прича о кафани и њеном власнику коју су знале само старе Сарајлије и то из тог дијела Сарајева, иако се данас слабо ко од њихових потомака, расутих по свијету,  сјећа и те некадашње куће, а не чега другог.

     Кафану, необичног и срочитог назива, седам-осам година по Првом свјетском рату, отворио је Тодор Алексић, бивши аустријски жандарм. Он је, као писмен и окретан младић, примљен у службу и униформисан, а потом је годинама службовао по Аустрији, понајвише у Бечу гдје је био и командир једне полицијске станице. Од заштеђеног новца купио је земљиште у Рајловцу на коме му мајстори и аргати већ граде кућу. По паду Аустрије он је остао у Сарајеву, ту још кратко службовао, а кад је, са непуних педесет година, пензионисан, отворио је кафану која се најприје звала просто „Жељезничка станица“.

     Тодор је у Херцеговини још и Тошо, али овдје у Босни, гдје и Срби који живе на ободу неког од поља у околини Сарајева,  попут свих осталих Сарајлија, често у говору умекшавају претварајући глас ч у ћ, он може бити само Тоша. При том оно ш изговарају такође нешто мекше. Презиме му слабо ко помиње него га сви зову једноставно Тоша Херцеговац. По природи друштвен, широке руке и велики шалџија, он је веома омиљен, поготово код људи који воле кафану и кафански начин живота.

     Кућа у којој је кафана има прозоре на двије стране – једни гледају на цркву, а кроз друге се могу видјети сви који долазе на жељезничку станицу или са ње одлазе. Због тога се одмах и уочи да је кафана на ћошак, или на ћоше, како Сарајлије воле да кажу. Тако су, још од самог отварања кафане, њени стални гости почели, мало у шали мало у збиљи, да је и зову „Тошино ћоше“, или да казују како су сједили и вријеме проводили „Код Тоше на ћоше“. Власнику је то било симпатично, па је убрзо промијенио назив кафане и дао да се изнад улазних врата напише великим ћириличним словима „КОД ТОШЕ НА ЋОШЕ“.

     Кафана „Код Тоше на ћоше“ је редовно пуна људи, дима и мириса босанске шљивове ракије, херцеговачког вина и пива. У ранијим временима у Босни, а ни у Херцеговини, за пиво се није ни знало. Али, са доласком Аустрије, стигло је и оно овамо и одомаћило се. Аустрија је, кад је дошло и за то вријеме, отишла, али је пиво остало, јер Босанци, који су могли без аустријске управе, више нису умјели без многих навика стечених у аустријском периоду.

     Ту долазе озбиљни и угледни људи – трговци и занатлије, сеоски домаћини из околине који нуде на продају своје производе, жељезнички службеници, али и многи други са танким угледом и још тањим иметком. Поред послова, који се ту често договарају и закључују и ракије, без које нема ништа, њих све у Тошину кафану привлачи и прича. Има и у другим кафанама ракије и столова иза којих се може договорити и погодити посао, али онако сочне и лијепе приче, од које се разведрава у мислима и пред очима, нема нигдје као код Тоше. Сам власник је нека врста диригента цијеле те приче – он је замеће и нагони на шаљиву стругу, скреће и враћа на праву страну кад она поприми нежељени ток, и то све на начин да од ње никога не заболи глава него да свак у њој пронађе разбибригу и људски разговор.

     Свако ко у ту кафану улази има своју биографију и своју причу. При том су знатно интересантније и садржајније, а и скупље, биографије и приче људи са танким иметком и угледом него оне стабилних домаћина и добростојећих газда. И увијек се радије и пажљивије слуша њихова шаљива и често полуистинита прича него она утврдо истинита и озбиљна, коју казују стабилни и добростојећи. Кафана „Код Тоше на ћоше“ уједно је, у цијелом Сарајеву и околини, једно једино мјесто гдје ријеч и прича таквих полупропалих и полуугледних људи вриједе више од богаташких и домаћинских. Додуше, та вриједност може да дође до изражаја само ту у кафани, али чим се искорачи преко њеног прага, до свега тога се држи колико и до лањског снијега и све не вриједи ни колико један обични брабоњак. Јасно је то и самим тим људима, али шта могу кад нигдје друго не играју главну улогу него само ту, па им је кафана „Код Тоше на ћоше“ нека врста уточишта и  мирна лука на узбурканом мору.

     Већина тих и таквих код Тоше пију на вересију, коју никад не измирују и узимају новац на зајам, чији рок враћања стално помјерају. Све то газда прихвата и преко свега прелази без љутње, због чега, сви редом, за њега кажу да је „душа од човјека“, а све што је у та четири кафанска зида, спаја и лијечи ракија.

     Сам газда Тоша, уколико позајми новац и упише ракијску вересију, утолико и заборави на све то. Због тога се, позајмљеног и уписаног, присјети тек кад његов стални гост заиште нову позајмицу или вересију, уједно молећи да му оно што је имао одраније одгоди за неколико мјесеци, до када ће се ваљда већ некако имовински и новчано ојачати, па ће моћи и да исплива из дугова. И тако се то гомила и одгађа унедоглед. Тошо свему не придава неки значај нити о томе води превише рачуна. Нешто се ипак заради, пензију има, дјеце нема, па њему и жени увијек претиче. Стало му је једино да има нешто уштеђевине кад се, једном годишње, запути у Херцеговину, гдје га раширених руку очекују двојица браће и њихово бројно потомство. У два велика кофера тада запакује по поклон за сваког члана братских породица, а за саму браћу одвоји по гутицу пара, неће ли како, уз ту помоћ, „изимити ону своју бројну сиротињу“. Често им зна купити и по једну-двије ужирене свиње да се током зиме „имају чиме омрсити“.

     Тако је „Код Тоше на ћоше“ све некако ћошкасто и све опет у најбољем реду. Једино Савка Тошиница понекад  приговори мужу због позајмица и силне вересије и то само кад затворе кафану и оду на спрат, гдје и станују, али и њу он лако обузда, јасним ставом и благом ријечју.

     -Ајде богати, Савка, чуј што дајем, да нам неће случајно ђеца покрепати од глади.

     Има у тим његовим ријечима помало и сјете која одмах додирне и разоружа и саму Савку. Она је Ливањка, родом од Митранића, а у Сарајево је стигла још као недорасла дјевојка и потом више година служила по бољим кућама. Ту је куварски занат испекла до савршенства, а изврсна је и у осталим кућанским пословима. Кад су свадбе, свинокољ, или кад се спрема зимница њу обавезно зову из околних села и то више да савјетује и наређује него да спрема. Она и Тошо сусрели су се кад се он вратио „из свијета“ у Сарајево и одмах потом и узели. Тада је Тошо већ био начео пету деценију, а Савка имала око двадесет и пет година.

     Стални гости кафане „Код Тоше на ћоше“ су Мехица Љољо и неколицина пружних радника. Мехица је хамал или носач, како се то модерно вели, који по жељезничкој станици преноси и доноси ово и оно и то све за невелику пару, а пијаница своје врсте. Најчешће су то путничке ствари, багажа која стиже и одлази возовима, а носи и све друго што треба понијети. Он је по свему некако другачији од већине осталих сарајевских муслимана, па и по одијевању. Обучен је у европску радничку робу, а на глави му је, умјесто феса, модра капа француског кроја. Каже се модра, иако би било боље рећи да је некад имала ту боју, а данас је гарава, масна и некако сва увела. И радничко одијело на њему по свему је слично капи, а и кундуре. Чим прођу возови и испразни се станица, ето ти Мехице у кафану да тргне ракију-двије.

     За Мехицу веле да би за литар ракије и рођеног оца продао. Од онога што заради дио редовно потоши на пиће, а кад навече стигне оној својој кукавној потлеушици, ту у оближњим Пофалићима, жена и дјеца одмах наскоче да му пребирају џепове. Оно што у њима нађу то и узму, али им је то најчешће недовољно и за хљеб и остале најнужније потрепштине, а не за што друго. Због тога жена често виче на њега, тражећи му паре, а одмах јој се придруже и старија дјеца поготово најстарија кћи која се већ задјевојчила, па сад са мајком покушава и сама што да заради чистећи по богатијим муслиманским кућама, иако и посла те врсте слабо има. Противно је муслиманским обичајима и навикама да дјевојка иде по туђим кућама тражећи посла, али шта може.

     Нису одушевљени Мехицом и његовим начином живота ни комшије и истовјерници и кад уријетко оде у џамију, гледају га мрко попријеко, а хоџа у худби, послије клањања, одмах одврзе причу о штетности алкохола и обавези сваког муслимана да живи на начин како то и ислам препоручује. Не именује при том хоџа никога, али Мехица види да гледа у њега и јасно осјећа да је он први на кога помисли кад то говори. Због тога оде понекад и у цркву, католичку или православну, али га и тамо гуркају и говоре му „потамо се“, послије чега нема куд друго него у кафану код Тоше, гдје му је дуго и широко и гдје га нико не дира нити му моралише него се његова полупијана прича радо слуша.

     -Отишо ти ја ономад на Баш-чаршију, кад тамо...

     -Боца ракије, - предусреће и допуњава његову причу неко из угла кафане.

     -Их, чуј боца ракије – каже помало увријеђено Мехица – камо среће да је. Ја бих је узо и пролио у дроб, ђе јој и јес најсигурније, јер је море ко разбит и украс, али није него велики бијели међед. Доведен још као мече бродом однекуд са Араске и продат Циганима.

     -Са Араске?- каже сумњичаво неко од гостију.

     -Са Араске, са Араске да шта си ти мислио.

     -Ама да то није био овај наш босански медо, ту одакле с Романије или Трескавице?

     -Хе, чу ли му ти Романије и Трескавице- говори Мехица, а на лицу му лаган и презрив осмијех.

     Окрене главу на другу страну и кратко заћути. Неће он ни причати оваквима који су пуни шухве и спремни да подбадају на сваком кораку. Има његову причу ко да слуша и без њих. Али из другог краја кафане га већ соколе, тражећи да настави причу.

     -Те, Мехице, весео ти био, шта би даље?

     То је Мехица и чекао, па наставља:

     -Нуди онај један Циго грдне паре ономе ко се ухвати у коштац са звијери и још трипут толико ако је обори. Јавим ти се ја, сви гледају у ме и не вјерују. Међед је то болан, море и најјачег чојка једним ударцем шапе оборит, а не мене оваковог. Али није све ни у снази, треба имат и вјештине. А ја о међедима знадем ако ико на овом дуњалуку знаде. Приђем му, а он се одмах пропе на задње ноге. Гледам га право у очи, како и треба с међедом, па га подухватим испод шапа и пошкакљим по ребрима. А он, мртав од смија, па се сам од себе изврну на леђа. Јес, Алаха ми.

     Тако Мехица, кунући се на свој начин Алахом једним и јединим, потврђује и печати сваку своју причу. Додуше, ова има и наставак јер му онај Циганин није дао обећани новац. Навалио, па само што виче да рвање није било поштено и да је у питању превара. Али истјераће Мехица све то на чистац или га неће бити. Кад заврши и тај дио приче, обавезно климне главом и каже:

     - Ја, мој си ти брате.

     И одмах потегне добар гутљај ракије. Тако части сам себе за одличну испричану причу, коју сви радо слушају. Власник кафане, који више од свега воли и цијени овакву занимљиву причу, истог тренутка зове туру пића Мехици и његовом друштву.

     Остали у кафани: једни се смијуље, други добацују да му је итекако потребна ракија, коју му поручује газда, како би њоме спрао и очистио лажљива уста, а трећи, који су такође пажљиво слушали, праве се да не обраћају пажњу јер добро знају Мехицу и његове приче.

     И док кафана „Код Тоше на ћоше“ граје, Мехица се ућути, па само гледа около, уживајући што је опет у центру пажње. И тек, тамо негдје сасвим на крају, кад се граја смири и заврше сви коментари, он опет значајно климне главом и каже:

     -Ако не вјерујете мени, питајте људе, болан, све су виђели својим очима, па ако не буде жива живоветна истина, ево овуд сам најтањи, па режите и сијеците колико вам воља.

      И превлачи прстима преко грла.

     Тада још једном добро потегне и испије остатак ракије. И по свему се види да је потпуно задовољан самим собом и да би био најсрећнији, кад би како могло бити, да садашњи кафански тренуци среће трају до у вјечност. Али, како ниједна срећа, па ни ова кафанска, не траје онолико колико би требало, тако ће и Мехица, већ за сутрашње кафанско дружење, морати да припреми нову невјероватну причу. У тој новој сутрашњој причи положиће он на леђа и лава и тигра и слона ако треба, а можда ће и кита извући голим рукама из океана. Све за ракију, све за оне ријетке тренутке кафанске среће, који само уз њену помоћ долазе, све за друштво.

     Са Мехицом у друштву за столом најчешће су: Прика Требињац и пружни радник Куић. Њима се понекад придружи и Васо с Враца који, одозго са брда, свако мало сиђе  у град по свом послу. Прва тројица су Тошини стари и стални вересијаши и примаоци зајма, чије враћање непрекидно одгађају, док Васо с Враца, као угледан и поштован домаћин, зајма не тражи, а вересију ће измирити чим дође до пара. Уосталом, он и нема неке превелике вересије јер се редовно нађе подоста оних који га чашћавају и то не без разлога.

     Васо с Враца је сеоски чајо. Он је непоправљива шаљивчина и задатак му је да увесељава сватове и свадбаре, али и да телали саопштавајући све новости за ситну пару. Увијек му је у рукама некаква тољагетина која му служи да би се њоме поштапао и бранио од сеоских џукела, али и за посао којим се бави. Том тољагом  лупа по тарабама, по дирецима, вратима и свему другом што је дрвено, а одмах потом гласно објављује све што је за објаву. Кад стигне пред кафану „Код Тоше на ћоше“ одмах и залупа оном својом тојагетином по вратима нек сви знају да је стигао. И одмах се сви погледи усмјере према вратима. Чим се она отворе, Васо, сав задивљен, завиче:

     -Машала, машала! Машала, људи и љепоте.

     Кад већ уђе и сједе, онда обавезно разгледа по кафани на све стране, па још једном, нешто тише, закључи:

     -Ја људи, ја љепоте.

     Тако хвали све редом не само на свадбама и другим весељима него и у кафани и свугдје друго гдје стигне. И не хвали само људе него машала и орању и копању, косибди и сваком другом раду, па онда свакој врсти рода, најпослије и животињском свијету. Ушло му машалање у крв, па без њега не може ни тренутка, говори се по селима око Сарајева. Наиђе тако поред жетелица, па се размашала:

     -Машала, машала, моје лијепе снаше и ђевојке! Машала, берићетли и хаирли! Дао Бог, па и догодине исто тако родило.

     Не води при том рачуна што је жито родило горе него икада откако се памти, па жетелице, уз пригушен смијех, мрмљајући себи у њедра, моле Бога да такве рође више никада не буде. Али чајо је чајо, добронамјеран и кад гријеши, па жетелице те своје примједбе никада не изговарају гласно.

     Неколика дана пред свадбу или какво друго весеље, обуче чајо Васо некакву чудну и смијешну одјећу, крене бријегом изнад села, па се развиче колико га грло носи:

     -Машала, машала! Жени се тај и тај! Доводи ту и ту! Машала, машала! Ха, са срећом и хаирли, родила му двије ћери и четири сина!

     Лупа оном својом тољагетином и баца је на кокоши и другу живину. Кврче и какоћу кокоши, лају сеоски пси, а људи излазе пред врата и гласно се јављају, поздрављајући увијек драго сеоско зановијетало. Куд год чајо пролази диже се граја на све стране. На свадбама је главни. Гдје је он, ту су шала, вика, цика, вриска и смијех.

     Васо објављује и све друго што је за објаву, попут рођења, крштења, или црквених и других саборовања и састајања. Од помоћи је свима: сеоском кнезу, попу, учитељу, шумару и свим сељанима. Једном је, прича се у кафани „Код Тоше на ћоше“, за мало бољу напојницу, ишао брдом изнад цијелог Сарајева, лупао тољагом о тарабе и викао:

     -Чујте и почујте! Нестала је кера у Ивана Лера! Ко је нађе добиће бакшиш!

     Некаквом ловцу нестала куја, или је однио вук или је куд одлутала, па се он присјетио, више шале и сеира ради него због штете, да унајми чауша Васа. Тако је чајо објавио по свим селима око Сарајева да је нестало Лерово пашче, и то на општи урнебесни смијех од кога ништа боље и здравије нема. И то се запамтило и годинама послије препричавало.

     Чим чајо с Враца уђе у кафану, одмах га, иза неколико столова, зову да им се придружи, јер гдје је он, ту су шала и смијех. Али Васо најчешће сједи са Мехицом, Приком Требињцем и пружним радником Куићем. Њима се понекад придружи и грађевински мајстор Ђоле Буна.

     Прика Требињац је наравно однекуд од Требиња и такође пружни радник. Ту у кафани је упознао земљака Тоша. Пронашао је и да су однекуд пријатељи и то у деветом кољену, наводно некаква његова тетка била удата за Тошовог извањег ујака, па га је одмах почео звати прика и пришо. Тошо је то прихватио, па је и он њега почео да зове тим истим именима. Али, за разлику од Тоша, Требињцу се тај надимак одмах примио и сад га нико другачије и не зове. И Прика има пуну кућу дјеце. Најстарији син је већ завршио сарајевску гимназију и сад је на великим школама у Београду. Шушка се да се тамо прихватио забрањене Комунистичке партије Југославије, а гдје се год шушка, ту нешто и има. Тако је одувијек било у Сарајеву и по цијелој Босни. Прика, кад тражи од Тоша бескаматни и бесповратни зајам, који ће вратити „чим прими плату“, увијек помене тог сина у Београду и своју обавезу да састави и пошаље му динар, како зна и умије. И никад не заборави да је малом строго подвукао да, кад заврши школе и постане свој човјек, не заборави Тоша и његову доброту. Около се, међутим, шапуће да Прикин син има стипендију из Русије и да му отац не мора да шаље ни динара. Сам Прика, кад чује за таква шапутања, одмах почне да се брани и правда, тврдећи да су то све саме лажи које душмани измишљају и подмећу.

     -Потурају подаме и моју вамиљу, јадан не био. А знаш ли ти да је мој мали био међу бољим ђацима ође у гимназији, а пристојан младић ко и један други. И чуј сад да он оде у те, у те ... како но веле помози ми рећ, у те, далеко им била кућа, у те...

     -Комунисте, каже неко за столом.

     -Комунисте, комунисте, присјети се коначно и Прика, али тек након што неко други прије њега изговори ту забрањену ријеч.

     Послије, издвоји Прика, мало у страну, некога од пружних радника и кафанских дружбеника, па га убјеђује и у повјерењу му објашњава оно о чему се тајно прича. Њему је много важније шта мисли појединац од онога што у повјерењу прича кафана, због чега и издваја људе у страну да им објашњава и убјеђује их. У сталној је бризи да те лажи не стигну до Тоша, до кога му је, као земљака и пријатеља, посебно стало. Неколико пута је, у разговору са њим, изокола покушавао да наметне и ту тему, помињући сина и новац који мора да му шаље. Али Тошо, или стварно не зна или га не интересује оно што се тајно шапуће, па Прики одмах лакне.

     И са пружним радником Куићем слична је прича. И он има пуну кућу дјеце, па мора често да тражи на зајам од Тоше који даје без условљавања. Једноставно, не умије другачије него да буде добротвор. Пружни радници Прика Требињац и Куић и хамал Мехица не крију да је то заиста тако и свуда причају о газда Тошиној доброти.

     Та тројица сталних гостију кафане „Код Тоше на ћоше“, су Југославија у малом.

     Мехица је наравно муслиман. Али, сарајевски муслимани, који би били најрадији да се, кад би како могло, помуслимани све живо, радо би се отарасили таквог свог вјерника. Међу њима влада опште мишљење да Мехица и онакви као он, због много чега и по много чему, поготово због пијанства, и нису муслимани. Али шта могу кад су њихови, а промијенити се не дају.

     Куић је католик и дошао је однекуд из Врхбосне. Није дошао него добјежао у Сарајево од своје сиротиње и глади. Ту се скрасио и, захваљујући добрим људима, запослио као пружни радник на жељезници. Сад му многобројна породица није гладна, али ничега у њиховој тијесној кућици и не претиче. У завичају је био међу најсиромашнијим, а и у Сарајеву је, али макар се овдје не умире од глади. И за његовог најстаријег, тек стасалог сина, се шушка да је у тајној организацији хрватске младежи, а баш ти се повезују са прошлогодишњим убиством краља Александра у Марсеју.

     Прика Требињац је православне вјере.

     Људи, кад их виде како сједе за истим столом, пола у шали пола у збиљи, веле да се и по њима види да је у Југославији могуће живјети у заједништву и слози и да ће та држава трајати вјечно. Њима баш паше она пјесма која вели: „Не пита се ко се како крсти, но која му крвца грије прси“.

     Са њима тројицом понекад засједне и Ђоле Буна који је одличан зидар и још бољи срезивач кровова. Породица му живи на Ченгић Вили, а он је увијек на дневници ту, у околини Сарајева, и још даље. Посла увијек нађе, а као мајстор солидно и заради. Између два срезана крова или двије озидане куће, сам себи да вољно на неколико дана. Паре које је зарадио подијели на два једнака дијела, па један да жени Иванки, коју сви зову Ика, а остатак задржи за себе, па зареди по сарајевским механама да му душа нађе одушка од тешког рада. Тада по цијели дан чашћава себе и друге, Мехицу, Куића и Прику Требињца обавезно, а враћа се кући тек навече и то редовно пијан. Првих неколико дана све тече у реду, али чим Ђолу понестане пара, настану невоље. Тада, кад онако пијан стигне кући, одмах завришти на жену:

     -Ика! Паре, Ика, бога ли ти твога! Ђе си сакрила паре!? – заурла још из дворишта.

     Јадна жена одмах истрчи пред кућу, па почне да се правда да је паре потрошила у намирнице и дјечију одјећу и обућу. Али Ђоле то ништа не призна него упорно виче, понављајући да му смјеста донесе паре.

     -Нема, Џоко, богами – узалуд објашњава Ика и то све молећиво и најблажим гласом.

     У тим тренуцима Ђоле редовно хоће да бије жену, па почне да је гања по дворишту и по кући. Вришти Ика и бјежи, са њом вриште, плачу и на све стране бјеже и дјеца, а он спорим и тетуравим кораком иде за њима. Права је срећа што му је ракија већ пала у ноге, па не може да их стигне. Кад је тако изгања и умори се, Ђоле најчешће запне за нешто и једноставно љошти о земљу, па онако пијан и онемоћао бауља по поду, узалуд покушавајући да се врати у усправан положај. Жена и дјеца тада притрче и превуку га до кревета. Ту га изују и скину му одјећу, па га покрију. Ика дјеци да знак да не смију живи да се чују, а Ђолу, кога већ хвата сан, стави хладне облоге на чело.

     Једном је Ђоле ипак стигао Ику. Посрнула јадница и пала, а он докопао некакав стари бакрени лавор, коме је дно већ било пропало, па јој га набио на главу све до рамена. Послије је цијело насеље имало посла кутарисавајући јадну жену. Морали су да доносе некакве посебне маказе и да разрезују стари бакрени суд. Сутрадан је Ђоле, као и сваки пут кад направи пачарис по кући, опет кренуо на дневницу свјестан да је кафанском дружењу дошао крај и да га чека посао.

     А „Код Тоше на ћоше“ настављају по старом. Дошао неки Хамо са Пофалића и прича:

     -Их, како се љетос проведосмо код тетића на Равном. Било нам је ко беговици и још боље.

     -Како, болан не био, ко беговици? – питају га .

     -Ћуј како, ето како – крумпирова каља рућку, крумпирова каља већери и још приде, кад смо пошли, свима по један врућ крумпир у руку.

     Кафана се тресе од смијеха.

     Једина два женска створа која залазе у кафану „Код Тоше на ћоше“ су Савка Тошиница и Анка, дјевојка која ту ради. Њу је Тошо добавио однекуд из Херцеговине и свима прича да му дође неки даљи род и да је остала сирота, па му није било друге него да је прихвати и ухљеби код себе. И Анка има свој собичак на спрату изнад кафане. Лијепа је, а уз то вриједна и зна радити – чисти, пере, послужује и спрема, па Тошо гледа да јој нађе добру прилику за удају.

     Прије скоро мјесец дан, Анка је отишла у Херцеговину код родбине на виђење, па Савка има знатно више посла него док је она била ту. Осим тога, видјела је да је ђаво однио шалу, па кад је она ту сама, нема вересије. Зато онакви као Мехица и пружни радници Куић и Прика Требињац, само вирну с врата у кафану, па кад виде да нема Тоше, одмах и устукну назад. Али, ако је ту Тошо, улазе слободно јер, уз његову помоћ, уразумиће некако и убиједити и Савку да их запише у тефтер, а дуг ће измирити већ за дан-два.

     Однедавно је Савка обавијештена да Анка није сирота дјевојка и да Тоши није никакав даљи род, како он то прича њој и свима другима. Обавијестиле су је о томе, на поподневној кафи, жене из комшилука, које су јој успут, уз лагани смијешак, и намигнуле и дале још неке друге знаке. Сарајевске жене, које прве устају и задње лијежу, никуд не иду и ништа не читају него само брину о кући и кућним пословима, увијек све најприје дознају и на крају све сазнају и у сваку тајну проникну. Сад се, послије њихових успутних упозорења, и Савки разбистрило пред очима. Мало је сумњала и прије, али сад кад су јој комшинице дале потврду, била је потпуно увјерена. Тоши, међутим, није ништа говорила, али се присјетила како је дјевојци, пред полазак у Херцеговину, искуповала дарове и личне ствари и још приде јој припремила и печено пиле за пута.

     Савка је и јутрос устала рано да помете и поспреми кафану. Таман је била завршила и намјеравала да откључа и отвори кад је неко покуцао на кафанска врата. Осврнула се и кроз стакло угледала Анку, која је, само часак прије, сишла с ноћног воза из Мостара. На њој дамски шешир, а у руци ташница и амбрел, чијом дршком и куца на врата. Савка приђе и откључа.

     -О, мила моја, добро ми дошла – дочека је љубазно.

     Пољубише се. Дјевојка унесе ствари, а Савка поново закључа врата и кључ стави у џеп. Тада се Анка присјети да упита:

     -А, је ли газда ту?

     Савки се на то њено питање изврну желудац и крв удари у главу, али се суздржа и рече притворним гласом:

     -Ту је, одера вамо, саће он.

     Уто докопа метлу и њеном дугом дршком измјери дјевојци леђа. Анка се најприје изненади, па се окрену, просто не знајући шта се догађа и не вјерујући властитим очима. Спаде јој дамски шешир и испусти амрел из руке. Газдарица је још једном дохвати, овај пут по рамену и руци. Дјевојка врисну и поче да бјежи. Гонила ју је између столова, сустизала, ударала и промашивала.

     -Ево ти газде! Хош газде, а?

     Дјевојка удари на закључана врата и дохвати за браву, али је газдарица ту поново пристиже и опет ошину по рамену. Докопа некако и она за други крај метле, али је газдарица сад ухвати отпозади за косу и поче да дрмуса из све снаге. Вриштала је и запомагала док је јутарњи воз, излазећи из станице, клопарао, пуштао пару и пиштао. Ријетки пролазници се нису освртали.

     -Хош или неш газде? Збори! – викала је Савка, ударајући је.

     Била је немилице чиме је стигла све док је није оборила на под и док дјевојка није почела да моли. Тада јој је газдарица строго заповиједила да покупи ствари, да се првим возом губи за Херцеговину и овамо више да се не враћа. Сва уздрхтала и плачљива, дјевојка је прихватила наредбе без поговора и одмах почела да скупља своје ствари, које су у оној гужви остале разбацане по кафани. На кафанским вратима газдарица јој је великодушно тутнула у џеп пар новчаница да јој се нађе за пута. И није је испуштала из ока све док није замакла иза врата станичне зграде.

     Савка Тоши ништа није причала. Он је домаћин и газда и њега се те женске ствари не тичу.

     Неколико дана касније Тошо се ипак присјетио, па приупитао Савку:

     -Не би Анке, а требала је да се врати има и неђељу дана. Да није стизала каква порука од ње?

     -Сиротица, ко зна шта је од ње било. Сирота ђевојка, па ето ти. А можда су је и удали доље у Херцеговини. Ко ће ти то све сад знати, - говорила је Савка не гледајући мужу у очи и све нешто послујући по кући.

     Петнаестак дана касније, кад је већ било сасвим извјесно да од Анкиног повратка нема ништа, Савка је, уз Тошин пристанак, већ објавила да тражи момка за рад у кафани. Има ту тешких послова за које нису женске руке, па је момак много боље рјешење него дјевојка.

                                                        *

     Кад је Хитлер кренуо да осваја Европу, па ударио и на Пољску, у Сарајеву, као уосталом и по цијелом свијету, о њему се највише и најчешће причало. У кафани се искупи старо друштво, па заметну причу о ономе што се ваља ту одмах иза брда и што хоће цијели свијет да притисне и под ноге стави. Тошо разлисти новине и онако, уз ракију и мезе, очима показује на Хитлерову слику, која излази сваки дан, а успут говори, у свом стилу, лагано и помало поспрдно:

     -Не виш штенца, не виш. Дигло главу, стисло вилице, а издеречило очима ко да нико ништа не зна сем оно. Погле му брчића. Е, попишам му се на њих.

     Хамал Мехица и пружни радник Куић нити му одобравају нити противрјече, него ћуте и мирно из чокањчића испијају ракију до које им је највише и стало. Прика Требињац, опрезан и промишљен као и већина осталих Требињаца, мало заврти главом, па више за себе каже:

     -Сила је то, жалосна ти мајка. Сила и снага.

     И све тако док се Мехица не присјети неке нове невјероватне, а шаљиве и занимљиве приче. Она одмах отјера Хитлера и поврати ону стару добру атмосферу и фино кафанско расположење.

      Тих дана кафана „Код Тоше на ћоше“ је и затворена. Тошо и Савка прешли су да живе у новој кући у Рајловцу која је већ била завршена.

     Годину и по касније Хитлер је напао и Југославију и тако је рат стигао и у Сарајево. Њемачки авиони бомбардовали су касарну у Рајловцу, а успут погодили и Тошову и Савкину кућу, која је била у близини. Пола куће је срушено, али су укућани остали неповријеђени.

     За пет-шест дана све је било готово и Југославија се срушила као кула од карата. Тада је и у Сарајеву успостављена усташка власт. И одмах су почели да пљачкају, хапсе и убијају Јевреје и Србе. Што је било српског ува у Сарајеву и околини све се некако препало, ућутало и примирило у ишчекивању онога што ће доћи. Многи су на брзину покупили што се понијети могло и побјегли за Србију и Црну Гору или у мјеста по Босни и Херцеговини из којих су потицали. А онда су почели усташки злочини по Сарајеву и околини. Мета су биле јеврејске и српске породице и њихова имовина. Убиства, пљачке и хапшења постала су скоро свакодневна.

     Средином љета стигла је петочлана усташка патрола и на Тошова и Савкина врата. Предводио их је Јосип, најстарији син пружног радника Куића. Иза је, с пушком на готовс, стајао син Мехице хамала. Лед и зла слутња спустили су се на Тошову и Савкину душу чим су их угледали.

     Раширених руку Савка је изашла пред младиће, које је знала јер су их мајке често слале њој по нешто што би им недостајало и чије је очеве познавала као стару пару.

     -А, добро ми дошли, мили моји. А вид Јосе нашега, нарасто, а поднијела га војна униформа. Вид момчине и љепоте. Хајд унилазите, него је код нас неред, погодило нас приликом бомбардовања.

     Младићи су, без икаквог знака на лицу, ћутали као заливени, а из очи им је избијао исти онај лед који се бијаше спустио на Савкину и Тошову душу. Били су службени и правили се да их не знају. Куић је кратко и строго рекао да је наређено да Тошо пође са њима. Они иза њега су пришли,прихватили га за руке и повели. У кућу нису улазили нити су вршили преметачину и пљачкали што им се свиди, иако је то била редовна усташка пракса у таквим приликама. Да ли им се није улазило зато што је кућа била полусрушена, или су ипак имали мало обзира према Тоши и Савки, са којима су очеви младих усташа, Куић и Мехица, годинама пријатељевали, тешко је докучити.

     Оборена погледа и некако сав предан и посвећен и том нежељеном послу, као да га одводе на поновно отварање некадашње кафане „Код Тоше на ћоше“ на жељезничкој станици а не међу џелате, Тошо је ступао полагано, мирно и без ријечи. Није се освртао нити је имао шта да упита чланове усташке патроле ни да поручи жени. Није јој чак ни поздрав упутио.

     Савка је пристајала за њима и непрекидно причала.

     -Јосо, сине, чувај га молим те и гледај да се не прехлади, навлаш је. И моли своје старјешине да ми га што прије врате. А хоће, што неће, није он ни мрава згазио. И поздрави ћаћу и мајку. Е, како су то добри људи и фини пријатељи. Их, па ја то знам ако ико зна.

     Син пружног радника Куића је ћутао као заливен и одмицао, а један од усташа је застао, па се онда окренуо према жени, скинуо пушку са рамена и строго јој наредио да се одмах врати. Застала је и Савка и одатле, онако укочена попут каквог споменика, цијело вријеме гледала како се усташка патрола, са Тошом у средини, све више удаљава. И тако све док нису замакли. А кад су замакли она је још неколико тренутака стајала непомична на путу, али сада погледа оборена у земљу, па се чинило као да нешто чека и као да ће тим својим непомичним ставом успјети све да врати на старо. Патрола је отишла, али је онај лед у прсима остао. Узалуд је призивала лажну наду  да ће Куићев син помоћи, тјешећи се њоме онако како се тјеше неизљечиви болесници, јер лед из срца и груди се није дао истјерати. А онда је коначно испустила из руку крајичак блузе, који је сво вријеме несвјесно гужвала прстима, окренула се и пошла својој полусрушеној кући.

     Неколико дана касније, са сарајевске жељезничке станице, према усташком логору Јасеновац, кренуо је воз препун Срба и Јевреја. Кроз уски прозор сточног вагона Тодор Тошо Алексић још једном је успио да угледа велики ћирилични натпис на његовој некадашњој кафани „Код Тоше на ћоше“. Иако је ћирилица, одмах након формирања усташке државе, била забрањена, усташе су тих дана имале прешнијих послова од брисања ћириличних натписа.

     Тако су коначно избрисане све вересије и заборављени сви дугови из кафане „Код Тоше на ћоше“.

     Непуну годину касније, на Ђурђевдан 1942. године, покупиле су усташе преостале сарајевске Србе и понеког Јевреја који се још крио под лажним именом, или код добрих људи. И њих су све потрпали у сточне вагоне и са жељезничке станице повели за Јасеновац. Знали су да одлазе на пут без повратка, а неко од Срба је започео пјесму „Ево зоре, ево зоре, Богу да се помолим...“ Остали су прихватили и док су напуштали Сарајево пјевао је цијели воз.

     Сарајевски Срби у Јасеновцу нису затекли Тошу.

                                                      *

     Некако у исто вријеме, првих година претпосљедње деценије двадесетог вијека, када је срушена кућа на старој жељезничкој станици, у којој је некад била кафана „Код Тоше на ћоше“, умрла је и Савка Тошиница. Сиротовала је и самовала у Рељеву, у некаквој згради коју су звали Дом, у уском собичку од петнаестак метара квадратних. И опет се без ње, њене помоћи и савјета, по Рељеву и околини, није могло замислити ниједно спремање. Калинићи и Лемези нису дали ни помислити да се спрема зимница, слава и свадба, док Савка не би дошла и преузела ствари у своје руке. Годинама послије Другог свјетског рата трагала је за ријетким преживјелим логорашима из Јасеновца. Неке је и пронашла, али узалуд, јер нико од њих није могао ништа да јој каже о Тошовој судбини.

     Сарајевски музичар Бреговић, неколико година касније, компоновао је познату пјесму „Ђурђевдан“ на основу оне исте пјесме коју су Срби пјевали на Ђурђевдан 1942. године у возу којим су одвођени у Јасеновац. Мелодију која је остала скоро иста, мало је модернизовао и прилагодио данашњој врсти музике, а стихове је само дјелимично промијенио. Пјесма је стекла велику популарност, па је и данас пјевуши српска омладина, којој ни на крај памети не пада да су је пјевали њихови сународници који су одлазили у сигурну смрт, нити је то интересује.

     Земљиште на коме је била, у рату срушена, Тошова и Савкина кућа крај касарне у Рајловцу, купио је Рајо Бошњак и ту саградио кућу.

     За Јосипа, сина пружног радника Куића, се причало да је успио побјећи у Аргентину или у неку другу јужноамеричку земљу и да је тамо наставио да живи под другим именом и презименом, што не мора да буде тачно. Усташу, сина Мехице хамала, пред крај рата ухватили су партизани и стријељали га.

     Најстарији син Прике Требињца, послије Другог свјетског рата, постао је високи функционер нове власти. Највјероватније да се никада није ни сјетио ћошкастог Тоше у кога му је отац пио на вересију, коју није измиривао, и позајмљивао новац да би га њему послао, који никад није вратио.  Није се наравно сјетио ни Савке, која је узалуд покушавала да му се обрати. Син Прике Требињца био је тако и толико висок функционер да се до њега једноставно није могло стићи. А и да је стигла до њега ко зна би ли се и он сјетио ње, Тоше и кафане „Код Тоше на ћоше“. Они који дођу на власт најчешће побришу сву своју меморију, па се, мислећи једино на свијетлу будућност, више не сјећају некадашњих доброчинитеља, поготово ако је ријеч о малим и безначајним људима. Како би их се и сјећали кад нових пријатеља и доброжелитеља имају напретек и на сваком кораку и кад се многи граби и на све начине труди како би доказао да то заиста и јесте.

     На малом гробљу у Рељеву је гроб, а на њему најмања могућа надгробна плоча од црног јабланичког гранита. На њој стоји урезан натпис који казује да ту почивају земни остаци Савке Тошинице. Надгробну плочу је, још за живота, сама себи подигла. И сама наредила какав натпис да се уклеше. Име и презиме, без имена оца, и уз то тај мали додатак нека свак, ко ту долази и туда пролази, зна да је била Тошина жена. Али ту слабо ко долази и мало ко туда пролази. Зато је гробље зарасло у шибље и траву. На Савкином гробу је изникла дивља шљива да јој прави друштво и да га, ако случајно ко ту дође, лакше пронађе. Крај самог гроба је рупа. Кад су, након што је завршен посљедњи рат и потписан мир у Дејтону, Срби из насеља у  сарајевској котлини, чије су ослобађање платили властитом крвљу, кренули у масовно прогонство, онда су многи понијели са собом и кости својих предака, оправдано страхујући да ни мртви неће бити поштеђени и да ће ускоро почети скрнављење гробова. Тако је и Савка изгубила друштво комшија Владушића, чија се породична костурница, са великом мермерном плочом, наслањала на њен гроб. Што се њеног гроба тиче, нити је имала кога ближег да га носи са собом, нити је било потребе за тим. Ту је на своме метру земље, који је купила и властитим парама за живота гроб саградила и обиљежје подигла, па ако неком смета...

     А Тошо, у кога је све некако било и остало на ћоше, нема свога гроба. На истим оним Врацима, куда је некада пролазио чајо Васо, саопштавајући гласно новости, налази се споменик на коме је, уз бројна друга имена, уклесано и име Тодора Алексића. Ништа њему са овог свијета и на овој земљи више не треба, чак ни гроб. Све своје је на шалу, причу и дружење потрошио и под вересију дао. А та шала, прича и вересија су му, како се чини, и дошле главе, јер ко се чега лаћа од тога и гине. Али шта мари, јер послије свега свима је исто и сви су, ако нису били за живота, бар у смрти једнаки. А на земљи остају само сјећање и прича. Тако је и Тошо, по природи добричина и шаљивчина, а душеван и благородан, давно заборавио дугове и вересије из кафане „Код Тоше на ћоше“ и свима за све опростио.

 

ВУКОВ НАРОДНИ И „КЊИШКИ СКРИВЕНИ“ ЈЕЗИК

     Просјечно образован Србин данас често не разумије ни половину од онога што званично говоре српски политичари, руководиоци и власници предузећа, представници банака, бирократе разних врста, па и новинари који га о свему свакодневно обавјештавају. Али тај исти, просјечно образовани Србин, не само да се због тога не љути и не буни него се и сам, кад год му се пружи прилика да буде званичан, труди да говори, што је могуће више и боље, тим истим бирократским језиком.

     При свему, политичаре и цјелокупни бирократски апарат уопште не брине то што их обичан народ, коме се и обраћају, не разумије. А то неразумијевање иде чак дотле да је, понекад и понегдје, скоро равно оном истом из времена од прије два вијека када српски „свињари и говедари“ нису разумијевали своју господу која је писала и зборила славјански, односно црквенословенски и када је Вук Стефановић Караџић и започео своју борбу за реформу српског писма и језика. Тако се и стиже до закључка да је Вукова реформа била узалудна јер се данас, слично као и у његово вријеме, говори народним у народу, а у званичним институцијама и наступима, највећем дијелу народа слабо разумљивим, бирократским језиком.

     Но, пођимо редом, па кажимо да је борба да народни српски језик буде и званични почела знатно прије појаве Вука и да је то вијековима била народна тежња и жеља. Још у првим деценијама 18. вијека, дакле цијелих сто година прије Вука, Гаврил Стефановић Венцловић је писао народним језиком, о чему говори и Меша Селимовић у својој чувеној студији „За и против Вука“.

     Венцловић каже: „Просто вам ово говорим нашим србским језиком, а не „књишки скривено“, желећи да каже да је народу неразумљиво оно што је написано у књигама, па му према томе не може ни служити. Он све објашњава на најједноставнији могући начин: „Ако непознат глас труба даје, ко ће се на бој приправити“. У Венцловићево вријеме, у земљама и крајевима гдје су живјели Срби, у службеној употреби, поред старословенског, били су још и њемачки, латински, турски...

     Послије Венцловића и многих других, међу којима значајно мјесто припада и Доситеју Обрадовићу, у првим годинама 19. вијека услиједила је појава Сава Мркаља, великог борца за народни језик и писмо. Он је практично и први састављач српске азбуке и фонетског правописа, према којој сваки глас има и своје слово, а све је и данас у употреби. Мркаљева чувена књига „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“, штампана у Будиму 1810. године, имала је свега 18 страница. У њој објављује свето правило српског језика „пиши као што говориш“ и азбуку од 29 слова. Тако се с правом може рећи да је он и поставио темеље српском језику и правопису. Послије Мркаља, Вук је практично само спајањем направио љ и њ и додао џ за стране ријечи, а остало углавном преузео од њега. Но, та чињеница нимало не умањује Вукове заслуге и значај за реформу језика и правописа јер је он ту велику идеју довршио и спровео у дјело, па се може с правом рећи да би, без њега и његове борбе, све било узалуд. А то није било нимало лако јер је успут наилазио на бројне отпоре и водио при том огромну борбу за примјену и признање свога дјела.

     И чињеница да се Саво Мркаљ одрекао свога дјела, придодаје значај Вуку Стефановићу Караџићу и његовом раду и борби и даје за право онима који тврде да без њега не би ни било реформе српског језика и правописа. Али то су питања за једну ширу и свеобухватнију расправу о језику која код Срба траје скоро пуна два вијека. Треба само припоменути да се Мркаљ није тек тако одрекао свога дјела него је, као монах, био оптужен за побуну и непријатељство према цркви. Сасвим је разумљиво да је осуда стигла из црквених кругова и да су је изрекли најписменији и најученији Срби онога времена. Уосталом, није ни имао ко други јер је већина писмених и учених Срба тога времена углавном била везана за цркву. И не само да су га осудили црквени великодостојници онога времена него нико од монашке братије са оцем Јулијаном, како је Мркаљу било монашко име, није хтио да проговори нити једне једине ријечи. И не само од монашке братије него нико ни од манастирске послуге, како то пише игуман манастира Гомирје и каснији српски патријарх Рајачић, “ни единога словесе“ са Мркаљем није хтио да проговори. На крају је и отпуштен из манастира Гомирје у Горском Котару, данашња Хрватска, да би потом почео да се потуца и гладује као приватни учитељ. И коначно, пресуђен, измучен, презрен, попљуван и остављен од свих, попустио је и умом и завршио живот у бечкој лудници.

     Тако се с правом може рећи да је, у највећој мјери захваљујући Вуку, азбука ушла у употребу и народни језик широм упловио у српску друштвену стварност постајући и службени и књижевни. Као година почетка примјене Вуковог народног језика и реформисаног писма узима се 1847. иако је све званично признато тек 1868.  четири године по његовој смрти.

     Иако је Вук побиједио, противници његовог правосписа и народног језика су остали. Они никада нису прекинули своју борбу да, ако већ мора да остане у употреби његов правопис, макар службени језик буде другачији од онога којим говори прост српски свијет и то што је могуће више. И одмах су, свјесни да славјански више неће моћи да буде књижевни и службени, почели да измишљају и да полагано у служену употребу гурају нови бирократски језик, који прост српски свијет не разумије најбоље. Најлакши пут до стварања бирократског језика био је да се у народни српски језик уведу народу неразумљиве туђице из других страних језика. Нису у питању било који језици него они најпознатији и најпопуларнији, првенствено француски, енглески и њемачки, наравно, уз оне ријечи које су у те језике ушле из латинског и грчког језика.

     Како је јачала бирократија и како ју је бивало све више, тако је растао и снажио и језик којим се она служи. Он је посебно оснажио у посљедњим деценијама 20. и у досадашњем периоду 21. вијека.

     Данас смо стигли дотле да се бирократски језик у службеним документима, на телевизији, у штампи и у свим обраћањима званичних представника власти и уопште оних који се баве политиком увелико разликује од народног. Чак су и школски уџбеници писани бирократским језиком, па их ђаци због тога често не разумију. Тако се од дјеце, коју тјерамо да уче на бирократском језику, још у самом зачетку стварају они који ће се сутра служити тим истим језиком, бар када је ријеч о службеном обраћању. Иста та наша дјеца у школи уче све о Вуку Стефановићу Караџићу и његовој језичкој реформи, при чему се посебно истиче да ниједан народ у свијету нема тако савршено писмо и да је код нас народни језик већ одавно и службени и књижевни.

     А ми смо уствари стигли дотле да се данас на бирократском српском језику много шта не каже како то народ говори него „књишки скривено“, како је то и Гаврил Стефановић Венцловић  некада писао. Примјера ради, не каже се да су се двојица посвађали него да су имали вербални дуел или вербални окршај. Не каже се ни казна него санкција, ни привидан и нестваран него виртуелан, ни обучити него едуковати. Ту су најчешће још и сљедеће српске бирократске ријечи које су, претежно из енглеског језика, ушле у употребу у 21. вијеку: тенедер, девастирати, мобинг, имплементирати, кастинг, аплицирати, транспарентан, тајкун, компатибилан, фер, фан, кул, ин, инсајдер, медиј, мониторинг, структуралан, апелациони, лузер, агенда, турбулентан, координација, клаберка, старлета, ведета, глобално, конструктиван, деструктиван... Могло би се набројати макар и хиљаду оваквих ријечи које просјечно образован Србин не разумије, али су оне, упркос томе, веома честе у српском бирократском језику.

     Треба се запитати да ли бирократија у својим кућама говори „књишки скривено“ односно бирократским језиком или све просто каже као што и обичан народ говори? Народним, наравно, јер ваљда бирократа, кад му жена и дјеца траже паре, не каже: „Нисам још увијек затворио финансијску конструкцију, па би евентуално издвајање новчаних средства  у непрофитабилне сврхе могло изазвати монетарни удар на кућни буџет и учинити га несолвентним“. Или, можда, наредни примјер: „Европски пут подразумијева адекватну координацију, корелацију, интеракцију између различитих нивоа власти који располажу различитим овлашћењима у процесу европских интеграција због чега и не бјежимо од концензуса“, како то изговори један наш значајан политичар на власти.

     Бирократа, и то онај најобичнији и најситнији, кад је званичан, пише и говори и овако: „Код дотичног су, у специјално израђеном бункеру аутомобила, откривена четири килограма  суве зелене масе која, по својим морфолошким карактеристикама, асоцира на марихуану. Дотични је приведен и тужилац му је одредио једномјесечни притвор. Дотични ће бити процесуиран, уколико се анализом потврди да је ријеч о наведеној материји, а у складу с тим и о инкриминисаној радњи стављања у промет недозвољених наркотичких средстава“.

     Да ли сматрате да просјечно образован Србин може да разумије ишта од наведене изјаве српског званичника на власти, па чак и обичног српског полицајца, иако су обје изречене на српском језику. Од друге можда понешто и може, али од прве тешко. Али, по свој прилици, бирократија и хоће да је народ не разумије и то је хтјела још од самог почетка, односно од оног тренутка 1868. године када је народни језик и званично признат и када је и започела борбу за свој посебан језик. Данас се коначно може рећи да га је створила и да се за њега и изборила.

     Због чега је то бирократији било потребно и да ли је све плод случајности или чисте намјере?

     Наравно да није у питању никаква случајност јер како би бирократија у очима обичног свијета изгледала већа, ученија, и боља од њега када би говорила народним језиком који свако разумије. И није јој само циљ да изгледа већа, ученија и боља  него, с чистом намјером, жели да је већина, а често и нико, не разумије. Логично, јер како би било кад би народ разумио шта причају примјера ради политичари и шта све обећавају и предвиђају. Можда би се већ сутра побунио и за све од истих тражио објашњење, успут тврдећи да га лажу и варају. Овако, они причају и обећавају на бирократском језику који народ не разумије, па сутра могу комотно рећи да нису ништа ни казали нити било шта обећали.

      Да све буде занимљивије и жалосније, просјечно образован Србин, чим се око телевизијске камере (којих данас има на све стране), попут какве звијери, усмјери на њега, и чим га приупитају за било шта, труди се да говори бирократским српским језиком и то што више и боље умије и може. Тада, из сјећања и из оскудног рјечника почне да вади и из уста откида оних десетак посрбљених страних ријечи које је чуо из уста бирократа разних врста са исте те телевизије. Нико од оних којима новинари на улици затраже изјаву, неће рећи да је за нешто обучен него едукован, нити ће казати да му је, тамо негдје у граду или селу у коме је до рата живио, кућа упропашћена него девастирана. Обичан народ вјероватно, свакодневно бомбардован бирократским језиком са малих екрана, сматра да тако треба и да ће у супротном испасти незналица, па се свим силама труди да и сам све саопшти на исти начин како то чине политичари, привредници, новинари, па чак и најобичнији службеници.

     Обичан добровољац, кад га телевизија приупита, неће рећи да је чистио градски парк него бирократски много „љепше и ученије“:

      „Организујући замашну акцију на бази добровољног дјеловања, успјели смо да извршимо уређење зелених површина у централном дијелу наше локалне заједнице“.

     Бирократски језик је нашем грађанину, насрћући на њега свакодневно и са свих страна, просто ушао у мозак и завукао му се под кожу,  и то упркос чињеници да га слабо разумије. И не само то, него су га убиједили да тако заиста и треба и да ће испасти смијешан и неук уколико буде јавно говорио народним језиком. Како и не би кад је бирократија испрљала српски народни језик до те мјере да ни обичан сељак више нема право ништа ни да чује ни да каже о пољопривреди и селу на начин како то и говори. Све треба рећи много модерније и присталије: „Ове године произвео сам десет тона коштичавих воћних плодова, од чега је педесет одсто пласирано као конзумни производ, а остала количина за индустријску прераду“.

     Ево и дијела изјаве, званичне телевизијске, једног нашег режисера, а поводом његовог најновијег филма:

     „Склапајући тај мозаик видјели смо да читава та слагалица има неколико јако битних дијелова, тако да је то била једна комплексна прича у сваком сегменту њене реализације, али ван те идеје, која је била наша првобитна мисија коју смо успјели да реализујемо, крије се нешто друго, а то је да је прича ове породице, мотивациона прича, која може да буде корисна сваком човјеку. И то је нуклеус и суштина свега. Ја константно потенцирам и акцентујем тај глобални аспект јер он ће, готово је извјесно што већ потврђују и стручњаци, дјеловати у једном ширем спектру, тако да ће у наредном периоду имати импликације, али буквално глобалног карактера“. (Све наведене изјаве су аутентичне и углавном су преузете са ТВ Републике Српске).

     Ако је и режисер, превише је. Додуше, српски режисери се, посљедњих деценија, труде на све начине да својим умјетничким дјелима угоде Западу, који и јесте највећи потрошач па према томе и оцјењивач свега из области филмске индустрије. Вјероватно због тога, Србе представљају најчешће са лошије стране, односно онако како нас тај дио свијета посматра и види, истичући у први план појединачне негативности које се ни у ком случају не могу подвести под појам општега. На тај начин, удварајући се Западу, српски режисери су снимили бројне филмове, за које би се, мирне душе, могло рећи да су антисрпски и да ни на који начин не могу бити одраз стварности једног цијелог народа. И не само то, него су им и изјаве, које дају поводом својих филмских остварења, народу српском неразумљиве, ваљда и због тога да би и на тај начин били што савременији и ближи Западу. Уз режисере, на сличан начин говоре и многи други наши умјетници, почев од глумаца па до сликара и пјевача, а потом редом и сви остали који сматрају да су учени и научени, па према томе и већи и знајачнији од обичног свијета. Међу свима њима најмање је оних који, кад су званични, говоре и пишу народним српским језиком да ништа не буде „књишки скривено“ него да их разумије и најнеобразованији Србин.

     Велики је број у нас оних који се, свим силама и на све начине, одупиру народном говору, успут се залажући за стручност и стручне изразе. Прихватајући потребу стручних израза у медицини и фармацији, донекле и у економији, никако не бисмо могли да их прихватимо, примјера ради, и у пољопривреди. Уосталом, да се наша економска и политичка бирократија, већ скоро два стољећа, не труди да збори и пише „књишки скривено“, данас би у обје те области било много српских стручних ријечи умјесто што се употребљавају стране. А управо у тим областима народ би морао да разумије оно што му се и говори јер је све њему и намијењено. Чак би и медицинари, кад се обраћају широким масама, у својим изјавама, објашњењима и коментарима, морали да буду далеко ближи народном говору јер, чему обраћање, ако их они којима се обраћају не разумију.

     Најтрагичније од свега ипак је кад српски писци пишу књиге које ни надрпосјечно образован Србин не разумије. Од тога су тужније једино награде које српска књижевна критика, која одавно већ и не постоји него се само тако назива, додјељује таквим романима и збиркама прича и приповиједака, што се не догађа ријетко. Од обиља књига које се у нас свакодневно штампају, највише је управо оних које су написане неразумљивим стилом и језиком. Ваљда се и писци, једнако као и обичан народ, боје да ће се избрукати уколико се буду служили народним језиком, па пишу „књишки скривено“ односно бирократским рјечником и језиком. Боје се да не буду откривени због чега и пишу сакривено. На исти начин како пишу, писци често јавно и говоре – неразумљиво и народу нејасно. Тако се и у области књижевности развила једна посебна врста бирократског српског књижевног језика.

     Бирократија, наравно, има „ваљано“ објашњење за све, па и за језик који користи када је службена. Чим се укаже на чињеницу да народ не разумије добро бирократски језик, препун страних израза који често у језику из кога потичу немају оно значење у коме се код нас употребљавају, бирократија одмах објасни да је на то приморана јер је српски народни језик исувише сиромашан и прост, па према томе и није погодан за употребу на једном већем службеном нивоу. То, међутим, ни издалека није тачно.  Напротив, српски народни језик је изузетно богат, сочан, изражајан и веома поетичан, па се, вјероватно и због тога,  још у Вуково вријеме, читајући епске народне пјесме, њиме одушевљавао и велики Гете. Многи тврде да је по изражајности српски народни језик један од најбогатијих на свијету јер за сваку ствар посједује више ријечи, а свака од њих је одговарајућа и као створена да би се њоме изразило стање, осјећање, изглед, квалитет, величина и још много шта друго што обиљежава оно о чему је ријеч. Уосталом, нека бирократа узме било који рјечник страних ријечи и израза, па ће се увјерити да за сваку страну и народу непознату или недовољно јасну ријеч, постоји одговарајућа домаћа, а често не само једна него и по три. Али, бирократа нити зна за рјечник нити га узима у руке, све страхујући да бирократски језик, за који држи да је „вишег нивоа“, не испрља којом простом народном ријечју.

     И све те стране ријечи, помијешане са понеком домаћом, не само да су обичном народу неразумљиве него дјелују неприродно, неусклађено, а често и смијешно. Једноставно, оне нису у духу и природи српског народног језика.

     Због свега, српски језик би требало да буде најважнији предмет у нашим школама, како основним тако и средњим. Он сад не само да није најважнији него је по свему потиснут  у средину, а често и на само зачеље, а тако га прихватају и према њему се односе не само ученици него и професори, школска руководства, министарства просвјете и сви други који би требало да о језику брину. Узалуд толики фонд часова из тога предмета јер у нашим школама од српског језика много су важнији математика, биологија, енглески језик, физика, информатика... У нашим школама, примјера ради, ако је ученику потребна већа оцјена из неког предмета ради бољег општег успјеха, нико од чланова наставничког вијећа и не помишља да се четворка из математике преправи на петицу, али је исто тако нормално да се то учини када је у питању српски језик, све ваљда због тога што сви држе да је ријеч о мање важном предмету. А зна се добро да је средњошколска математику потребна само оним ученицима који ће на поједине природне и техничке факултете, док српски језик треба баш свима – једнако професорима као и новинарима, политичарима, али и инжењерима, љекарима, мљекарима, пекарима, апотекарима... Тако смо данас стигли дотле да имамо вели број оних који су завршили факултете, а уствари су, са књижевне стране гледано, неписмени људи јер не знају, ваљано и правилно, да саставе чак ни једну најобичнију реченицу на српском језику. Додуше, ником није ни стало до знања те врсте, јер нити у једном конкурсу за запошљавање се не наводи као услов познавање српског језика. Тражи се само знање енглеског или неког другог западног језика.

     Захваљујући свему, народни језик се све више потискује не само у службеној употреби него и при обичном говору, а на његово мјесто све чешће засједа огољени, сувопарни и духу нашег језика непримјерени бирократски начин изражавања. Вјероватно да има помало истине у изјавама крајњих песимиста који кажу да није далеко дан  када ће српски језик и у свакодневном  говору бити потиснут до те мјере  да га више данашњи просјечан Србин неће разумјети.

     Ћирилица и српска Вукова азбука, завређују посебну пажњу и расправу. И ту је данас све слично као и са српским народним језиком јер су се Срби „каменом бацили“ и на те своје националне вриједности. Али то је тема за једну посебну и опсежну расправу.

     Тако је, у 21. вијеку или можда још знатно и раније, све враћено на сами почетак. Не на било који и било какав почетак него у оне године када је и започела борба за народни језик, прије двјеста или можда и више од триста година.

     И тако би нам, по свој прилици, била потребна још једна реформа језика да би се народни говор увео поново  у службену  и књижевну употребу. Али, упркос чињеници да данас имамо на стотине врхунских стручњака за језик,  ко реформу да направи и како да се све то примијени? Вука више нема нити има прилике да ће се поново родити неко њему сличан, а и да се роди за тили час би га појела и прогутала бирократија која се намножила на све стране и, из дана у дан, има је све више и више и све је јача и јача, тврдоглавнија и тврдокорнија и све упорнија да се избори за своје право да може и зна нешто више него обичан народ, па према томе и да, макар само када је службена, користи ненародни бирократски језик.

 

КАД ДОЂЕМ У БЕОГРАД

     Кад дођем у Београд, као и сваки други прави Херцеговац, најприје прошетам Кнез Михајловом. Све што је у Београду за излога и изложбе, у тој је улици. А ми Херцеговци волимо да будемо у првим редовима и на изложби, јер нам се одувијек чинило да имамо шта показати и да ће свијет пропасти ако му ми не будемо у челном строју. Уосталом, у Београд се и долази да би се кроз  београдску главну улицу барем прошло. Једном је, а давно је то било, једна наша Херцеговка ишла код сина у Београд, па кад се вратила, комшија је одмах питао је ли видјела Тита и је ли била у Кнез Михајловој? Одговорила је да је Тито био на Брионима, а да њен син живи на Новом Београду и да не зна јесу ли је или нису водили у ту Кнез Михајлову. Он је само одмахнуо руком и продужио, као да ће рећи да није требала ни ићи у Београд ако то двоје није видјела.

     Кад дођем у Београд, па око себе некако окупим она два-три Херцеговца која су се ту још затекла, из сваке њихове ријечи и покрета осјећам како из мене упијају мирис Херцеговине. И просто ми некако жао што нисам још и више завичаја донио са собом јер осјећам да су га жељни, премда ми је јасно да се, ни под каквим условима, не би вратили да поново живе у Херцеговини. А и шта би и куд би да се врате, па да поново буду оно што и сви Херцеговци који нису умјели ни имали куд па су морали да остану у Херцеговини.

     Чим стигнем у Београд, узме ми памет велики град, па више не знам ради чега сам дошао ни шта ми понајвише треба. Све је у Београду по београдски, а ја понио са собом Херцеговину да се са њом ками закитим и представим у великом граду. И да није она неколика Херцеговца, која су још преостала у Београду и која некако успијем окупити око себе, не бих знао ни гдје је аутобуска станица, а не што друго.

     Кад дођем у Београд, није ми јасно шта да посјетим од толико тога што је за посјећивање, нити знам код кога да одем. Додуше, осим оних пар рођака, нико ме и не зове у посјету. Дошло такво вријеме, па више није обичај да се у посјету зове и долази ни у Гацку и Невесињу, а не у Београду. Али ја ипак, присјећајући се оних давних дана кад нам је свак у посјету долазио и ми код свакога могли да одемо, у узалудној нади да ће се та времена поново вратити, упразно и беспослено размишљам код кога бих све могао и морао да одем, премда унапријед знам да на крају нећу отићи ни код кога.

     Кад дођем у Београд, одмах се сјетим да у њему живи једна дјевојка у коју сам, давно некад, био заљубљен. И одмах помислим да ћу је, можда, сусрести у Кнез Михајловој или негдје ту у близини и већ ме хвата страх од сусрета са њом јер не знам како да се понашам у том тренутку ни шта да јој кажем. Кад год сам је у сновима сусрео, ту негдје по Херцеговини гдје смо се некад сусретали, препао сам се и ушепртљао, а тек како бих на јави у великом Београду и то још у Кнез Михајловој. А онда се сјетим да је тамо више нећу сусрести јер је она давно шетала и одшетала Кнез Михајловом, па ми се у ту улицу и не иде. Али шта ћу кад морам, јер та је улица београдски излог, а ја сам Херцеговац.

     Тако ми се, због тог давног сјећања и због много чега другог, и не иде у Београд, премда знам да нема ништа љепше него кад се из мале Херцеговине тргне мало до нашег највећег и најдражег града. Да је одакле каквих лудих пара, па да се, онако приватно и о свом трошку, скокне на какву утакмицу, на сајам књига, или макар на неку свадбу...

     Из Београда сам изашао 2008. године јер за Херцеговину тамо одавно више није било интересовања, па према томе ни мјеста. А кад је већ тако одлучено, ни за мене у Тањугу више није било хљеба, па сам морао добровољно да одем. Шта сам могао ја, а шта они, кад је тако наредио велики и моћни свијет, коме никад није било јасно да се  Херцеговина никако не може истјерати из Београда нити Београд из Херцеговине, барем оне која је источно од Неретве. Тада сам се зарекао да више нећу у Београд. Упркос томе, кад год сам послије тога стигао у Београд, радовао сам се сусрету са њим попут дјетета. Кад сам посљедњи пут био тамо, Београд ме, као и увијек, дочекао потпуно незаинтересован за овакве као што сам ја. Као да Београд нема кога да дочекује и испраћа него спао на то да се радује мом доласку и да ми приређује пријем. И тако сам промицао кроз Београд, а Београд пролазио крај мене као да и нисам ту и као да нисам стигао из Херцеговине која је одувијек са симпатијама и надом гледала на њега. И која му је даровала ону своју дјецу за коју је, још у школским клупама, речено да су понајбољи и да би могло бити нешто од њих.

     Има Београда, помало и понекад, и у Херцеговини. Понајвише, с јесени и прољећа, кад дођу познати Београђани, да бисмо се, уз њихову помоћ, подсјетили на Дучића, Ћоровића и Шантића, што у Требињу, што у Билећи, што у Гацку и Невесињу.

Дођу на два-три дана, неке и наградимо и још брже оду. Четврти дан не би никако овдје могли остати. Не гони их нико од нас Херцеговаца него они сами себе гоне. Гони их властити страх да се, овдје у Херцеговини, не смање и не поједначе са нама домаћим Херцеговцима, па куд би онда. Не би се више имали куд враћати за Београд нити би им овдје међу нама било мјеста. И тако, из године у годину, долазе овамо, а нас у Београд не зову. А кад би им ко поменуо да се у главном граду награди неко од нас домаћих Херцеговаца, пукли би од смијеха. А шта бих ја и мени слични, непознати и мали из мале Херцеговине, у великом Београду, све да нас тамо и позову. Не би умјели ни улицом ходати како треба, а не што друго. Није то мала Билећа, ни још мање Љубиње, или нешто мало веће Требиње, него Београд. Београд који је заљубљен сам у себе и из кога се мала и убога Херцеговина  и не види. Свака мала и жалосна земља из великог свијета се данас може угледати једино кроз новчаницу од стотину евра. А Београд је био и остао свијет.

     Кад дођем у Београд, на тренутак ми се учини да сам у Лондону. Нема у Београду лондонске магле, нема ни ријеке Темзе, ни Биг Бена, али има латинице и натписа на енглеском језику на сваком кораку. Много их је више на енглеском него на српском. Као да у Београду живе све сами Енглези и Американци.  И да није оних неколико преосталих старинских занатских радњи, чији власници нису имали новца чак ни ћирилични натпис да промијене, и државних установа, никад се не бих ни досјетио да сам у Београду. Ето, то је та чар Београда, о којој Београђани стално и причају: у бијелом си граду, а имаш осјећај да си у Лондону, Њујорку или Сиднеју. А у цијелом Београду никога да се побуни због протјеривања ћирилице. Додуше, буни се и згражава и Београд, али тек онда кад ћириличне натписе у Вуковару лупају чекићима и у долини Неретве премазују црном бојом. Али шта се ту има замјерити Београду, кад је он главни и довољно велики да му се ништа  не може приговорити него му се редовно мора повлађивати. Зато му је унапријед увијек све и опроштено. Уосталом, коме је стало до ћирилице, нека оде на неко од пространих београдских почивалишта. Ту на гробљу може, ако баш хоће, цијели дан да ужива у свом националном писму, читајући имена и презимена мртвих Београђана.

     Кад дођем у Београд, а више и не памтим кад сам у њему био, једва чекам кад ћу из Београда. Гони ме из њега страх да, у овим годинама, случајно не порастем и да се не изједначим са њим, па куд бих онда. Не би ми отуда више било повратка у завичај. Тако порастао и велик, не бих више могао ни стати у малу и по свему скромну Херцеговину.

     Кад сљедећи пут будем дошао у Београд, окупићу све београдске Херцеговце и њихове потомке и то само због тога да би се видјело да их у том граду има колико и у Херцеговини. Нека се окупе и сви остали Београђани којима је до скупа и окупљања. А онда ћу их, све до једнога, даровати. Ријечју, наравно, јер ми који стижемо из Херцеговине немамо чиме другим да дарујемо.