Члан УКРС

Доброслав Ћук

Доброслав ЋУК је рођен 1951. године у Требињу од оца Лазара и мајке Љубице, рођене Иванковић. Основну школу и гимназију завршио је у Требињу, а медицински факултет и специјализацију из урологије у Београду. Има звање примаријус.

Прве пјесме написао је у својој шеснаестој години, а као члан клуба младих писаца „Свитања“ из Требиња био је један од најмлађих учесника Поетског маратона 1969. године у Сарајеву. Наступао је на бројним пјесничким сусретима у земљи и иностранству и објављивао пјесме у многим листовима и часописима.

Године 1998. објавио је збирку пјесама под називом Град без душе и друге пјесме, која је у рукопису награђена на југословенском конкурсу поводом сто година никшићке штампе, а 2002. године преведена на румунски језик. У антологији савремене српске лирике назване Херцеговачки вијенац, објављене 2014. године, заступљен је са 18 пјесама. Члан је и један од оснивача Књижевне заједнице „Joван Дучић“ у Требињу и члан Удружења књижевника Републике Српске.

Читав радни вијек провео је у Требињу на пословима љекара, специјалисте уролога, на пословима руководиоца здравствених установа, а два мандата вршио је функцију начелника општине/градоначелника Требиња.

Oдликован је Орденом Његоша другог реда, a добитник је и бројних признања међу којима се истичу Спомен диплома општине Требиње, Повеља Коморе доктора медицине  Републике Српске и Повеља Црвеног крста Републике Српске.

Oд 2016. године налази се у пензији и своје пензионерске дане углавном проводи у Требињу са породицом и пријатељима. И са пјесмама што сјећају на нека прошла времена и чувају успомене.

 

БИБЛИОГРАФИЈА

1. Ћук, Доброслав (1998), Град без душе и друге пјесме,  Никшић: Никшићке новине.

2. Стајић, Гедеон (2014), Антологија савремене српске лирике у источној Херцеговини – Херцеговачки вијенац,  СПКД „Просвјета“ Гацко, „Филип Вишњић“ Гацко/Београд.

3. Вујачић, Максим (2003), Архив успомена Виту Николићу, Никшић: Друштво пријатеља и поштовалаца Никшића.

4. СПКД „Просвјета“ (2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014), Календар Просвјете – годишњак, ур. Војислав Максимовић,  Источно Сарајево – Пале.

5. Удружење књижевника Српске Подружница Бања Лука (2019), Сретања – часопис за књижевност, умјетност и културу, год. II, број 4, ур. Сретен Вујковић, Бања Лука.

6. Удружење књижевника Републике Српске (2019), Поетике 4 (4. Међународни књижевни сусрети Бања Лука 2019.), ур. Предраг Бјелошевић.

7. СПКД „Просвјета“ Бијељина, (2020), „Српска вила“ часопис за књижевност, науку и културу, бр. 51,  ур. Јелина Ђурковић, Бијељина.

 

Одјеци и критике

ПИСМО ЗВЕЗДАНИ

Чекај ме Звездана код Карађорђевог парка
долазим сутра увече раширених руку
сунце ме у кичменицу гађа привидно као варка
а море ми се испарава на запаљеном куку

у слуху ми се још обнављају тополе
у радозналим очима кречњак се раствара
видјећеш испаране руке што знају да воле
и чело моје гдје се дан одмара

донијећу мирис биља и љубав џиновску
призвук јуначке пјесме из херцеговачког јарка
донијећу свој понос и част прадједовску
чекај ме Звездана код Карађорђевог парка.


ЧУВАРИ УСПОМЕНА

Чувају дјетињство завичај слике
момачке дане и љубави
радости мале и велике
чувају Свеца што се слави

и Карађорђевог мирис парка
за душу моју неспокојну
сусрет код цркве Светог Марка
и плаву собу у Бугојну

чувају да се не изгуби
јутро у Стоцу када свиће
и како море страсно љуби
чудесно село Поповиће

растанке чувају пуне бола
гранате ране металну птицу
чувају тајне хируршког стола
и све што сјећа на Болницу

све што у машту може да стане
и што се памти кроз времена
приче и пјесме испјеване
скупљају чувари успомена.


НАЈДРАЖА ИКОНА

Причали су ми неки добри људи
који моју мајку и памте и знају
како је била одважна и храбра
најљепша дјевојка у свом завичају

како се удала за сеоског учу
нашег драгог оца и гнијездо свила
као дар од Бога родила нас дјецу
и читави живот нама посветила

била нам је снага темељ куће наше
топлина у души и љубав без мјере
била нам је радост што нас испуњава
и чудесни магнет да нас све сабере

пратила нас је гдје год да смо били
као амајлија стална брига њена
била је напросто драгуљ породични
и наш највјернији чувар успомена

сад је све друкчије дани некуд иду
остало је празно гдје бијаше она
и у хладној соби на источном зиду
слика драге мајке најдража икона.



ОЧЕВ НАУК

Отац ме крстио умјесто попа
када сам мали и нејак био
прве кораке и прва слова
све сам од њега научио

научио сам да читам пишем
да прије јела перем руке
од свих путева да су важнији
пут до поштења и науке

гледајући шта отац ради
научио сам да волим људе
и да у тој љубави спознам
и разочарења и заблуде

од оца сам најприје чуо
молитву којом се до Творца пење
и да само велики могу
хљебом узвратит на камење

отац ме крстио умјесто попа
када сам мали и нејак био
а да вјерујем помажем праштам
све сам од њега научио.



ВОЂА

Тешко нама или тешко мени
то је исто јадна земљо моја
мој народе слијеп заведени
к'о да нисмо читали Радоја

кренули смо куд' не треба поћи
мрачном стазом гдје сунце не сија
не слутећи у својој немоћи
да нас тамо чека провалија

би нам исто ко ће нас повести
шта умије какву има ману
срљали смо као без свијести
према Ушћу и Газиместану

знамо добро шта је мјера части
како да се домовина воли
а не знасмо у својој пропасти
да су наша судбина расколи

не смијемо понос изгубити
ал' ни главу у безнађе дати
сада нам је бити ил' не бити
морамо се у памет дозвати

тешко нама или тешко мени
то је исто јадна земљо моја
мој народе слијеп заведени
к'о да нисмо читали Радоја.

1995.                             



ПРВИ И ПОСЉЕДЊИ

Док посљедњи срамно потискују прве
и знамо заслужне за сву нашу муку
касно се кајемо што пустисмо црве
да нам разоре од злата јабуку

и касно жалимо што смо изгубили
сунчана јутра са мирисом мора
залуд се питамо шта смо учинили
да мир не оде са ових простора

из безнађа нас у очај одводе
осјећај кривице што смо се склањали
и дуг спрам невиних што ће да се роде
мучених и свих што су часно пали

сјетни с разореном душом и јабуком
маштамо о миру и скупљамо мрве
док с нашом несрећом и са својом бруком
посљедњи срамно потискују прве.

1995.



ИСТИНЕ

Моје су пјесме нешто што ме сјећа
на сретна времена и прве љубави
како су безбрижно листала прољећа
и замишљан свијет у дјечијој глави

како су сунчана јутра освитала
док рат није прекинуо снове
како је мајка мученица дала
часно и залудно најбоље синове

моје су пјесме истине што боле
као живе ране као сиротишта
као црне слутње пред нове расколе
и бескрајне туге због пустих огњишта

оне ме прате ко кошмар уснули
из кога спас тражи и мој град без душе
у коме су посљедњи прве потиснули
и што је остало кане да поруше

сад нам живот дође као ратна срећа
и док у миру свако на свој начин слави
моје су пјесме нешто што ме сјећа
на сретна времена и прве љубави.



ПЈЕСМА  ОТАЏБИНИ

Тешке су ти ране отаџбино мила
све их осјећамо и свака нас боли
ти си нам уз мајку што нас је родила
драгуљ што се чува и бескрајно воли

без тебе смо сами незнани и мали
као без имена или без адресе
сви наши поноси у тебе су стали
док те авет рата разара и тресе

и све наше стрепње молитве и наде
ову страшну јаву и кошмарне снове
дању подносимо као своје јаде
а ноћу стижемо на твоје мостове

бранимо те пјесмом и душом што пати
снагом успомена из студентских дана
чувамо те вјером да ћеш дочекати
ноћ која ће бити мирна и звездана

живимо са жељом да што прије стане
паклено безумље овај пир крвави
и да порушена излијечиш ране
у сјајној побједи и великој слави.

Април, 1999. године


АКО СЕ ВРАТИМ

Ако се вратим питајте ме тада
и како је било и шта ће још бити
како остану само страх и нада
када се борите за живот властити

питајте ме гдје је у сјећању
некадашња младост стари добри дани
када сам поносан с непуних деветнаест
к'о у некој бајци писао Звездани

како сам мислио да само најбољи
могу градит´ свијет срећнији и нови
и да се радом знањем и поштењем
у љубави Божјој остварују снови

како сам одважно са брода што тоне
кад се сви слабићи склањају и бјеже
поручио да је једино морално
бити са својима када је најтеже

и питајте ме шта је даље било
гдје су патриоти и ко скупља мрве
гдје су часни борци шта се догодило
да посљедњи опет потискују прве

шта раде трговци ко су издајници
ко се недостојно туђим перјем кити
ако се вратим питајте ме тада
и како је било и шта ће још бити!

Београд, октобар 2017.



БРАНИОЦИ

Земљо моја ко ће да те брани
ко ће опет за те живот дати
кад навале знани и незнани
туђе војске хуље и мигранти

ко ће рећи доста лоповима
чија крађа и похлепа уби
на бранику све нас мање има
остали су стари и крезуби

одлазе ти учени и млади
пуни своје муке и невоље
ојађени овим што се ради
и безнађем да ће бити боље

свједоци смо како годинама
све некако иде наопачке
и таоци лажним истинама
постајемо жртве и играчке

понижени и разочарани
не помишља нико да се врати
земљо моја ко ће да те брани
ко ће опет за те живот дати?

2019.



Писмо