БЕЗ МЕНЕ
Ја ћу увијек бити уз тебе
Травом која се клати,
Непознатим градовима
Пијеском међу прстима.
Бићу уз тебе
Непознатим људима
Дугим разговорима
Јутарњим тишинама.
Бићу увијек са тобом
И то није шала.
Гледај, свијет се окреће
А ти стојиш на прстима
И чудиш се откуда ми то
Да сам жив а
Сви мислите: њега више нема.
Само ти, мудрице, ћутиш,
Гласно у срцу:
Он је ту.
Ту је он.
...
Када се уморни скупимо
Док се древна тама спушта
Као да смо толико тога
Погубили.
Ја немам мудру ријеч
Када останем сама са душом
Као са кућом што прокишњава
И немам гдје друго бити...
И немам ко.
МУМА ПАДУРИ
Чујем ли ове ноћи како су
Упетљани женски уздаси
Као коса у врбовом грању?
Нестајем да бих дала причу
Као нови живот али
Нема стазе твоме селу.
И дуго су крошње ходале
Ношене заблудом вјетра:
Ја сам ти тражила глас.
Отворићу све прозоре
У кући и гледати на врата
Док мотам на преслицу душу
Тешку, зелену свилу.
Нисам опазила како си
Ме чувала
И дрветом
каменом
И ријеком,
Мума Падури.
ЗАЖМУРИ И ПОСТАНИ ДРВО
Устани по мојој кожи
Ти ходаш по крошњама
Млијечан у измаглици
Устани према кожи мојој
И окоштај у дрво
Са широком, широком крошњом
И небом – кровом нашим
И земљом – кућама нашим
Са свим тим градовима
И посвуда људима.
Устани по мојој кожи
И тренутку овоме
Повјеруј чаролији,
Нашој тишини па
Буди мој одмор и хлад
Да бих те његовала...
НЕПОСЛАТО ПИСМО БУДУЋЕМ СУПРУГУ
Својим замамним несавршенством
Ти не дозвољаваш да будеш
Заборављен.
Улица је хитра у
Тишини својој
А ја чекам и знам:
Ту негдје
У хиљаде градова
Међу милионима
Не заборављаш живјети...
Одсањани двојниче,
Мужу мој,
Јутро ме учи тишини.
Земља оданој љубави.
Док не банеш једног дана
У мој живот.
ВЈЕШТИЧАРИ ЛИ КОЉЕНО ТВОЈЕ, ДРАГА
Носиш ли суво лишће
Као ордење коначно сад
Кад си мртав, пјесниче?
И сама се чудим своме длану.
Ох,чудим му се
И замишљам птице.
Као да ми се привиђа киша
А коса је додир моме образу.
Ти дотакну раме и поглед мој
Колико само бијелих коња
Хрли, гле, да бих јутро дочекала
У загрљају твом!
Грање ме осветољубиво посматра
А дивна је ноћ, љубави
У твом погледу.
Привиђа ми се киша док
Трава је додир нашем образу.
Гле, то богиња мјесеца мре
Уморним нашим пољупцима у зору!
А ти и ја
Загрљене авети двије!
Ждереш поред ватре
Мој поглед ко дивљак и питаш:
Вјештичари ли кољено твоје, драга?
Дивна ноћ, љубави,
У погледу твоме.
Сви прозори моји
Посвећени теби.
Сада одлазим:
Остај ми нагиздана звијездо
Данице.
Почивај с пјесмом на уснама,
Пјесниче...
*Сједила је за столом.
Младо јутро мотрило је на њу и убрану жуту лалу у једној чаши.
И лала ју је наранџастим оком мотрила.
Њена женска снага била је чудновато укроћена бијелим бретелама.
Куда са толиком косом? Руке гдје су јој?
Затим устаде и с прозора опази: даљина се удаљавала као жена спремна на дуг и тужан пут, па отрча иза непознатих брда. Као и све њено.
Чивилук у тишини дода јој шал а столица јој уљудно врати мјесто, док се свјетлост ломила по њеној коси, леђима, а сјена јој покривала груди...Снага је у њој дисала.
Опет је мотрила чашу са цвијетом.
Разбила је чашу погледом а затим строго повезала косу па скухала прву кафу.
Кћи људождера, фрагмент романа
*Потпуно избезумљена ударала је сва мокра у наковањ, вјерујући да тиме може осујетити нечији долазак или присуство. Плашила се тог човјека, његове близине, даха и погледа. Посматрао је мокру, набреклих мишица и није знао чуди ли се то више снази те воље или откривеној снази руку.
У кретњи, свјетлост јој је озарила бок.
Посматрао је како нагиње бокал и пије воду силовито.
Жеђ.
Сва је у кретању, жеђ.
У мишљењу. Начину на који говори и просипа непрекидну пустињу испред њега.
Тако и сам заборавља на глад у корист жеђи. Па као да све престаје а она ту стоји сред ничега са тим рукама на боковима.
Кћи људождера, фрагмент романа
