Грумић Зоран

Преводи

Одјеци

 

АУТОБИОГРАФИЈА

Рођен 1960. године у Илови

Селу испод Мотајице

На радост оца Миладина

И мајке Божице

 

Користи сваку прилику

Да пише лирику

Тако су Аурора, Велики и мали

Па Путеви и путокази настали

 

Пронашао се у глосама

Мало други – више ја

И на велику радост

Закашњела младост

 

Друга збирка са глосама

Мало други – више ја 2

И остала лирика

Љуби песника

 

Остало је у стиховима

И дружењу с пјесницима

И зборник рука створи

Грузијада – Пјеснички жубори

 

Као Лазина

Santa Maria della Salute

Његова истина

Волим те више, сваке минуте

Како се живот мота

Кроз риме Коло живота

И најљепше, најдраже, до сад,

од стихова,

Израсла из снова

 

 

МОЈЕ ПЈЕСМЕ

Моје су пјесме снови моји,

прозори душе и ништа више.

У мојим пјесмама ја постојим

и док их читам и док их пишем.

 

Знано је све у мојим пјесмама

и гдје и шта и коме и како.

Неке су писане свима вама,

неким се посебни позна лако.

 

Љубим и волим цијели свијет

и желим да га волимо сви ми

у својим пјесмама, сад и опет,

обичне ствари кажем у рими.

 

Своје стихове желим да распем

к’о дуга небом прекрасне боје.

Желим кад једном коначно заспем

да ви оживите – пјесме моје.

 

ВОЛИМ ТЕ ВИШЕ

СВАКЕ МИНУТЕ

Сомбором шетам мисли ми лете

кроз л’јепо вријеме пјесника Лазе

дивне љубави и пјесме сјете,

јер оне тако р’јетко долазе,

а тек кад дође у шездесете,

па се заљубиш на крају стазе.

Лаза у Ленку а ја сам у те’

волим те више, сваке минуте!

 

Би прожет живот тугом и сјетом

док нам се нису путеви срели

и без љубави лутах свијетом,

ти ми пром’јени живот цијели,

учини срећним својим завјетом

па зрело доба у младост жели.

Љубав из снова мисли ми слуте,

волим те више, сваке минуте!

 

Да рај постоји спознах тек сада,

она га чини њиме ме води

тамо је срећа, тамо је нада

љубав из прича нама се згоди

душа ми шапће, то је балада

наше су жеље небески своди.

У слаткој чежњи мисли се муте,

волим те више, сваке минуте!

 

Ко некад Лаза желим сад и ја

љубавне пјесме теби да пишем

јер ти си зв’језда што за ме сија

у сваком стиху за тебе дишем

из сваког слова љепота клија

да нашу љубав пјесмом крунишем.

Теби су риме све окренуте,

волим те више, сваке минуте!

 

МАЛА МОЈА ЦВИЈЕТЕ ИЗ ДЕРВЕНТЕ

Гдје нестаде младости једина?

Знао бих те проживјети сада…

Желим опет петнаест година,

када дођох до нашега града.

Успомена на те пуна сјете,

мала моја, цвијете из Дервенте.

 

Да л’ због школе тад дошла и ти си,

чедна, млада и корака лака,

заљубљена до тад била ниси,

запазих те у групици ђака.

Твоје око разум ми заплете,

мала моја, цвијете из Дервенте.

 

Лебдјела си као сунца зрачак

у прољеће, кад блистају дани,

тад осјетих луде среће трачак,

стидни поглед моје срце рани.

Од тада ми мисли теби лете,

мала моја, цвијете из Дервенте.

 

Чудна слика ка теби ме мами,

к’о магија љепота ме звала,

а када једном остадосмо сами,

мјесто ријечи срца су причала.

Још уздишем пун залудне сјете,

мала моја, цвијете из Дервенте.

 

Љубав ми је ставила на знање

све што нисам могао да схватим.

Пловио сам кроз чаробно стање…

Остај с Богом, нећу да те пратим.

Збрисала си моје снове свете,

мала моја, цвијете из Дервенте.

 

Сећање ми на те не блиједи,

живот увијек нову причу спрема,

кад те сретнем, и сад ме заледи,

на Укрини наше врбе нема,

ни године моје петнаесте…

Збогом мала, цвијете из Дервенте.

 

ТАКВА УВИЈЕК БУДИ

Ти си моја вјечна тајна

у сновима и на јави,

моја љубав си бескрајна

као што се небо плави.

 

Ти си моја добра вила,

сам Господ те посла мени,

ма гдје био, ма гдје била

прати ме твој поглед снени.

 

Осећам да са мном ти си

кад сам будан и кад спим,

знај да ни ти сама ниси,

у срцу те своме носим.

 

У свакој си мојој рими,

у ваздуху који дишем,

у загрљај мене прими

да све могу да запишем.

 

КРАСИЋУ ТЕ ЦВИЈЕТОМ И СТИХОМ

Најљепша си жена што сретох до сада,

к’о да те Бог само ствар’о према мени.

Ни име ти не знам Ана, Ленка, Нада…

Сваким јутром стаје тај санак о жени.

 

А знам такве нема, родила се није,

нит’ видјеше очи благо као твоје,

нити уши чуше стихове милије,

све си ми на св’јету и једино моје.

 

Лажима ћеш, слутим, све р’јечи назвати,

које ми излазе из срца и душе

и да ћеш у њима оно препознати

од чег’ душа пати и снови се руше.

 

У намјери нисам бити мутивода

и не желим тебе, мила, на трен само.

Нити си ми пјесма, а ниси ни ода

коју ћемо само једном да слушамо.

 

Стихом ти се дајем, хвалоспјеве пишем

и причаћу тако док год ходим св’јетом.

Вољећу те више сваки трен док дишем,

и сваком те пјесмом красити к’о цв’јетом.

 

 

ЉУБИ ПЈЕСНИКА

Да доживиш љубав пјесника заволи,
осјетићеш сунце усред ледне зиме,
нико не зна тако к’о пјесник да воли,
он пољупце ређа љепше него риме.

Красиће ти пјесмом свако ново вече,
врхунац те среће осјетићеш сама,
кад жубора шапат кроз снове потече,
тада ће ти срећом заблистати тама.

У свакоме стиху ти ћеш бити муза.
О твојој љепоти писаће у трену,
у песми ће бити смијеха и суза,

јер осећа жену и љепоту њену.
Радуј се, уживај и пјесника воли,
лијепо ће ти бити и кад душа боли.

 

У ДУБИНИ ДУШЕ

У животу моме старих жеља има,

у грудима срце истим жаром бије.

Пјесме су ми пуне љубави и рима,

радости живота у њима се крије.

 

К’о с прољећа пчела још трагам за цвијетом,

кроз снове ми плови мека коса плава,

због очију бајих крстарићу свијетом,

сањар луталица још у мени спава.

 

Осјећам у крви још дамаре јаке,

из бокала златног душа срећу пије,

са осмјехом гледам на своје вршњаке,

 

у снима и јави љепота се крије.

Радост мога лица, као сунце блиста,

док године лете, мисао ми иста.

 

СУЗНЕ ОЧИ

Упрте су небу моје сузне очи…

Са сваком те сузом мијем, мајко мила.

Ова липа, данас, о томе свједочи,

ова што си својом руком засадила.

 

Сад ми недостају твоје њежне руке

што су ме храниле, штитила од свега,

зато често дођем да одагнам муке,

захвалим погледом упртим пут неба.

 

Свака ми је, мајко, суза радосница,

за благослов што си мени подарила,

и не силази ми осмијех са лица,

јер је све онако као што си снила.

 

Нека твоја душа мирно небом плови,

нек ме вјечно грије те топлоте сјена,

а ја ћу у хладу липе, у Илови,

помињати тебе и срећна времена.

 

ИЗРАСЛА ИЗ СНОВА 

Живим за санак што ме јутром буди,

шаље ми зором Аморову стријелу

у лику жене. За њом душа жуди,

па јој дајем моју душу цијелу.

 

Скоро си само у сновима била,

а сад си зв’језда са небеског свода,

украс и мирис прољећног априла

и топла сјенка што уз мене хода.

 

Моји су трени испуњени тобом,

моје си снове прелила у јаву,

опијен срећом, ја не владам собом;

 

док сањам мрсим твоју косу плаву.

У јаву те зора доноси из снова,

сада си стварност, жељо дјечакова.

 

МОЈА СИ

Моја си рима у пјесми свакој,

моја си лира, жељени ритам…

Моја си срећа, мој си неспокој,

моја си књига што радо читам.

 

Моја си стварност, досањани сан,

моја си зв’језда што краси ноћи.

Моја си радост и сунчани дан,

моја си жеља што неће проћи.

 

Моја си муза, пјесме ти пишем,

мој си сав живот, чиниш га вјечним,

моја краљица коју крунишем,

 

моја заув’јек, чиниш ме срећним.

Свакога трена и у молитви

моја једина мисао си ти.

 

СТВОРИЛА СИ РАЈ

НА ЗЕМЉИ 

Била је туга пратилац душе,

због тога често језа се јави.

Било је мраза, буре и суше,

ал’ судба тебе пред мене стави.

 

Прошлом животу говорим збогом,

сунце из раја овлада тмином,

пођох за тобом, као за Богом,

путеве моје красиш милином.

 

Од кад ми душу и срце даде,

свако ми јутро са пјесмом свиће,

пишем сонете, пјесме, баладе,

 

у сваком слову најдраже биће.

Срцем ти, жено, кажем на крају,

живот је с тобом као у рају.

 

ГРЕХ

Грешио сам много и сад ми је жао

и што нисам више и што нисам луђе,

јер само ће греси када будем пао,

бити само моји – све је друго туђе.

                                         Душко Трифуновић 

 

КАД НЕ БУДЕ МЕНЕ

Гр’јеховима давним самог себе тјешим.

Како је то л’јепо нисам тада знао…

Требало је више да пијем и гр’јешим.

Грешио сам много и сад ми је жао,

 

јер, када се сјетим сласних чари жена,

док узимах редом и своје и туђе,

прекор’јевам себе и бивша времена

и што нисам више и што нисам луђе.

 

Због гр’јехова силних душом немир влада,

а упркос томе још бих гр’јеховао….

Ништа друго неће вр’једити некада,

јер само ће греси, када будем пао,

 

мене уздизати, да мој траг не свене.

Ув’јек ће ми бити најјаче оруђе,

јер ће ти гр’јехови, сласне опомене,

бити само моји – све је друго туђе.

 

МОЖЕ ЛИ СЕ НАША

ЉУБАВ ОПИСАТИ

Може ли се наша љубав описати

Када затрепери као звијезда сјајна

Када се пожели своме небу дати

А да ли се дала то остаје тајна

                               Рада Ђошан Китић

НЕОПИСИВА ЉУБАВ

Ово што дајемо, што нам душе грије,

никада се ничим неће избрисати.

Јаче него јуче, од сутра слабије,

може ли се наша љубав описати?

 

Нека живи вјечно и подстиче људе,

јер она је наша најљепша колајна.

Оним што читају путоказ да буде

када затрепери као звијезда сјајна.

 

Чарима живота васцијеломе свијету,

увјерен сам да ће јаче засијати,

распјеваће ноту љубавном дуету

када се пожели своме небу дати.

 

У звјезданом роју ће се издвајати

вазнесењем наша љубавна колајна,

зажеливши вјечно небу се давати,

а да ли се дала, то остаје тајна.

 

НОВО СТАЊЕ

У школи ми све је лако,

с другарима правим трице,

ал’ све пође наопако

кад нам приђу дјевојчице.

 

Сав се онда узнемирим,

нисам до сад такав био.

Иза друга на њих вирим,

гледам сваку, што бих крио.

 

Једна има косу дугу,

друга очи боје неба,

сав радостан кажем другу –

таква цура нама треба.

 

Сад је свима посве јасно,

много сам се промијенио,

а и тата каже гласно –

Стефан нам се заљубио!

 

Какво ли је то сад стање,

запитах се забринуто.

Тата каже више-мање,

рећи ће се само то.

 

МИЛОМЕ ДЈЕТЕТУ

(сонет у сонету) 

Стефане сине, добар ми буди,

јабуко моја, да бољег нема,

нек те не брине, причаће људи,

сјена сам твоја за сва времена.

 

Много те волим, то је за причу,

престати нећу и, сине, више…

Богу се молим да мом’ синчићу

за твоју срећу молитве услише.

 

Пишем ти риме срцем и душом,

ту су савјети у путоказима.

Служи се тиме сваком приликом

 

и знај живјети, буди људина.

Користи дане, воли и љуби,

сине Стефане, вријеме не губи.

 

КАКО САМ СЕ РОДИЛА

У вртићу тета Дада,

за задаћу нама даде

да цртамо двије роде,

како умије ко и знаде.

 

Дуге ноге, жутог кљуна…

Шта још треба пита Вања.

Како сам се ја родила,

мисао ме сад прогања.

 

Сад се питам да ли ће ми

донијети једног брата?

Тако сам се ја родила,

открио ми тајну тата.

 

А он често шале збија,

па ме врти чак до пода,

обавезно уз то каже:

– Зашто ми те даде рода?

 

Зато цртам двије роде,

а не само једну саму…

Како сам се ја родила,

ипак ћу да питам маму.

ОЦЈЕНА

Школе служе за учење,

да се стекне знање ново,

на почетку бројат’ учим

и писати неко слово.

 

Цртам, бројим и пјевушим,

тако брже иде вријеме,

а послије свега тога

добијаћемо оцјене.

 

Кад учитељ нешто пита,

а ти не знаш од тог ништа,

обавезно за то слиједи

јединица – и то чиста!

 

Када пита, а ученик

од тог нешто мало зна,

оцјена му за то бива

ништа већа – само два!

 

За одговор половичан,

у ком ипак нешто би

мало бољи но за двицу,

оцјена је добар – три!

 

Четворка би разведрила

забринуто моје лице,

од трице је много боља,

а лошија од петице.

 

Када учиш сваког дана,

па одговор сваки блиста,

за оцјену нема бриге –

петица ти слиједи чиста!

 

КРАЈ

Прођоше школски дани

и лудо школско вријеме,

прођоше часови многи,

падежи и теореме.

 

Прођоше часови туге

и дивни часови среће,

прођоше радости мале,

али и радости веће.

 

Прођоше часови тешки

од којих зноје се руке,

прођоше љубави прве

и писма испод клупе.

 

Прођоше школски дани,

к’о лишће с јесењих грана,

све прође и нестаде,

ал’ осташе сјећања.

 

Осташе пријатељи многи,

табле, редови клупа…

Другови растанак је близу

и нећемо бити скупа.

Издања

Ново