БЕЗГРЕШНО ЗАЧЕТА
Двије хиљаде двадесет једну годину
старо
ово сисанче од свијета
на сав глас вришти
и дерња се,
тражећи испуњење
својих цмиздравих хирова,
попут неваспитаног деришта
у продавници,
коме мајка не може да објасни
зашто неће добити још једну лизалицу.
Свијет је балав
и, ако овако настави,
умријеће као тинејџер
без положене матуре.
Постоји ипак
један кутак мира
негдје,
далеко од вриске
и вреве,
далеко од бијеса
и буке,
гдје могу да се склоне
неко двоје,
што усред све грозоте
још чују свилене ноте.
Неко мјесто,
гдје још тихи разговор
надгласава хаотични жамор,
гдје прасак разбијеног аутомобилског стакла
пригушује једно њежно цмок у здравици
љубећих чаша,
мјесто на коме ће
нити плетива свијета,
који се распара,
преплести двије судбине,
а жила куцавица управо издишућег
постати пупчана врпца свијета
који тек се рађа.
МУЗА
Да ли је било записано
у звијездама
да као жива ватра,
као жива вода
ја останем жива
ти да ме волиш,
јер кажу да, ако се пјесник
заљуби у тебе,
умријети не можеш.
И ако је било записано у звијездама
да као жива ватра,
као жива вода
ја останем жива
онда сам и више него рођена
под срећном звијездом,
јер шта вриједи што си записан
у звијездама
ако те нико не прочита
на земљи.
НА ДНУ
На дну чаше
је вино.
И осмијех.
Развезан језик.
Здравица.
И славље.
На дну чаше
је пјесма.
И промукли глас.
Плес.
Дрхтава кољена.
искра ока.
На дну чаше
је истина.
немир.
Страх.
Бол.
Сузе.
На дну чаше
је све.
Осим заборава...
Т(ВОЈ)А ЖЕНА
Те жене,
што у теби виде слику
оваплоћеног Аполона,
свог новог, измаштаног,
неодољивог бога
њежности и свјетла
с косом класја пшенице
и очима океана,
што лако мијењају
и жеље и циљеве и надања
и агрегатна стања,
па се расквасе на снимљену боју
твог гласа,
што у теби виде
неког бјелосвјетског пјесника,
писца, боема, што им је занимљив
само док је неухватљив тамо негдје
далеко, недостижан и нечији,
јер су и саме ничије.
Те жене,
што те читају само зато
што личиш на њихову омиљену
школску лектиру,
никада нису прочитале
ниједну твоју бору,
не знају шта те брине,
од чега страхујеш,
шта сањаш,
за чиме чезнеш,
колико си операција имао,
колико пута си преварио смрт,
које лијекове треба да пијеш,
а не пијеш,
не знају како ходаш,
како миришеш,
како једеш,
како изгледаш док стојиш
стрпљиво и мирно као стијена,
а дрхтаво као талас
чекајући у мјесту
једну жељу,
једну жену,
што је дошла
и видјела тебе
у теби
и тебе у њој,
човјека, не бога,
човјека,
јер те жене су тек
те жене,
али само је она
т(вој)а жена.
ЖИВОТ
Живот је сјеме
у материци,
раздераној болом.
Оно једно,
од хиљаде њих,
што је успјело,
кад су рекли
да има само
10% шансе.
Оно једно,
што је стигло
превремено,
а у своје вријеме.
Оно што је дисало,
кад је остало без кисеоника.
И ходало,
кад су рекли да неће.
И читало и абецеду и азбуку
са три,
а играло шах
са шест година.
Живот је оно,
што је стало у кофер,
који спакујеш
кад срећа каже:
Чекам те!
Живот је оно што је твоје,
преко границе,
у другој држави,
у другом граду;
оно што нема шта
да ти да
осим себе.
У туђем стану,
који је ваш.
Живот је један сто
и двије столице.
Два тањира.
Двије кашике.
Двије чаше.
И један кревет
за вас двоје.
Живот је радост.
Љубав.
Жалост.
Живот је сахрана,
која се дешава,
док планираш свадбу.
Плачу нам сва дјеца,
коју никад нисмо родили.
Из књиге Безгрешно зашета (Поетикум, Краљево, 2022)
СУСРЕТИ
Као Гете Лоту,
Рилке Лу Саломе,
Кафка Милену
и Превер Барбару,
ти си срео мене,
ја сам срела тебе.
И ћутала сам
и писала сам,
а сада бих, ево,
пјевала,
наглас
и на сав глас,
да потекне севдах,
једна кап кише низ стакло прозора,
једна кап вина низ стакло чаше,
и једна суза
туге и среће.
Нек се ломе срче кафанске
и овог свијета сва њежна срца
осим мог и твог!
Нек од среће сви плачу, пјевају
и славе
један сусрет
Гетеа и Лоте,
Рилкеа и Лу Саломе,
Кафке и Милене,
Превера и Барбаре,
тебе и мене.
ПОЛАРИТЕТ
И док се свијет дијели
на сјеверну и јужну
хемисферу,
на Исток
и на Запад,
на привилеговане
и на маргинализоване,
на пацифисте
и националисте,
дефинисане
и дезорјентисане,
на црвене,
жуте,
плаве
и зелене,
између зараћених полова
планете што се сулудо
врти,
ти си човјек
и ја сам жена
и спаја нас
све оно
што нас дијели.
ТРАГОВИ
Није у реду писати
да би се заборавило
оно о чему се пише,
кажеш.
Хватала сам себе
како остављам трагове
да бих имала гдје
да се вратим,
као што се човјек враћа кући
или себи,
док ме ниси ухватио
ти –
заглављену негдје
између памћења и заборава,
између три тачке,
у причи без краја,
ти –
и та твоја ријеч,
што је сезала у даљ
до бескраја.
И умјесто да запамтим,
ја сам пустила
све –
низ папир,
воду,
сјећања
и умјесто да се вратим,
ја сам дошла, кући
или себи –
није ни важно –
и све се слило
у једну тачку,
у једну ријеч,
у којој си ме нашао
ти –
када смо писали
да се не заборави.
БОГОЛИКА
И док око мене круже
ситне душе
са крупним плановима,
скупим понудама
и јефтиним обећањима,
моје је највеће оно,
што се не мјери
видљивим размјерама,
оно малено за испод нокта,
у шта стају сва лажна царства,
оно чему још нико не зна
ни имена
ни облика,
оно због чега сам једино с тобом
боголика.
ЦЕХ
Да човјек зна гдје ће пасти,
он би сјео.
Нарочито ако је тај човјек
жена.
Да сам све знала,
можда се ништа не би ни десило.
Овако све има неку магичну драж.
Никад не можеш знати шта добијаш,
док на другој страни нешто не изгубиш.
Сјећам се како сам те звала телефоном
и плакала што сам изгубила
неки конкурс -
као да зовем тату,
а не човјека којег волим.
Ни Олга Токарчук не пише као ја,
упознао си је, кажеш.
Можда, али она није пила вино
с тобом,
вино неке твоје школске другарице
што си нам га узео уз ручак,
онога дана кад смо резервисали сто
у два поподне, а остали до седам
увуче.
Мислим да се на овом мјесту нико неће питати
шта смо ручали.
Човјек је научен да побјеђује,
али је за жену паметније кад се преда.
"Благословена нека је љубав
у којој нема онога који поседује
ни оне која је поседована,
већ се обоје једно другом предају." (Борхес),
цитирао си ми Борхеса
да ми сломиш и ово мало тврдоглавости
што ми је од здраворазума остало,
јер си срце давно начео.
Кад човјек побиједи себе,
ко ту тачно изгуби?
Али више нећу да мислим.
Кад је па љубав бројала
шта је добила
и колико је губила!
Чист рачун је кад је све из рачуна,
а ја сам тебе добила
онда кад сам све изгубила.
Мислим да се на овом мјесту нико неће питати
колико износи цех.
Из књиге Најдужа молитва (Поетикум, Краљево, 2024)
