Члан УКРС

Секулић Срђан

Срђан СЕКУЛИЋ је рођен 23. новембра 1993. године у Приштини (АП Косово и Метохија, СР Југославија). Основну школу и гимназију завршио је у Врбасу, где је и одрастао. Студије је завршио у Новом Саду. Бави се писањем поезије и прозе од гимназијских дана. Његове кратке приче и песме објављиване су у црногорској невладиној културној организацији “Феномени” из Колашина; у Србији је штампан у књижевном зборнику из Бајине Баште који се назива “Кипријанов кладенац” у издањима из 2016. године и 2019. године; у двоброју (31-33) часописа „Квартал“ за 2019. годину; у 57. броју часописа „Буктиња“ за 2018. годину; у двоброју (13-14) часописа „Библиопис“ за 2018. годину; У 527. броју часописа „Поља“ за 2020. годину; у русинском часопису „Шветлосц“ за 2020. годину; у 39. броју часописа „Руске слово“ за 2019. годину; у 1. броју часописа „Белешке“ за 2021. годину; у 41. броју књижевног зборника за младе са простора Еx-Југославије „Рукописи“ који објављује „Дом омладине Панчево“ у издању из 2018. године; у 36. и 37. броју „Балканског књижевног гласника“ и на књижевним интернет порталима „Хипербореја“ и „Либела“; у Босни и Херцеговини је заступљен на онлине културним порталима “Астронаут.ба”, „Номад.ба“, као и на мостарском порталу за књижевност и културу „Стране.ба“, такође његова поезија заступљена је на сајту „ПЕН центра БиХ“ као и на сајту „Хипомнемата“ који уређује песник и драматург Дарко Цвијетић из Приједора; у Хрватској га је објавила и штампала издавачка кућа “Дуриеух” из Загреба у свом књижевном часопису “Фантом Слободе” у пролећним бројевима за 2017. и 2018. годину, његова поезија штампана је у књижевном магазину „Препородов Журнал“ који излази у Загребу; његова кратка прича „Продавац плоча код катедрале“ штампана је у загребачком књижевном магазину „Бестбоок“, такође је заступљен на књижевним интернет порталима „Критична маса“, „Метафора“ и „Радио Горњи Град“ а његове песме и приче редовно објављује књижевник Миљенко Јерговић на свом сајту у рубрици „Ајфелов мост“; на Косову и Метохији његова је поезија преведена на албански језик и објављена у онлине културном порталу “Култплус” са седиштем у Приштини, на сајту „Фонда за Културну Едукацију и Наслеђе- ФЕКТ“ са седиштем у Ораховцу, као и у независној медијској организацији „Косово 2.0“ која дела кроз штампани и онлине часопис са седиштем у Приштини; у Македонији је објављен у 119. броју часописа „Блесок“ из Скопја у преводу на македонски и енглески језик и у часопису „Современост“ за 2020. годину. Један је од три добитника награде „Мак Диздар“ за 2018. годину која се додељује у граду Стоцу у склопу фестивала „Слово Горчина“ за своју прву збирку песама „Кавалов јек“ коју је почетком 2019. године објавила издавачка кућа „Бајбук“ из Сарајева. У мају месецу 2021. године објавио је другу књигу поезије под насловом „Угрушак“ у издавачкој кући „Арете“ из Београда. На конкурсу за кратку причу „Приче из комшилука 5“ освојио је прву награду са причом „Давид, син Исаков“ за 2021. годину. Заступљен је у „Антологији савремене цинцарске поезије“ која је изашла из штампе 2020. године. Његова поезија преведена је на енглески, македонски, албански, персијски (фарси), немачки, француски, цинцарски (армањски), русински и мађарски језик. Бави се превођењем поезије и прозе са македонског и бугарског језика. Тренутно живи и пише у Врбасу. 

Одјеци и критике

Кише

Овакве су кише падале
и овако је небо
тамно било
онда када сам са мајком,
сестром и братом
дошао у Војводину

Било је лето
као и сада
што је

Били смо
избеглице

И вечна вода
сапирала нам је
образе и лице

а мени се чинило
да сам на крају
неке литице,
на концу равнице.

Овакве су кише
падале
као и сада што падају.

И сетим се
оца како нас
прати
и стоји на сред улице,
испред наше
куће коју заувек
напуштамо и одлазимо

 

из косовске
а долазимо
у војвођанске
равнице,
ту на крају
литице

ми
избеглице.

 

Цинцари

 

Сећам се
само
мириса те куће
у којој сам провео
рано детињство

И мармеладе од
шипурака

Још се сећам
коцкица
шећера
у стакленој
здели на столу

И дедине
адамове јабучице
која би играла
горе-доле
док је говорио
или се смејао

Причао ми је
тада
у шали
да је прогутао
шољицу за кафу
па му је
то дршка запела
о грло.

а ја сам
покушавао
да схватим
какав то укус има
порцелан
помешан са талогом
кафе.

Те куће
у старој чаршији
више нема,
спаљена је.

Ја и дан данас
умачем прсте у
тоз после испијене кафе.

Тада се сетим дедине
адамове јабучице
и гледам у дршку
порцеланске
шољице.

 

Куршумлија

У новинама гледао сам читуље
лета 1999. године
и тражио међу погинулима
на Косову оца свога,
гледао лица и очи,
носеве и образе,
задрхтале браде
српску тугу преголему

У избеглиштву бринуо сам
ја шестогодишњак
путујући кроз градове разрушене
бомбама
од Подујева, Куршумлије, Крушевца,
до Смедерева, Београда и на крају
равнога Врбаса
мирне луке наше

Запиткивао би мајку, да није ово тата?
Јел данас погинуо тата?

Она би ми са сузама у очима
говорила да није, да чува кућу у Приштини
и да ево га,
само што није

У новинама тражио сам читуље,
бојао сам се мрака
чекао сам јутро
да читам Политику
да видим јел у њој можда
одштампан и мој тата

ја шестогодишњак
негде на брежуљцима
код Куршумлије
у друштву сестре,
мајке и брата

 

Кимитирија

 

Гледам
како ми
полажу кости
у спаваонице,
каде ми тамјаном
бело лице
док море урла
а орао кликће
са литице.

Немам ни мајке
ни оца.
Пола живота
читао сам типике,
житија и свете списе
покушавајући да
спознам Творца.
Узалуд вам
пријатељи сада
придике.

Знам, погрешио сам.
Опростите ми
Лазаре, Сунчице
и Димитрије.
Опростите и поздравите
вашег оца.

Полажу ми кости
у спаваонице,
игуман пева,
тамјаном ми каде
бело лице и
признајем
кукавица сам.

Сахрањују ме поред
мора
док орао
кликће са литице.

 

*Кимитирија- у преводу са грчког језика „спаваоница“. Мисли се на манастирско гробље у које се полажу мошти монаха где ће почивати до тренутка када се мошти откопавају а на исто место се полажу мошти другог, тек преминулог монаха. Овај чин светогорски монаси називају „сменом страже“.
Вакат

 

Када се стаклена или порцеланска
посуда сломи код
врата надомак прага то
доноси Шејтана у кућу,
Демијурга,
самога Врага

говорио ми је непознати
свештеник у сновима

а девојка црних очију
правила му је друштво.

Тако је зато што
не можеш добро очистити
парчиће стакла, порцелана и
пребацити их преко свог прага.
Увек се нађе неко парче
које ће чекати прави тренутак
да посече, да повреди

Као што Шејтан
чека свој вакат*

у свакој кући
свакога дана

у угловима наших соба
у пукотинама паркета
у рупама ламината.

*Вакат (турски „vakit“ од арапског „waqt“): време, час, доба; право време.

Гурђијев

 

„Ритуали Суфијског реда“
Гурђијева и Де Хартмана
буде у мени
слику
прогона
Егејаца.

Сведочили су том
догађају
моји преци...
а мени су се јавили
једно вече
свеци,
и рекли ми:

„У игри дервиша
чућеш
мелодију
коју је компоновао
јерменски Грк.
Видећеш град
Костур,
и један танки минарет,
а изнад тог минарета
облак црн
као какав кожух мрк.“

Гуњ! Не кожух!
Помислих у том тренутку
Привиђења
па пробах да викнем.
На Косову смо то
звали „гуњ“!

Тада се опет јави светац:
„На арапском „гуњ“
кажемо „суф“
одатле „суфије“,
Сергиос
сине.
Но иди граду
Костуру
не буди срдит
Срђане сине,
Сергије дете.“

 

Тад други светац
светлијег орела
стаде зборити:

„Видећеш једно
ћирилично
Ћ
У Костуру граду
и жене у црном
са црним крстом на челу.
Биће и један дервиш стар,
исхабане одеће.
Приђи му и реци:
Св. Димитрије
из града Солуна
шаље ме.
И он ће ти
не брини
показати пут,
где те чекају
Гурђијев и Де Хартман,
Грк и Рус,
Месец и Крст“.

Митрофан

 

Обасјава
Сунце
ми лик

Христос анести*!

реченице оца Митрофана
читам ко стих

Христос анести!

У граду Сартију
на Ситонији
видео сам анђеле.

Појали су у крошњи
палминог дрвета
за време литургије.
Изгледали су као врапци
ти чтеци,
ти малци.

О,
радости моја
Алитос анести*!

 

*Христос анести- у преводу са грчког језика „Христос васкрсе“
*Алитос анести- у преводу са грчког језика „Ваистину васкрсе“

Талмуд

 

У мени се води вечна
борба.
Борба између Халаке и Хагаде.
Између Закона и Легенде.
Прозе и поезије.

Највише се бојим тога
да ми на тим
страшним теразијама
не превагне једна страна

и на тај начин избаци
ме из колосека,
баци ме у нека
кошмарна стања.

„Нема пакла у будућем свету“,
каже рабин Симон бен Лакиш.
„Али Светац над свецима пали своје
Сунце, чији сјај испуњава срећом праведнике
и чини да неверници пате.“

Душа тако налази у себи самој
награду или казну.

Доста је Хагаде данас
кажем себи самом!
Септембар је месец,
у школу се иде у мидраше свете
и учи се Закон,
доктрина и право.

 

Шестоугаони стуб

 

На раскрсници, преко пута
једне од најстаријих гимназија
у земљи
била је синагога
а сада је од ње остао
само шестоугаони стуб.

Тај стуб
памти.
Храм ће једнога дана
бити обновљен.

Молитва је коју
рабини свакодневно
узвисују ка Господу
у граду Јерусалиму
где данас почивају
две мермерне плоче из врбаске
разрушене синагоге
на којима је било уклесано
Десет Божијих Заповести

Којих се ево већ
миленијумима
никако не придржавамо
ми, следбеници Књиге,
синови Абрахамови.

Кроз историју смо
научили да је најлакше
викнути:
„Распни га!“

И стуб стоји
разапет на раскрсници
иза кога уместо из храма
из хипермаркета
излазе свештеници.

На темену киппах*

 

Дарку Цвијетићу
Сарајево 05.07.2019. – Нови Сад 07.07.2019.

 

Гомилали су се облаци
и образовали снежну планину
с тамно плавим котлинама и кланцима

слутило је на олују
пуцало је
муњило је

гледао сам их испрепадан,
на сигурном,
одвојен аутобусним стаклом
и сетио се детаља из детињства
када молим мајку
да ми намаже мармеладом
што мању кришку хлеба
јер само што нису почели да нас
засипају бомбама.

сирена је
цвилела

Сад знам да су ме штитили управо
ови олујни облаци
и оно парче хлеба с мармеладом

јер, може ли ико да пуца
на џем?
на дете може
ал на џем, на мармеладу,
мусаву малу дечију браду
не може.

боме, не може!
кричем у себи.

Тад муња одузме
грому збор.

 

*Киппах - је име капице која се носи у знак поштовања традиционалног јеврејског обичаја покривања главе.

   



Писмо