Члан УКРС

Бјелошевић Предраг

Предраг БЈЕЛОШЕВИЋ, пјесник, приповједач, преводилац и драмски писац. Студирао економију, књижевност и режију. Магистрирао режију на Националној академији за филмску и театарску умјетност «Крсто Сарафов» у Софији, 2009. године.

Од 1993. до 2018. обављао дужност директора и умјетничког директора Дјечијег позоришта Републике Српске у Бањој Луци. Предсједник је Удружења књижевника Републике Српске од 2017. године.

Члан Удружења књижевника СР БиХ и бивше Југославије постао је 1978. године, а Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије од 1993.    

             Редовни је члан Академије словенске умјетности и књижевности у Варни од 2014. године. Члан је и оснивач Асоцијације писаца Југоисточне Европе са сједиштем у Софији.

 Од 2019. носилац је високог признања Републике Српске: Орден Његоша II реда, за међународну промоцију културе и умјетности Републике Српске у свијету.

Објавио тринаест књига поезије за одрасле, двије књиге кратких прича и четири књиге пјесама за дјецу. Поезија Предрага Бјелошевића је превођена на многе језике, а објављене су му књиге изабраних пјесама на италијанском Il linguaggio del silenzio (Говор тишине), у Напуљу 1982; на француском, Le RŽ, Париз 2002. године и на македонском у Скопљу, Под круната на гнилото дрво (Под крошњом трошног дрвета) 2010. године.

            Добитник је књижевних награда: Требињске вечери поезије (СР БиХ, 1978. за најбољу прву књигу пјесама у БиХ); Печат вароши сремско-карловачке, 1997, (СР Југославија); Павле Марковић Адамов, за најбољу књигу кратких прича на српском језику, 2010 (Република Србија); Свесловенске међународне књижевне награде за цјелокупно пјесничко дјело Летеће перо, Академије словенске умјетности и књижевности из Варне, 2014 (Бугарска); Годишње награде Удружења књижевника Републике Српске за књигу пјесама Кардиограм бјекства, за 2013. годину (Република Српска); пјесничке награде за књижевност за дјецу „Везени мост“ Насихе Капиџић Хаџић, за 2014. годину; међународне награде за дјечију књижевност Принц дјечијег царства, Бања Лука, 2017. године; Награде Плакета Благодарница – за дјечију књижевност, Источно Сарајево 2018. године, те награде Шушњар, за цјелокупно пјесничко дјело, Оштра Лука, 2019. године.

Са руског језика преводио је поезију пјесника: В. Брјусова, Н. Гумиљова, Б. Ахмадулине, В. Хлебњикова, Р. Рождественског, А. Тарковског, А. Кушнера, В. Купријанова, А. Ибрахимова, Н. Габријељан, те прозу А. Куприна.

Пјесме за дјецу су му уврштене у читанке и лектиру ученика основних школа у Републици Српској.

Драме и драматизације извођене су му у Републици Српској, Србији и Бугарској. Са бугарског на српски језик преводио пјесме Христе Ботева као и више драма и драматизација за луткарски театар.

Предраг Бјелошевић је добитник награда и признања за рад на пољу позоришне умјетности: Међународне награде Мали принц, за допринос развоју луткарства у Европи, на 20. Интернационалном фестивалу луткарских позоришта у Суботици (Србија, 2013. година); Повеље за развој луткарства у Републици Српској и БиХ, Лутфест, 2011; Награде Сафет Чишић за најбољег менаџера у БиХ култури, Мостар, 2015.

            За луткарско позориште написао је и режирао више сценарија и драматизација:             Тужни принц, аутор; Школа за пачиће, аутор и редитељ; Награда за пријатељство, аутор и редитељ; Вук и седам јарића у Музеју бајки, аутор и редитељ; Гуливер у земљи Лилипутанаца, аутор драматизације по Џ. Свифту; Јежева кућица, аутор драматизације по истоименој лирској бајци Бранка Ћопића и других.

            Драме за одрасле: Журка у атомском склоништу, Стара Загора, Бугарска, 2003; аутор и редитељ представа Киша или азил за лабудове и Тесла и голубица.

Предраг Бјелошевић је састављач антологије Савремена поезија пјесника Републике Српске, објављене на пољском језику код издавача Кампе у Лондону 2018. године.

Главни је и одговрни уредник издавачке дјелатности Удружења књижевника Републике Српске и издавачке куће Арт сцена из Бањалуке.

 

             ОБЈАВИО КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ И ПРОЗЕ:

1. ГОРКА СЛАД, пјесме, издавач Глас Бања Лука, 1977. година;

2. ЛИЦЕ СА ЗАТИЉКА, издавач, Веселин Маслеша, Сарајево, 1979. година;

3. IL LINGUAGGIO DEL SILENZIO (Говор тишине, изабране пјесме на италијанском), Напуљ 1983. године;

4. РЕШЕТКА И САН, пјесме, издавач НИГРО Глас, Бања Лука,1985;

5. ИЗ МЕЂУПРОСТОРА, пјесме, издавач Удружење књижевника БиХ Подружница Бања Лука и Глас Бања Лука, 1989. године;

6. РЗ БРЗОТРЗ И ЧАЧКАЛИЦА СОФИЈА, пјесме за дјецу, издавач Нови Глас Бања Лука, 1990. година:

7. ГОВОР, ТИШИНА, пјесме, издавач, РАД, Београд, 1995. година;

8. ВОДЕНА КОШУЉА, изабране пјесме, издавач Глас Српске Бања Лука (цртеж на насловној страни ауторски рад Предрага Бјелошевића), 1996;

9. ТУЖНИ ПРИНЦ, лирска бајка за дјецу, издавач Звоник Београд, 2000. година;

10. У СТРАХУ ОД СВЈЕТЛОСТИ, пјесме, издавач Глас Српске, 2001. година;

11. LЕ RŽ, изабране пјесме на француском језику, издавачка кућа Коља Мићевић,   

             Париз, 2002, преводиоци: Ljiljana Huibner Fyzellier i Raumond Fuzellier;

12. СЈЕНКА И СВОД, пјесме, издавач Бранково коло, Сремски Карловци, 2005;

13. ТАЧКА НА ИЗЛЕТУ, пјесме за дјецу, издавачи Арт Сцена Бања Лука и Прво  

       слово Београд, 2009;

14. ПРИЧЕ ИЗ БРКЛБРЛКА, кратке приче, издавач Повеља, Краљево, 2009;

15. У ШЕТЊИ БЕЗ ГЛАВЕ, приче, издање Арт Сцена Бања Лука, издање 2010;

16. ПОД КРУНАТА НА ГНИЛОТО ДРВО, Под крошњом трошног дрвета,  

      (изабране и нове  пјесме, двојезично, на српском и македонском језику), издавачко     

      предузеће Арка, Смедерево – Скопје, 2011. година;

 17. КАРДИОГРАМ БЈЕКСТВА, пјесме, издавачи Арт Сцена Бања Лука и Трећи

           трг Београд, 2013;

18. КАРДИОГРАМ БЈЕКСТВА, издавач Арт Сцена Бања Лука и Трећи трг

           Београд, друго допуњено  издање, 2014. година;

 19. СНИВАЧИМА, ИЗ НЕСНА, пјесме, издавач Народна библиотека                              

           Стефан Првовенчани, Краљево, 2017;

20. КОВРЏАВА ТАЧКА, изабране пјесме за дјецу, Арт сцена, Бања Лука, 2018;

21. ЗАЈЕДНО, СА ЗИДОВИМА, књига пјесама, издавач Удружење књижевника  

           Републике Српске, Бања Лука, 2020.  

                       

       КЊИГЕ ИЗ ПОЗОРИШНЕ УМЈЕТНОСТИ:

 22. ТУЖНИ ПРИНЦ (књига о истоименој представи Дјечијег позоришта  

           Републике Српске), издавач Дјечије позориште Републике Српске, 2003;          

 23. БАЊАЛУЧКА КУЋА ОД СНОВА, монографија, пола вијека Дјечијег   

             позоришта Републике Српске, коаутор са Војом Вујановићем и Ранком

             Павловићем, Дјечије позориште Републике Српске, 2006;

 24. ЛУТКАРСТВО ДАНАС (приређивач Зборника есеја са међународног   

             научног скупа на истоимену тему) Дјечије позориште Републике Српске, 2007.

 

Одјеци и критике

 

ЧОВЈЕК И ВРИЈЕМЕ

...
Тик так
тика така тик так ...

Црк цврк
чврк чврак
Чвок чвак
чвак чврак...

Тра ла ла
Тра лала ла
Трала ла лааа

... Клип клоп клип клап
пшшш таап
кшшш пљаф
Шљап љос
шљап трос

Ух
ав ав ав
гррр грров гррр грап
ја нооооух
сниф снаф снаф сниф
гррриц крррц кррраак
мљоф мљац мљоф трес
трес трас траас трес
хррр рххх
хрр рхх
хрр
р
.

... Тик так
тика така тик так...



БОГИЊА ТЕРЕТА

стоји ријеч на Олимпу
проматра
како творци
кроз њена слова
сопствени смисао одређују

приђите

заводљиви огрезли неписмени
вјештачки приђите мучки
самољубиво

ово непостојано брдо
на вашим грудима да сачиним


БИЋЕ, СЈЕНКА, ЈЕДИНСТВО

Птица лети небом и пјева
Сјенка њена на земљи
исписује тишином
нотни кардиограм бјекства

Човјека који слуша пјесму
одавно су прелетјеле
и птица и сјенка

Птица
што с пјесмом у даљини
неста а још у очима лети

Сјенка
коју ни видјели нисмо
а још голица
и осмијех шири образима

Срце птице и срце човјека
једно су срце
у грудима васељене

Ко да им то каже - Свјетлости
На који начин - Мраче


ЗИД

Извјесно вријеме враћамо се уз ријеку
све до извора
али извор не препознајемо
као да је извор негдје другдје

Потом се журно отискујемо низ ријеку
да пристигнемо изгубљено вријеме
и тако све до ушћа
али ушће не препознајемо
као да је ушће негдје другдје

Онда се замишљено враћамо кући
данима зуримо у исту избочину на зиду
док у њеном средишту не угледамо свој лик

Да ли нам то зид разоткрива тајну
или тек указује на сметњу њеног разрјешења


ЉУДИ, КОМЕ ДА СЕ ПРИКЛОНИМ

Човјек и још један човјек су људи
човјек и још један човјек
ријетко се виђају заједно

Човјек и још један човјек су људи
мноштво људи је чопор
чопор јединством застрашујућим дјелује

На људе

Људи су само човјек и још један човјек
стојим између људи и чопора
коме да се приклоним

Људима
што у својој разњежености посташе жене
Чопору
што у свом режању на људе
поста погубан за народ


ИШЧЕКИВАЊЕ, СМРТ


Одлучио сам чекати
она ће сигурно доћи
једном од главних улица
или можда пречицом
са једним од прелијепих лица
или под смијешном маском времена

разаслао сам уличаре
и друге доконе људе
да је чекају
и не дозволе да ме ухвати
на спавању
при чврстом сну
док хрчем
још руке ширећи зидовима
у незнању
изговарајућу њено магично име
ААА
видим и сунце је затечено
њеним блиставим именом
а аа ааа аа а
оглашавају се у хору звијезде
Аа Аа Аа.... а
из чичка поздравља је
и црвена глава чешљугара


ЗНАМ

Она је већ на вратима
ДУШО –отвори се
СЈЕНКО - иди



ПРИВИД

тристотине очију упртих
наг пролазим улицом
тристотине уста зинулих
пролазим наг без главе улицом
тристотине узмахују рукама
без главе пролазим наг са исплаженим језиком
тристотине потеже мртвохладно оружје
пролазим наг
без главе
улицом
са исплаженим језиком од шаке до лакта

тристотине бодежа пробада живо месо
тристотине метака улази у љепљив језик
без главе пролазим наг са исплаженим језиком
од шаке до лакта пљхујем хладномртво оружје
тристотине очију упртих
на длан мој
као у челичну касу
сузу по сузу сочиво по сочиво спушта
чемеран терет а заједнички
- Сан и решетку -
које односим журно
у другу улицу са трихиљаде упртих очију


САД, НЕКАД, ПОМИСЛИМ

И погледом запаљена догорјева ватра
трен лица у пламену као стид одвећ је нестваран
бијели голубови све више личе на свраке
некад дуга улица данас се чини кратка
некад брз и лак корак тром и успаван
једино рибе одвајкада искачући из воде
са истом сладострашћу прождиру неопрезне инсекте
и баш оне исти трен чине грешку своје жртве
представљајући свој величанствени изглед људима

Лице свијета постало је очигледно - безизражајно
лице је непотребно - маске су неопходне
бјекство је немогуће
свуда око нас
стражаре наши остварени снови


МИР ЦВЈЕТОВИМА

Мир цвјетовима у вама и са вама
Мир цвјетовима са обје стране ријеке
Мир цвјетовима подводног растиња
Мир небеским цвјетовима што скривају се
иза магле подјетињилих облака
Мир времену са временом прошлих дана
нанизаних у сјетну бројаницу човјечанства
Мир васељени угроженој сновима цвјетова
Мир сред звјездане руже ноћи у нашем оку
Мир заслијепљеном погледу цвијетног сопства
Мир прпошним латицама мноштва опијеним
мирисом потребе за свеколиком промјеном
Мир цвјетовима са обје стране ријеке живота
која још блиста
на брзацима преосталог времена


У ЈАТУ КОМАРАЦА ПРЕПОЗНАО САМ БРАТА

У јату комараца препознао сам брата
у јату љутих комараца истицао се
у јату комараца што несносно зујали су врх носа

Први је долетио под моју свјетиљку
први се опекао о њену ужарену масу
први пљунуо на наше заједничко огледало
Свјетлост
што дан само на тренутак чини видљивим

У јату комараца препознао сам брата
у јату промрзлих комараца поред ријеке
у јату слијепих комараца истицао се
ћутањем

Не размишљајући о посљедицама
раширио сам руке раскопчао кошуљу
у жељи да загрлим само њега
само њега једнога да оживим

И већ истога часа слијепи су чувари ријеке
опијени мојом људском крвљу
лежали под ногама
с посмртним напором крв одузимали су једни другима

Једино њега моја крв није могла да обоји
једино на њега није дјеловао мој отров
једино је он моју крв испљунуо у ријеку
и као да се ништа није догодило
почео да зуји сам на другој страни обале

Данас сам поново поред ријеке
иза мене су године вијекови несхватања
рибе ме са страхопоштовањем мотре испод седре
птице са грана поздрављају топлим изметом
али ја нисам несрећан због тога
знам да је на другој обали мој брат
истим ћутањем предајемо се лову
а вода која нас наизглед дијели
Жубором - још чвршће повезује наше обале


СЛИКАЊЕ ПОРОДИЧНОГ ПОРТРЕТА

Сликару Љубомиру Гајићу

одлучио сликар да наслика породични портрет
креоном муњевито начини скицу
потом се одмакне и стане да проматра

свима је погодио карактерне црте
постигао је и трећу димензију
такозвану дубину слике
коју је по свој прилици
давао лик нерођеног дјетета

боја је била сасвим пригушена сфуматична
неосјетно осцилирајући у интензитету
што указивало је на склад и психу истог гена
осликаног кроз вријеме
али Авај

већ истога дана енергичним покретом киста
наслика талас умјесто очеве главе
и учини му се да слика постаје јаснија
и сугестивнија

другога дана од лица мајке начини облутак
по ком се хвата златна маховина
и учини му се да слика доби
на експресивности и чврстини

трећи дан избриса браћу и сестре са великог
породичног стабла и што је било извјесно
слика доби неочекивану свјетлост
па стога би присиљен да одмах са неразријеђеном
ултрамарин плавом премаже чиста лица дјеце
и слика наједном доби жељену озбиљност
са много бескрајне туге

онда се однекуд иза његових леђа огласи
уплашена жена – Да ме ниси ни дирнуо –
сликар потеже кист и замрља лице своје жене
које је до тада упорно зурило испод летвице
потом се одмаче и посљедњи пут погледа
у породични портрет на ком тек тад примјети
да нигдје није оставио мјеста за своје властито лице
САВРШЕНО тихо рече самоме себи
и у дну слике записа АУТОПОРТРЕТ


ПОВРАТАК УНАПРИЈЕД

Идем унатраг
можда кроз зид можда изван времена
све што стоји иза мене
и није нека запрека
само људи нека су на оку

Гологлав уклањам се сунцу
усијано чело освјетљава пут којим идем
свјестан да од мојих корака зависи
којом брзином ће се окретати Земља
да од мојих наопаких мисли зависи
њена безбједност и љепота

Идућ унатраг све што ми је било далеко
као да постаје ближе и блиско

О како је прозирно дрво
са густом крошњом митских имена
о како је свијетло дијете
што га удара цокулом у подножје
гдје је најосјетљивије

Ја непрестано идем унатраг
зато мој сан не можете прекинути
као лошу телевизијску драму
или као кончић пресјећи маказама
док слијепо јурите напријед
са завежљајем снова у наручју
из којих вас залуд упозоравам
на Себе на Нас на Оне који долазе


ВРАТА

Не улази на врата
пред којим стојиш извјесно
да би и сам видио
гледа ли те неко

Не улази на врата иза којих
свјетлост засљепљује
па на тренутак затвараш очи
не видјевши ништа испред себе
док јасно чујеш гласове како пјевају
теби и свима заслијепљеним у част

Не улази на врата која не можеш
ни након куцања да отвориш
то нису врата радосна твом доласку

Не улази на врата пред којима клечиш
да би се отворила
то нису она врата на која се улази
главе мало повијене у наклон као
кад оцу у сусрет на истину идеш

Не улази на врата
на која за тобом кад уђеш
не уђе и свјетлост дана

То нису врата за тебе отворена
то нису врата достојна оних
за чијом душом и твој се дух запутио

А кад једнога дана
пронађеш таква врата на која се улази
са свјетлошћу на раменима
чиниће ти се као да су одувијек
за тебе била отворена
и да си их отворио још онога часа
кад почео си размишљати о њима
 



Писмо