СПОМЕНИК ОД РИЈЕЧИ
Да ли су вас у сну прогониле очи
из којих сте свјетлост угасили лако,
молећиви поглед дјечака у ноћи,
и плач те нејачи, да ли вас је тако?
Јесу ли вас руке здробљене к'о стакло
давиле у мраку кад се мјесец пали?
Да ли вам је срце бар мало дотакло
вриштање из јама, оних што сте клали?
Баците ли поглед на дланове грубе
у тишини ноћи кад се распе тама?
Бриде ли вам прсти што ломише зубе
и невина тијела дираше без срама?
Из утробе земље чујете ли хуку?
То не плачу они већ анђели поје.
Уз молитву гласну држећ' их за руку
узносе ка небу у рајске одаје.
А гдје ћете ви, огрезли у крви,
што на мјесту душе змија вам се мота?
И све што сте такли у прах се измрви,
ви људскога рода највећа срамота.
Мислили сте да ће заборав да слети
на колијевке празне, и мајчино крило.
Ал' истина живи у српском поети,
кроз риме ће причати оно што је било.
Из стихова истину к'о воду ће пити,
бар у пјесми никад да не буду сами.
И свака ће ријеч к'о споменик бити,
оживјети кости што свијетле у тами.
МИ НИСМО МАЈМУНСКА ДЈЕЦА
Ти им даде , Господе,
молитве и заповијести,
и све што им треба,
а они глуви да чују,
и слијепи да виде,
без срама и свијести,
Тебе оптужују
за зло што вреба.
Они што кажу да од мајмуна постадоше,
они се највише плаше.
А ми, што клечимо пред Тобом
и душа нам јеца,
ми нисмо, Господе, мајмунска,
већ Твоја дјеца.
Затварају цркве , Господе.
и гдје нас то воде?!
Не бране банку, маркет, да рачун платиш,
да дираш новац и кваку,
да читаш и слушаш глупост сваку.
Могу да играју карте, бацају грах,
да држе састанке и камере, Господе,
и није их страх.
Могу да живе са мачком,
и пса да љубе,
не плаше се њихове слине,
ни болести, ни губе.
Али се плаше иконе да љубе,
и пију из Твоје чаше.
Не, не смета мени што они неће
Твоју ријеч да чују,
и да се уљем светим помазују,
и Симбол вјере што не знају.
Али ми смета Господе
што мени не дају.
И ако буде под кључем твој дом,
не могу да ми забране.
Ићи ћу Теби, из ината и биће по мом!
И ако се не смије,
ја ћу се опет молити за њих на кољенима
бар с друге стране капије.
Нас нико не може да спријечи
јер ми знамо да једна Твоја ријеч лијечи.
Молићу Мајку и анђеле и сваког Свеца,
још више и јаче, сада, у ове дане, баш кад ми бране,
јер ми Господе нисмо мајмунска,
већ Твоја дјеца!
КРСТИЋ У ПОРУБУ
( 11.09.1993.г.)
А шта да понесем? Стојим разапета,
у руци ми црна врећа сашивена,
у порубу скривен крстић од дрвета,
у стомаку спава беба нерођена.
Спаковаћу дјелић оних срећних дана,
умотаћу сину млијека и погаче,
одглумићу како могу све то сама.
А тако ме страх, тако ми се плаче.
И са зида икону, нашу крсну славу,
Светог Ђорђа да нас прати на том путу,
два-три зрна тамјана да сачува главу,
и зашивен новац у старом капуту.
Спаковаћу наду, без ње пута нема,
и груменчић земље прадједова мојих.
На дну вреће црне страх к'о авет дријема,
а ја газим храбро, к'о да се не бојим.
И на крају свијећу, нека нам се нађе,
кад нас у колони обавије тама,
и молићу Бога да нас не пронађе
залутали метак из борових грана.
РАШИВЕНА ГОРДОСТ
Самољубље кад ме понесе на длану,
гдје немири скривени чекају на плијен,
и ја хоћу одмах, све у једном дану,
а ослабљен ум ми за молитву лијен.
Бљештавило лажно заслијепи ми очи,
па не видим, грешна, знакове крај пута.
У гордост се облачим, к’о краљица ноћи,
излазим на зиму, гола , без капута.
Па корачам као да сам одјевена
у најљепше рухо, све злато и свила,
и не видим, слијепа, да сам заведена,
повез ми за очи сујета сашила.
Заборављам Бога, жељна аплауза,
као да су моји, све успјехе грабим,
док с рамена клизи подерана блуза,
осјећам, полако, како грешна слабим.
На кољена падам, гласови се чују:
“Ко Свевишњем грли, ничег се не боји,
све заслуге, кћери, Богу припадају,
а само су гријеси, само они твоји”.
И сузама гордост рашивам полако,
кољена у крви, ал’ ми није жао.
Ојачана вјером сад корачам лако,
у ново ме рухо Господ обукао.
НИЧИЈА
Остављена дрхтим у распуклој ноћи,
док се мјесец дави у тамници неба,
у ланцима туге самоћа ми точи
то отровно вино.О како ми треба!
Дозивам му име, глас к’о жилет реже,
неће да ме чује, а некад је знао,
да обећа љубав што до гроба веже,
на све ме је своје лако навикао.
Сад у болу јецам, ваздуха све мање,
под прстима душе самоћа се свила,
док из сузе гледам још једно свитање,
не могу да дишем. Гдје сам погријешила?
Сахрањујем понос кад прејако волим,
и овако ничија, и поново сама,
срамота ме није да за љубав молим
склупчана у капи депресивног дана.
НЕМИР МИ ЈЕ ИМЕ
Можеш ли ме вољет тешка ли сам прича,
час под кључем себе у тамници држим,
час отварам широм небо изнад дуге,
час све око себе к'о на ватри пржим.
Можеш ли ме тихо вољет из далека,
уплашено срце додир ће да сруши,
од превише снова к'о памук сам мека,
и све што ме стеже лако ме угуши.
Сањалица што са првим снијегом плаче,
и све ми је тијесно, немир ми је име,
када перо узмем тада и ти знаћеш,
да самоћу требам, тада не тражи ме.
А љубав си, чежња и душа си моја,
уточиште моје, кућа и двориште,
и када ме нема, ја сам опет твоја,
јер срце је твоје мој стан и склониште.
И можеш ли све то, неће бити лако,
тиховање моје знам да ће да боли,
можеш ли ме вољет, јер ја тебе могу,
више него што ће ико да те воли.
ЛЕТ У ОБЛАКУ СА СТОМАКОМ ОД ПАХУЉА
( Истинита прича, новембар 1989)
И сада знам, не бистри само киша сјећања, знају то и пахуље. Ево их, носе ме на мекоћи својих дланова. Истачкале овај новембар што ме гледа попут пјегавог дјечака кроз замагљено стакло моје собе.
Хватам их са сјетом, пуним џепове паперјастим успоменама, и јурим у прошлост, у исти тачкасти новембар. Тежак као олово.
Имам само деветнаест година и бебу у наручју.Он има само двадесет дана.
Уморна сам, блиједа, неиспавана, као свака тек порођена мајка.Он мали као мрвица.
Храним га својим млијеком, то ме јако боли, и нико ми није рекао да то може да боли. Али мајка сам, трпим. И онда та малена мрвица почиње да повраћа.Сваку кап коју попије.
Храним га опет, и опет, и тако сатима. Вришти гладан. Плачем и ја.
Сужење једњака. Ни то нисам знала да постоји. Викендом, кажу, не оперишу. Морамо чекати понедељак, и доктора који ће тек тада доћи. У болници смо.
И опет вече, та појава која сваки шум претвара у буку, и све осјећаје појачава. Ужасно је гладан. Сиса и декицу у коју је умотан...
Осјећам да га губим, да ће пустити да ми умре на рукама. Зато што је викенд? Зато што викендом не оперишу? Уплакана идем да их молим, преклињем, да му укључе инфузију.
Сјећам се њихове собе из које се чује нека тиха музика. Не сјећам се колико је сестара било. Да ли су пиле кафу? Не знам.
Дуго су га боцкале, у главу, руке, ноге..Тијело мршаво. Бебе брзо губе на тежини. Молим Бога да успију. И престаје плач. Напокон престаје плач! Рекле су ми да не смијем заспати, морам пазити да игла не испадне из мршаве ручице. Гледам са олакшањем како драгоцијена течност враћа снагу мом дјечаку. И мени. Неће умријети.
Будна сам . Очи ми се склапају, али будна сам. Морам. Пред зору игла испада. И покушавају поново. И дочекамо дан тако. И оне одустају. И поново плач, и дан никако да прође.
И опет ноћ. Немам више снаге да га држим, ни млијека..Боли ме рана. Душа.Све ме боли. Како да издржимо још једну ноћ. Од његовог плача нико не спава у соби.
Опет их тражим, и молим да покушају поново да му нађу вену. И покушале су. И не могу слушати врисак, бјежим на ходник, а онда се спуштам са трећег спрата у приземље. Држим руке на ушима. И чујем га. Чујем свог малог дјечака како плаче гладан.
И онда, мој Анђео чувар, каже ми шта треба да радим. Почињем да се молим. Сјећам се..Богородици. Зашто Њој, не знам. Непрекидно, свом душом својом, и свим срцем својим, и свом мишљу својом. Вани још пада снијег. Молим Је да ми га сачува. Хоћу ли му обући плаво одијелце које му је бака купила?- Питам Богородицу. Хоћу ли доживјети да шетамо по снијегу? Да ли је могуће да ће умријети од глади? Кажу здрав је, али му храна не може стићи до желудца због затварања једњака. Обећам Мајци да ћу постити, молити се, и више вјеровати у Њу и Њеног Сина. Мајка си, причам са Њом у свом очају, знаш како се дијете воли. Ти знаш тај бол што кида све.
Враћам се у собу. Поноћ је. Страх ме и да дишем. Чујем плач. Нису успјеле. Извињавају се, кажу преслаб је, не могу наћи вену. И много им је жао..И све су учиниле..Тако ми кажу, и одлазе у своју собу да у полумраку слушају радио. Осјећам да га губим.
И онда, вођена инстиктом мајке која и убија за своје дијете, и вођена руком Ње којој сам се молила, не знајући ни зашто, ни како, одлазим са тог одјељења. Бауљам по полумрачним ходницима и тражим било кога. И угледам човјека у бијелом мантилу. Не знам ко је то био, да ли доктор, или техничар. Не знам. Не сјећам се шта сам му причала, не сјећам се ни његовог лика, али се сјећам те неописиве среће када је игла мировала у пети моје бебе. Одмах је нашао вену и укључио инфузију. Да, живот ти донесе то, да ти је највећа радост када игла мирује и тијелу твог дјетета. Сјећам се да је тај добри човјек у бијелом много викао на сестре, викао зато што нису урадиле свој посао како треба, а ја сам Богородици захваљивала. Игла више није испала, и ја сам до зоре гледала његово малено лице са испуцаним усницама, и те капи што су га храниле.
Напокон понедељак. Одвезли су га ујутро у операциону салу. Рекли су ми да ће пар сати послије операције бити критично. Гледам у празан креветац , и опет се молим.У себи, непрекидно, душом сва у молитви. Покушавам да заспим. Немам више ни млијека. Још ме боли рана од порода. Боле ме леђа. И страх ме ако престанем да се молим да ће му бити лоше. Нисам тада знала снагу молитве, нисам знала много тога што сада знам, али сам осјећала да је Мајка уз мене, да чује и осјећа мој очај и страх.
Јавили су ми да је операција добро прошла. Сада наступају критични сати. Да ли ће се пробудити ? Смјестили су га у посебну собу. Гледала сам га кроз уско стакло на вратима. Сонде у носу. Превише неких цјевчица око њега. Усне му још више испуцале.
Не знам колико је времена прошло, али знам да је доктор био у визити у мојој соби. И баш тог трена настала је нека вика, и дозивање из правца собе у којој је мој син био једини пацијент. И сјећам се како доктор јури ходником, и сестре уплашене. И тада сам знала да је то тај тренутак када ће, или преживјети, или неће..И опет се молим..Само то могу.
Одувијек сам вјеровала у Бога. Мајка је кадила кућу суботом увече, и ми смо стајали пред иконом Светог Симеуна и молили се. Са петнаест година сам преноћила на Острогу, и поклонила се моштима Светог Василија Острошког, јер се мајка завјетовала да ће ме послати код Њега, слава Му и милост, ако преживим тешку упалу мозга, од које сам обољела на бадње вече, када сам имала само двије године. И сада знам да се мајка за мене исто овако молила као и ја за свог сина. И сада знам да сам зато преживјела ту тешку болест , јер је доктор рекао мајци да од сто случајева једно остаје без последица. И мислила сам да знам да се молим. Али тада, поред празног креветића, и чекајући вијести из собе са стаклом на вратима, схватила сам да су то биле само ријечи са усана упућене Свевишњем. Тада, тог новембра , док је вани сипао снијег, сазнала сам шта је права молитва. И само таква долази до Бога. И Мајке.
Требао ми је мир и самоћа. Сјела сам на под болничке собе у један ћошак далеко од очију осталих. Покушала да будем невидљива, да будем сама са Мајком и њеним Сином. Да ме што боље чују. Да све своје мисли, све ријечи изговорене Њој што брже стигну на небо. И молила сам се својим ријечима, једноставно, само да ми га не узму, моје прво дијете, моју крв, и све моје. И што сам дуже молила осјећала сам да ми је лакше, као да неко тешки терет са моје уморне душе полако скида, откида тај неиздрживи бол, ту стијену што ми на срце налегла, и даје ми неко зрнце мира, неке утјехе и наде.
Преживио је. Било је много критично, касније су ми рекли. А нису морали, мајке осјећају све.
Дошло је, напокон вријеме да идемо кући. За два мјесеца, мала гладница је добила три килограма, за 28 година није никада била озбиљно болесна, нити икада добила ињекцију. Израсла је у двометраша.
И, ево, данас, док га гледам како се пакује и пажљиво ставља освећену водицу и уље из Острога у џеп кофера, и док посматрам кроз сузе мали крстић на његовом врату, и пратим га у далеку земљу, знам да нема чега да се плашим. Сигурна сам да га чувају моје молитве и Богородица. Само се молим и вјерујем.
САЧУВАЋУ БАЈКУ
Питају ме зашто не пишем љубавне,
оне пјесме које ломе чаше вина,
а како да пишем кад ни сама не знам,
шта је лаж у њима, а шта је истина.
Јер ја више не знам шта је љубав права,
да ли су то ријечи саткане од меда,
или су то дјела, или сан, ил' јава,
или све то скупа без икаквог реда.
Јер што више година сакупљаш у џепу,
сасвим друге жеље сахрањују снове,
са превише рана, избораног лица,
више немаш снаге за љубави нове.
Није све до других, и сам себи сметаш,
претежак од прича што их живот пише,
и на крају сваке љубави што оде,
мислиш како нећеш завољети више.
А онда све исто, опет из почетка,
вјерујеш у бајке као да си дијете,
и полетиш лако к'о лептир на свјетлост,
и опет си сам, а године лете.
Не питајте зашто не пишем љубавне,
и зашто ме виђате увијек тако тиху,
у свом малом свијету скројеном од снова,
сачуваћу бајку, не дам је ни стиху.
ЉУБАВ СВЕТЕ АНАСТАСИЈЕ
УЛОГЕ
РЕЦИТАТОР
ОБЛАК
ЗВЕЗДИЦЕ
БЕБА
МАЈКА СВЕТЕ АНАСТАСИЈА
ОТАЦ СВЕТЕ АНАСТАСИЈЕ
РАСТКО-СВЕТИ САВА
ГЛАСНИК
БОЛЕСНИ ЉУДИ
НЕМАЊА- СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ
АНА- СВЕТА АНАСТАСИЈА
ПРВА СЦЕНА
( Седи жена са бебом у наручју, љуља је и тихо певуши. На сцену истрчавају деца са костимима звездица, трчкарају и плешу)
РЕЦИТАТОР
Иза мора, иза гора,
много давно, једног дана
родила се девојчица
од Господа изабрана.
У том трену све засија,
затрепери васељена,
као да је све звездице
опчинила благост њена.
( Звездице се хватају за руке и праве знак крста)
Па се брзо помешале
да крст праве од свог тела,
од радости месец стао,
уздрхтала земља цела.
ДРУГА СЦЕНА
( Излази на сцену дете са костимом облака, не види му се лик, само се глас чује)
ОБЛАК
То је чедо Богом дано
са небеса нек се чује,
та принцеза, нек сви знају,
све најбоље заслужује.
То је дете од Господа,
једног дана мајка биће,
и утроба њена света
Светитеља изнедриће.
Биће жена само оном
који храбро срце има.
Биће узор деци својој,
биће снага синовима.
РЕЦИТАТОР:
Заискриле још и јаче
од тог гласа све звездице,
Крстом небо обасјале
да принцези виде лице.
( деца се померају према мајци са дететом, праве круг око ње, и надносе се да виде бебу)
ЗВЕЗДИЦЕ ( у глас говоре)
Ох како је само дивна,
сад Анђели горе славе,
ми видимо како сија.
ореол јој око главе.
( Одлазе сви са сцене)
ТРЕЋА СЦЕНА
(Анина мајка гледа у кћерку док сједи испред огледала и чешља се)
МАЈКА ( обраћа се публици)
Детињство јој брзо прође
моја Ана поста жена.
Коме ћу је Боже дати,
каква ли је судба њена?
МАЈКА( обраћа се Ани)
Просци многи долазили
а ти, кћери, замишљена.
Коме срце своје чуваш,
у кога си заљубљена?
АНА
Чувам,мајко, једном принцу,
само он је моја срећа,
да је негде у близини
моје душа предосећа.
РЕЦИТАТОР
И Баш беше тако како
Рече Ана својој мајци.
Дошао је сав у злату,
прави витез к'о у бајци.
ЧЕТВРТА СЦЕНА
( Отац, мајка и Ана на сцени. Долази Немања да је проси)
НЕМАЊА( обраћа се оцу)
Ја сам жупан Рашке земље,
просим руку ваше кћери,
да ми љубав вечна буде,
отварам јој своје двери.
(Отац се обраћа Ани)
ОТАЦ
Кажи, кћери, шта осећаш,
немој оцу ништа крити,
желиш ли му руку дати,
и невеста Српска бити.
АНА ( мало стидљиво и тише говори)
Задрхтало срце моје
кад његове сретох очи.
Дошао је онај што ми
срце шапну да ће доћи.
( Отац климну главном Немањи, а он на тај знак клекне и пољуби руку Ани. Затим сви одлазе са сцене)
РЕЦИТАТОР
Удаде се лепа Ана
и петоро деце роди:
Вукан, Стефан и три кћери,
доброта их њена води.
Ал' синови сложни нису,
па јој туга срце слама.
Да још једног сина роди
молила се Богу Ана.
ПЕТА СЦЕНА
(Ана клечи пред иконом Исуса Христа)
АНА
Дај, Господе, мени грешној,
да се моја деца сложе,
још једног ми сина подај
Теби ћу га дати Боже.
РЕЦИТАТОР
И деси се чудо опет,
Сина Растка роди Ана,
у познијим годинама,
сва јој душа обасјана.
Одгајала мајка сина,
мудро дете, од свих бољи,
анђеоског лица нежног,
Био је по Божјој вољи.
ШЕСТА СЦЕНА
( Дечак седи и чита књигу поред иконе. Мајка прилази и милује га по глави)
АНА
Ниси, сине, као други,
ратови су теби страни.
Воли браћу, чедо моје,
долазе нам тешки дани.
РЕЦИТАТОР
Тад звездица једна блесну
као Божје предсказање,
дошло време да испуни
Богу дато обећање.
(На сцену истрчава једно дете са костимом звездице и спушта руку на Расткову главу, а онда сви одлазе са сцене)
СЕДМА СЦЕНА
( Немања и Ана седе и долази гласник са писмом. Немања чита и обраћа се Ани)
НЕМАЊА
Оставио син нам круну,
мајку, оца, сестре, браћу.
Са Атоса писмо шаље:
( гледа у писмо и чита)
„ Целог себе Богу даћу“.
(Пружа Ани писмо)
Ево, читај свако слово,
за сина се сад не плаши,
Сава му је ново име,
наш се Растко замонаши.
( Ана чита писмо и брише сузе, али се и смеши и крсти)
АНА( гледа у писмо и као да са сином разговара)
Никада те, сине,више,
неће видет моје очи,
са твојим ћу оцем и ја,
у манастир брзо поћи.
Он је моја љубав био,
и остао све до данас,
ал' осећам да Бог жели
неки нови живот за нас.
( Одлазе сви са сцене)
ОСМА СЦЕНА
( Поново звездице излазе на сцену и праве крст)
РЕЦИТАТОР
Oбасја се свемир цели,
и звездице заискрише,
Анђеоски пој се зачу,
Богу песму запеваше.
Осветлиле стазу Ани
до Топлице, манастира,
а Немању испратиле
пут Атоса, све до сина.
( Појављују се Немања и Ана у скромној одећи, држе се за руке, у другој руци носе завежљај, долазе до средине сцене, погледају се а онда једно одлази на леву страну, а друго на десну. И звездице се деле и прате их, и певају ову песму)
Анђели су запевали
све најлепше песме поје
праведници душе добре
нека близу Бога стоје.
Анђели су обећали
показати пут ка рају
само верни који моле
такав пут ће да познају.
ДЕВЕТА СЦЕНА
(На једном крају сцене Света Анастасија обучена као монахиња седи и прилазе јој људи, неки шепају, неки са повезом преко једног ока, и љубе јој руку. Милује их по глави и даје пакетиће са травама као лек и осењује их крстом. На другом крају сцене Свети Симеон, као монах, клечи пред иконом и моли се).
РЕЦИТАТОР
Анастасија јој име
монахиња свима мила,
Бог допусти, те је чудом,
многе људе излечила.
СВЕТА АНАСТАСИЈА
Два три листа ове траве
превите на своју рану,
и Оченаш десет пута
реците у једном дану.
Молите се без престанка,
само тада биће лека,
и чините добра дела
Господ воли срца мека.
РЕЦИТАТОР
И Симеон својим миром
измирио оба сина,
а Хиландар Свети Сава
подигао свим Србима.
СВЕТИ СИМЕОН
Нека браћа измире се,
Помози им мили Боже,
јачај веру мом народу,
подај да се Срби сложе.
Молићу се све до смрти,
на кољена падам, ево,
помози нам Мајко света,
помози нам мила Дево.
(Одлазе са сцене Света Анастасија и Свети Семеон)
ДЕСЕТА СЦЕНА
(Звездице излазе и певају ову песму, а када заврше појављује се облак)
Сваку вече ја се молим
кога мрзим да заволим,
када боли да престане,
кад је срећа да остане.
Свети Сава увек ту је
и молитве ослушкује.
Ко се моли треба знати
да се добро добрим врати.
ОБЛАК:
Никад више Ана није
свог Немању загрлила
ал' је целом својом душом
још његова љубав била.
Служили су Богу смерно
у молитви сталној били,
а онда су једног дана
у сан вечни отпловили.
И опет су изнад звезда
лепа Ана и Немања,
спојили се у љубави
о каквој се само сања.
ЈЕДАНАЕСТА СЦЕНА
( На сцени звездице чучнуле,са једне стране улази Немања у белом, са друге Ане, прилазе једно другом, хватају се за руке изнад звездица, гледају једно у друго, а онда одлазе са сцене држећи се за руке. Враћају се поново да се поклоне публици. После њих сви излазе на сцену да се поклоне публици).
РОДОЉУБИВА
МОЛИТВЕНИК
( ветеранима рата 1992-1995 , Петом одреду Специјалне бригаде полиције Добој)
Знам да нисте хтјели са двадесет љета,
да гелери кидају жице са гитара,
да умјесто жене у сан вам ушета
угашено око најбољег другара.
Знам да нисте хтјели да свадбене звуке
замијене рафали са црних ратишта,
да гледате своје откинуте руке
као туђе месо, к’о да је то ништа.
Да двадесет и шест храбрих соколова
Анђео однесе у наручје Богу,
ни ви хтјели нисте да им пјесма ова
молитвеник буде крај крвавих ногу.
Да и ваше груди куршуми нагризу,
из ровова влажност увуче у кости,
нисте хтјели сирочад, и да смрт је близу,
а оним што јесу, Господе опрости!
Са Христовим тијелом и крвљу из чаше
кријепили сте своје још премладе душе.
Ником дали нисте оно што је ваше,
бранили олтаре да се не поруше.
Три стотине педесет начетих је тијела,
још вам кожа бриди химне кад се сјети,
загрљени своја чекали опијела,
и пјевали “ Христе распети и свети!”
