Небојша П. ИВАШТАНИН, дипломирани инжењер, књижевник и дипломата, рођен је 13. јула 1946. године у Јаружанима Ламинцима код Босанске Градишке. Основну школу (1954 – 1961) и гимназију (1961 – 1965) завршио у Босанској Градишци. Електротехнички факултет уписао у Београду, наставио у Бањој Луци, гдје је дипломирао на Одсјеку електронике и телекомуникација, 1974. године.
Функције: професор у Индустријској техничкој школи у Зеници (1974 – 1976); шеф Центра везе Регионалног СУП-а Зеница (1976 – 1979); директор Дома културе у Босанској Градишци (1979 – 1982); стручни сарадник у Служби преодгоја Казнено-поправног дома Стара Градишка (1982 – 1990); предсједник Скупштине општине Градишка (1990 – 1997); први амбасадор Босне и Херцеговине у Руској Федерацији (1998 – 2002), директор Представништва Републике Српске у Руској Федерацији (2002 – 2005), без ангажмана на Бироу за запошљавање Градишка – уз добровољно осигурање (2005 – 2009); стручни сарадник у Завичајном музеју Градишка (2009 – 2014); стручни сарадник у предузећу „Либерама“ д.о.о Градишка (01. 01. 2015. – 28. 02. 2015. године) – до одласка у пензију.
Један је од оснивача општинске организације СДС-а у Градишци (1990), и њен први предсједник. Члан Главног одбора СДС (1990 – 1994).
Паралелно са радом у струци и друштвено-политичким ангажманом, још од средњошколских дана, бави се књижевним радом.
Идејни је аутор и реализатор југословенске књижевне манифестације „Братимљење пјесме и ријеке“ која се на просторима Спомен-подручја Јасеновац одвијала у периоду од 1981. до 1990. године.
За књижевни рад добио је неколико значајних југословенских и других књижевних признања ( „Златни остен“ за афоризме на III југословенском фестивалу хумора и сатире у Будви, 1970; „Златна чивија“ на шабачкој „Чивијади“, 1971; прва награда „Коста Абрашевић“ за револуционарну поезију, Београд, 1977; награда „Васо Пелагић – Умовање здравог разума“, 2007; прва награда на конкурсу „Истина о Србима“, СПиКД „Просвјета“, Градишка, 2016, 2017, 2018.). Његова поема „Слобода је доказ да су постојали“ изведена је поводом обиљежавања 40. годишњице побједе над фашизмом на Централној комеморативној манифестацији у Јасеновцу, 1985. године.
Члан је Удружења књижевника Републике Српске, Удружења књижевника Србије, Московског клуба афористике, и Београдског афористичког круга.
Носилац је Ордена Његоша I реда и Октобарске Споменице 1991. године, за велики допринос у стварању Републике Српске.
Библиографија
Објавио је 7 ( седам ) књига поезије: Црвени откоси, Национални парк „Козара“, Приједор, 1978; Нови поредак смеха, ИП Ошишани јеж, Београд и Задужбина „Петар Кочић“ Бања Лука – Београд, 1996; Буквар у камену, Задужбина „Петар Кочић“ Бања Лука – Београд, Бања Лука, 2005; Нестварна лепшом постајеш, КЗ „Васо Пелагић“ Бања Лука, 2006; Заљубљено Сунце/Влюблённое Солнце (двојезично, на српском и руском језику), КЗ „Васо Пелагић“ Бања Лука и „Вахазар“, Москва, 2006; Раз…два…три-логија, (у коауторству са Слободаном Бошковићем и Мирком Вуковићем), КЗ „Васо Пелагић“ Бања Лука, 2007; Јахачи на вилином коњицу, „Графомарк“, Лакташи, 2015; двије књиге афоризама и мисли, (двојезично, на српском и руским језику): Крај илузија/Конец иллюзий, „РИПОЛ класик“, Москва, „Вахазар“, Москва, и Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука, 2005, и Игра главом/Игра головой, „Свет књиге“, Београд и „Вахазар“, Москва, 2017.
Заступљен је у више антологија и панорама (разних књижевних жанрова), од којих су најзначајније: Владимир Шойхер „Антология мысли в афоризмах“ ( мисли свјетских аутора), 128, 270, 282, 433, 616, 643, 657, 663, 718, 726, 745, 751, 754, 884, (на руском језику), „Вече“, Москва, 2008; Владимир Шойхер „Мудрость Европы“, 78, 180, 272, 372, 397, 401, 436, (на руском језику), „Вече“, Москва, 2011; Васил Толевски „Антологија балканског афоризма“, (на српском и македонском језику), 58, 59, 60, „Алма“, Београд, 2008; Васил Толевски „Бисери балканског афоризма“, 106, 132, 200, „Алма“, Београд, 2011; Вељко Рајчевић „Дах духа“ – антологија афоризама, 287, 288, Подгорица 2018; Андрей Базилевский „Антология сербской поэзии“, 996, 997, 998, „РИПОЛ класик“ и „Вахазар“, (на руском језику), Москва, 2008; Андрей Базилевский „Књига радости/Книга радости“, антологија српске поезије за дјецу, 270/271, 732/733, 774/775, 806/807, 998/999, 1002/1003, (двојезично – на српском и руском језику), Москва, Торонто, Београд, 2012; Альманах 2018, 33, 34, 35, Московский Клуб афористики, Москва 2018. Радови су му превођени на неколико језика.
Објављивао је радове у дневним листовима, часописима и електронским медијима („Глас“ Бања Лука; „Јеж“ Београд; „Чик“ Београд; „Весели свет“ Нови Сад; „Глас Подриња“ Шабац; „Овдје“ Титоград; „Побједа“ Титоград; „Књижевне новине“ Београд; „Политика“ Београд; „Вечерње новости“ Београд; „Литературнаја газета“ Москва; Радио Бања Лука; Радио Београд; Радио Сарајево; Радио Подриња, и др.)
Значајнији критички осврти (литература): Алексей Дмитровский, СТИХИ СЕРБИИ, Российский государственный универзитет имени Иммануела Канта, Москва, 2007, Литературная страница № 207 СЛАВЯНСКИЙ ВЫПУСК – 31; Андреј Базилевски, Афористичар Иваштанин, Књижевне новине, Београд, 2017, 11; Александар Чотрић, Најсветија човјекова обавеза, ЖРНОВ, број 8, Београд, 2018, 71-74; Милијан Деспотовић, Разумевање граница проблема, ШИПАК.РС, 2018; Зорица Турјачанин, ПА ДА ВИДИШ КУД СЕ ЛЕТИ…, Књижевне новине, Београд, 2016; Миљко Шиндић, МИШЉЕЊЕ И ПЕВАЊЕ СА ДВЕ СТРАНЕ, КЊИЖЕВНА КРАЈИНА, 3, Бања Лука, 2016, 126-131