СУЂАЈЕ[1]
Увуку се кроз кључаоницу
Поспреме сан
Помириушу чабар
Да није шта остало од синоћ
Обришу прашину са тишине
Поиграју са цвећем
Завире под постељу
Да се није зачео син
У одласку помокре прозор
Како би се могли сетити
Да су ту већ биле
ПЛАЗ
Боже
Само је мени стало
Да се попнем на врх стене
И одозго гледам
Оно
Што сам могао видети
Одоздо
МОЈА ЖЕНА
Свако јутро
Нахрани огледало
И оде у врт
Да залије клицу
Кад устанем пазим
Да не нагазим
Њену трепавицу
ЗАВИЧАЈ
Од Лисца до Володера
Била три села
Два су одселила
Једно купина појела
Од Лисца до Володера
Било седам гробаља
Пет је умрло
Два су побегла
ЛЕТО И МРАВ
Прашњавим друмом
Мрав вуче ловину
Чека га хиљаду деце
И жена прождрљивица
Дах његов одзвања
У сувом уву траве
На Петровдан проћи ће
Поред косаца
Боже хоће ли се сетити
Воде му дати
ПОВРАТАК НЕВЈЕРНОГ МУЖА
Клечим пред Мона Лизом
Чекам да ме пољуби
Иако је прошло много љета
Још увијек мислим да сам њен муж
Боже, да ми је знати
Хоће ли је кад умрем
Удовицом мојом звати
У Лувру 24. мај
ДУД
Лепо се сетио тај неко
Што је поред пута засадио дуд
Ко откуд и било куд
Сврати под дуд
Ветар кад нема куд
Завири у дуд
Пчела кад смера некуд
Прво пољуби дуд
И пас кад мења ћуд
Дигне ногу уз дуд
Лепо се сетио тај неко
Што је поред пута засадио дуд
Лепши је пут туд
Него било куд
ДАН КАДА СМО СЕ СМЕЈАЛИ РАТУ
Рат је долазио са свих страна
Ми смо седели на балкону
Пили кафу
Смејали се
Наишао је неко
Био је јако узбуђен
- Смејете се, вели
А рат само што није!
Шта бисмо друго
Олују још нико зауздао није
Уосталом, наш народ је стално патио
Неће ваљда опет
Тек кад се рат сасвим приближио
Кад смо осетили гареж
И кад је војник пронео нашом улицом
Своју главу у торби
Неко је отишао у собу да телефонира
Не знам коме али чуо сам
- Код нас је рат!
Да прави рат! - рекао је
И није онакав као што пише у књигама
Ни као што су нам причали стари
Већ прави рат
Рат у којем се гине
Престали смо се смејати
Било је касно после поноћи
Неко је залупао на вратима
Ћутали смо у ћошку
Кад је свануло
На нашем прагу нашли смо крв
И нико није имао снаге
Да је опере
КАМЕН
Ако сумњаш да се под њим крије златник
Не подижи га
Све је лепше од разочарања
Ако си сигуран да је под њим црв сумње
Подигни га
Светлост коју му дарујеш лакша је од тежине мрака
Ако не треба да стоји тамо где стоји
Помери га
Ради суштине и смисла за лепотом
Не враћај га на исто место
Тамо се већ одусправила утеха
Која нема одговора
ИЗГУБИО САМ САТ
Све до малопре надах се
Поштени налазач ће га вратити
Јер шта ће неком неки сат
Који толико личи на мене
Има зупчаника колико ја зуба
Казаљки колико ја руку
Откуцаја колико и моје срце
Можда и година колико ја
Купио сам га у Лондону
Дан је био кишан
Снужден као изгубљено време
Чамио је на дну излога
Чим га угледах рекох
Ово је сат који ћу понети
На пут око света
На катедрали у Милану има их девет
Ни један му није могао полити на казаљке
Кад се поквари мало га мућнем
Кад задрема опет га мућнем
И он ради као сат
Однедавно поче нешто сумњиво
Откуцавати
Препадох се и негде га затурих
Да си мајка божја
Не могу га наћи
Ако видите неки сат смушен
Уплашен
Уморан
Да се боји времена
Задржите га
Док не дођем
ПИКАСО СЛИКА ГОЛУ ЖЕНУ У МОМ СЕЛУ
Жито се таласа
Линије са длана путују у бело
Далеко преко села
Гмиже пуж с кућом око врата
Дете на вратницама чека јабуку
Месец у напуштеном каменолому
Копа своју судбину
Коњушар пред празном шталом
Од сламе прави коња
Око колена му се мота месечарка
Коњушар јој сипа вино на пупак
Испод веранде режи пас
Свиђа ми се пуж с кућом
Око врата у овсеном пољу
Слику ћу урамити
Поред очеве да га жеља мине
ПТИЦЕ НА ШТРИКУ
(Уочи мог педесетог рођендана)
Обазрех се и видех педесет покислих птица
Седеле су на штрику од крхке твари
Зачудих се како га не пресеку
Јер имаше оштре кљунове и поглед пса
Међу собом тужно се гледаху
Као да је свака свакој нешто имала рећи
Или као да је свака свакој нешто дуговала
Или као да је свака од сваке хтела побећи
Али није могла због крхке твари на којој чучаху
Перје им беше прозирно као чежња
И могле су сваког часа одлетети
Но, штрик на којем седеху
Беше омча
Свака на нози имаше прстен
На сваком утиснут тајни знак
Којег требају пренети преко великих вода
И оставити на педесет прагова
На којима гори педесет свећа
Свака је у очима имала небо
У кљуну ватру и да не паде педесет снегова
Педесет киша и да не дуну педесет ветрова
На своду би био велики пламен
Нахранићу вас рекох јер руке моје
Дају жито
Отворићу вам небо јер очи моје
Перу стазе
Даћу вам снове јер је туга моја
Кишна и плодна
Хвала ти господару рекоше
И одлетеше свака својим путем
Нису хтеле бити поражена жеља
Ово вам све испричах јер онај ко пусти птицу
Неће наудити својој смрти
[1] Суђаје –митолошка бића ( најчешће три женe које по народном веровању одређују судину детета ( прве, треће или седме ноћи по рођењу)
ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ ЗАЗИДАО СВОЈУ СЈЕНКУ
Хвалио се да је најбољи косац у селу. Мјесец дана, пред косидбу, шопао се као ћурка. Тада би клао јуне које је намјерно, сваке године безецовао, и нико није смио ни режњић меса да такне, а камо ли да поједе. Свако јутро његова жена је износила гомилу оглоданих костију из куће и бацала их далеко у шуму. Није трпио гладно режање паса у својој близини.
И стварно, с њим нико није могао да коси. Његова коса је била гладна змија. Пуштала је чудан цијук и правила откос, каквог су заједно чинила два косца. Траву је сјекао у корјену. Иза њега земља је остајала ћелава. Од других косаца тражио је да га слиједе.
У Еминовцима нико га није звао на косидбу. Кад би неко споменуо његово име, кожа би им се најежила, а очи преврнуле.
Ни он није имао кога да зајми. Своју ливаду косио је сам. Пратила га је Мараја, коју је довео из ропства. Он је био висок два метра, а она није могла челом да додирне његов пупак.
"Данашњи косци не смију косити са мном зато што их могу ставити у лијеви xеп. А ја, опет, не волим да косим кад је около мене мук. Звук косе, поганице, жести ме као крв вука и тјера у ватру. Могу тада у уста ставити живу змију и носити је на небо," говорио је.
Она би замахнула једном или два пута , а онда би косу зарила у земљу.
"Не умијем и немам снаге", правдала се.
Он је чупао њену косу из земље, псовао кљакавог бога и нагонио је да га сустопице прати.
"Сунце је мање од Земље, па се не одваја од ње," сиктио је.
И тако повасцијели дан.
Једном се потукао браћом Каменићима. Разбили су му главу колцем. Онако крвав отишао је њиховој кући и легао у кревет . Кад је њихова мајка ушла у собу, пала је у несвјест. Мислила је да је неко заклао теле и ставио га у кревет.
Он је заиста био чупав од главе до пете као мајмун. жене су склањале дјецу кад би однекуд рупио. Плашиле су се да га не усањањају и препадну се. Куда да их послије воде? Стара Стрикиница, која је једина у селу знала салијевати страву, умрла је, а ником није одалу тајну.
Кад се појавила прва косилица насмијао се:
"Тог ђавола, побједићу лијеве руке".
Покушао је. Шипак! Косилица је машина и он је љутито бацио своју косу.
Кад би неко ко га не познаје, прошао путем, поред његове куће, он би га свраћао унутра. жени, Мараји, наређивао је да на промаља нос из свог вајата којег је направио за њу, у руском стилу. Онда би закључаво врата од куће. На сто износио буре ракије и забадао ножу сто.
"Док не попијемо све ово кућу не отварам", пријетио је.
За сво то вријеме ходао је го до паса и колутао очима.
Онај ко би се уплео у његову мрежу дрхтио је од страха као птица међу шапама мачке. Ловио би прилику да, кад чупава животиња задријема, дочепа се прозора и шмугне. Покојни Дујан Кравић је тако искакајући кроз прозор сломио ногу.
Једном су однекуд оварисали чергаши крај његове куће. Били су покисли и гладни. Помислили су: баш лијепо моћи ћемо xабе јести и пити, али кад је он изнио буре ракије, закључао врата и забо нож у астал, присјело им је.
Три дана су пили и тријезнили се, а кад им је пошло руком да га преваре, (он је на трен закуњао) побјегли су. Дошли су до куће мог оца и завапили:
"Шуњ бре! Помагај, гони нас неки наопаки, длакави човјек!"
Утом је и он пристигао. Отац се ставио у заштиту Цигана. Он му је онда предложио да су вуку куке. Ако га мој отац побједи, неће их дирати. Пружили су руке преко плота и закачили прсте. Ни један није попушато. Онда је он јаукнуо. Отац је бацио његов прст преко плота.
Чергаши су три дана у селу ложили велику ватру и славили очеву побједу. Кад су подигли шаторе и кренули на пут, обећали су да ће на својој застави поред точка нацртати и кажипрст мог оца који их је спасио од зла. Они који су их касније видјели рекли су нам да су лагали. На чергашкој застави поред точка вијугала је змија.
"Циганска посла," рекао је тужно мој отац.
Сјеновити, тако су га звали, имао је једну слабост. За њу је знала само Рускиња Мараја. Можда га баш због те слабости није оставила јер су је из Русије звали да се врати. Била је јединица, а њен отац није знао коме ће оставити кућу у Москви.
Да је Мараја неком рекла шта ради њен Сјеновити ноћу нико јој не би вјеровао. Прогласили би је лудом, а од њега би још више зазирали. Она је одлучила да о његовој слабости ћути. Остајући сама ноћу у кући молила је свету Параскеву да помогне њеном Сјеновитом да посао напокон заврши.
Изнад њихове куће има један палчак, окружен је шумом. Није на путу и у њега нико не залази. У селу су причали да је ту састајалиште вјештица. А кад је Роса Петрова умрла, за коју се сумњало да је посљедња вјештица, палчак је заборављен. Остала је једна прича коју је знао само Сјеновити, а њему је давно испричао његов отац.
Наиме, у селу у та, из приче времена, живио је неки старац. Ноћу је ходао са вилењацима и од њих је утувио да ће на палчаку неко, у неко вријеме, саградити дворац чуда. То ће успјети оном ко нешто зазида у њега. А шта? То нико не зна. Да зна онда то не би била тајна. А тајне су чуда која ходају и која ће владати земљом.
Сјеновити је одлучио да на палчаку, изнад куће, по мјесчини, начини дворац. Хтио је у њега да зазида нешто што је он само знао шта.
Тамо је одлазио ноћу. Сила и грубост из њега су излазили и он се претварао у прољетни облачић. Пазио је да коју травку не помјери, бубу не згњечи или недај боже, мраву да стане на пут. Чак је и камење узимао са обје руке и милово га прије него што би га узидао. Кретао се на врховима прстију. У устима је држао воду како зуби не би шкрипили кад подиже какав овећи камен. Када год би се примако врху, а то је обично бивало пред зору, дворац се сам од себе рушио. Он је пуштао крикове бијеса налик на кривљење краве кад се тели. У његово тијело враћали су се сила и грубост. Под ногама сањива трава се ломила. Шума је дрхтала од погледа. Љут и киван, као да се хрвао са стотину вилењака, враћао се уморан кући истим путем како би био сигуран да га нико не прати.
Сјеновити је на палчак одлазио у изабраним ноћима када се на небу или у ваздуху појављује неки знак. Неспавалице и они које мучи простата, враћајући се с вана, саопштавали су будним укућанима:
„ Длакави се опет чује на палчаку. Превријемиће.“
"Сјеновити је исти покојни му отац. И он је био свакакав, али је највише волио да зида куле. Остарио је бавећи се тим дјечијим послом", говорио је комшија Рацин Лимић, човјек који је знао сва имена људи у селу. Једино није знао да Сјеновити не зида дворац зато што воли да се игра, већ да зазида нешто што он само зна шта.
Његова жена Мараја га је често затицала како узима мјере своје сјенке и биљежи их у свеску.
Она му се из прикрајка дивила.
"Овако је радио Михаил Иванов Стењка, чувени научник из Москве."
То му је једном рекла. Он ју је мрко погледао и запријетио да не помаља свој нос из куће док он мјери сјенку. Уосталом, тај Михаил Иванов Стењка не би могао да коси с њим ни десет минута.
Мараја је једном кришом завирила у његову свеску. Тада се јако разочарала:
"Он ил' има намјеру да шије одијело за сјенку или је потпуно луд".
Разочарана, склањала је поглед када би га примијетила у дворишту са свеском и метром у руци.
Страх од сјенке зачео му се још у мајчиној утроби. Њих двојица висили су на једној врпци. Онај други није могао да поднесе длакаво створење крај себе. Повраћао је. Љут што му ремети сан. Сјеновити је загребао по његовој кожи. Из рупица који је притом начинио исцурила је течност и тај, други, се осушио. Кад је дошао на свијет и почео да сазнаје, Сјеновити се сјетио брата са врпце. Од своје сјенке коју је угледао једне вечери док је јурио зрикавце по мјесечини помислио је да је он.
"Вратио се, а ја не подносим кад неко повраћа поред мене.”
Да би био сигуран да је та сјенка његов нерођни брат, близанац, упитао је своју Марају.
„Може ли човјек да памти детаље из мајчине утробе?“
„Како да не! Михаил Иванов Стењка тврди да се прво зачиње свијест, а онда човјек“, рекла је ова.
"Дакле, та сјенка је он. Отарасити се је могу само ако је зазидам у дворац."
Десило се то у јуну. Зрикавци су били расположени. Будили су жабе, а оне су опет грмиле јако да је лишће на брезама подрхтавало. Било је ведро. Мјесец је изишао рано, и кад се попео изнад Орловића брда, био је већи од двије диње. Боја му је била јако жута и личио је на златну тепсију.
Сјеновити осјети како му усне дрхте, а обрве играју. Био је срећан што није пијан. Посматрао је своју сјенку која је била дебела као балван. Он се уплаши да је тешка и да је неће моћи однијети до палчака. Кад се увјерио да је лакша од кокошијег пера, запути се на посао.
Те ноћи све му је ишло од руке. Дворац који је саградио учинио му се најљепшим до тада и он одлучи да га не руши.
"Саградићу други, ако не буде таман за сјенку", рекао је.
Док је сједио у двроцу дивио му се.
"Знао сам да ћу га једне ноћи саградити, само нисам знао које. Та неизвјесност ме је водила кроз живот. Ја сам због ње био натмурен. Не сметају ми више зрикавци и моћи ћу ујутро мирно да слушам шапат трава."
Устао је. И гле! Његове сјенке није било. Заправо, она је била тај пијесак, креч и вода који су према причи недостајали да се сазида дворац.
Одлучи да јутро дочека будан на прагу своје куће.
Рускиња Мараја га је нашла како сједи наопачке, односно како дуби на глави. Поглед му је био весео и далек.
"Он нешто смјера. Одабрао је јутро да му буде свједок", помислила је и шмугнула назад у вајат..
Сврака која је долетјела на олук да кљуцне које испрано зрно пијеска уплаши се свјетла из његових очију. Закрешти и подиже се у небо.
"Штета! Таман сам се хтио увјерити какве је боје њен стомак", рече Сјеновити и махну руком човјеку који се враћао из Блије.
Био је то млинар који се ноћас варакао са Ћосом у Емновачком млину. Ћосо је био мудрији добио је погачу и коња. Неиспаван и љут, млинар је журио у Грдановце. Кад угледа Сјеновитог претрну и побјеже.
"Шта му би, а таман сам му хтио испричати како више немам сјенку. Људи не воле срећне и зато избјегавају да се с њима сретну," закључи Сјеновити.
ОСВЕТА ШАХОВСКИХ ФИГУРА
Коњ кад дође изнад провалије, неће закорачити напријед, а човјек хоће.
Раденко Летић, власник пропале фирме, је брљао, брљао, док није сасвим надрљао.
Све до оног дана, док судска полиција није дошла с налогом да га воде у казнено поправни дом, није вјеровао да ће ићи на издржавање казне. Заправо, надао се да ће суд уважити његову одбрану, али када је пресуда изречена, опет је у себи потајно гајио наду да ће се десити нешто што ће преокренути цио случај и све ће се завршити као један ружан сан.
Кад су га довели у затвор, људина од сто десет килограма скупио се као сеоска штета, могао би стати у џеп полицајца који га је довео. Дрхтао је у ходнику док је чувар уносио његово податке у свеску. Затво-реник који је чистио ходник мало–мало па му се загледа лице. Као да га позна, а не може се сјетити одакле. Раденко спусти поглед и једва изусти:
– Овдје сам само успут. Нисам крв.
Затвореник не рече ништа. Научио је да се они који долазе обично тако правдају.
Када је угледао собу са десетак кревета на спрат, обратио се чувару који га је довео.
– Не могу да спавам са непознатим људима у соби.
– Навикнућеш се – рекао му је овај.
– Ја бих у самицу. Хоћу да се суочим сам са собом. Неке ствари ми нису јасне.
Човјек је гомила болести, зависти, смрада у коме се шепури црв сумње с намјером да једе обилно. Овај затвореник је пун таквих прождрљиваца, за-кључи чувар и поче га тјешити:
– Вама је сада непријатно са овим крими-налцима. Жив човјек се на све навикне.
Видјевши да се до самице не може лако доћи, Раденко је сковао план. Трећи дан морао је по казни у бувару како су робијаши звали самицу.
Кад су га смјестили у просторију, у којој се скоро није могао окренути, од задовољства је почео да се смије.
– Овде ћу ставити ноге, овдје руке, овдје главу – почео је гласно да прави распоред као да ће у сами-ци провести цијелу казну.
Замолио је чувара да му донесе шах. Минула га је, вели, давна жеља. Док је био мали играо је с оцем шах који је имао велике бијеле фигуре од сло-нове кости. Отац му је док су играли давао савјете проистекле из позиција на табли. Сваки потез има своју симболику. Отац га је тјерао да је сам схвати и, наравно, запамти.
Чувару није објаснио своју намјеру, али је у себи мислио, можда ће неки потези које ми се јаве, док будем играо шах сам са собом, расвјетлити случај у којег сам запао. Отац је говорио да је шах пун ме-тафора, само их треба правилно тумачити. Фигуре су свијет за себе. На изглед мртве, а живе. Изгубљене, а заправо стално неког прогонењ или бјеже. И кад не гријеше, краљ их ради свог добра, жртвује. Играчи су њихови богови. Помјерају их, пребацују с поља на поље. Дају топове за коња, краљицу за пјешака. Са скакачима прогоне краља. Сваки играч је у улози бога. Чини оно што хоће. То је слобода. То је оно што му треба. Каква је да је, добро ће му доћи да задо-вољи жудњу за њом. Он ће своје вријеме утрошти у игри и трагању за нечим што нема. То је узвишени осјећај. Између илузије и стварности мала је разлика.
Навикао на разне захтјеве, стражар је одмах-нуо руком, али, док је одлазио низ ходник, почео је да размишља о жељи новог затвореника.
Човјек је риба на сувом. Кад–тад он ће заронити у себе. Ако умије да дише на шкрге осјетиће драж своје самобитности. Дубоко у себи он покушава да се навикне на бесмисао осаме, јер зна да је навика зависност, а она му управо омогућује да оболи од заборавности која му је итекако неопходна.
Играчи шаха су дангубе. Обмањују себе да размишљају, а они, заправо, троше вријеме. Овај за-твореник би сигурно волио да су времена тачке, па да их спаја с оном која ће доћи послије пет година. Старе, ислужене фигуре су пуне сјете. Оне миришу на руке ранијих играча. Имам једну стару шаховску таблу. Донијећу му је. Стражару, иначе добричини, годило је што овом јаднику може да помогне, а да се не огријеши о правила службе.
Успут је размишљао. Осуђеник је на слободи био нека чивија. Такви су увијек оно што јесу. Мало застране, али нађу себи пут. Можда му осуђеник запа-мти овај потез. Никад се не зна.
Раденко се обрадовао шаховској гарнитури. Задрхтао је баш онако, као некад када му је отац доносио нове играчке са вашара. Био је срећан што му се тај осјећај појавио док је узимао шаховску таблу. Помирисао ју је, а онда је дубоко уздахнуо. Мирис прљавштине и зноја играча који су некад играли фигурама, сада његовог шаха, поче га опијати и он му се предаде.
„Обично дрво, а цијела историја је пуна тајни, загонетки, метафора. Пет година ће ме протећи док си рекао пиксла, поред њих.“
Спустио је таблу на под и почео да реда фи-гуре. Брисао их је кошуљом и приносио носу. Прије него што их је стављао на таблу, свакој се обраћао с поруком. Храбрио их, наговарао, савјето-вао, тјешио. Бијелим је давао имена својих прија-теља, црним, њих је сматрао играчима неваљалих сила које су га отјерале у рупу, судија и оних који су га оптуживали. Церемонија стављања фигура на шаховску таблу тра-јала је цијело поподне.
Раденко није имао часовник, нити га је ври-јеме дијељено на тако ситне мјере, као што су дан и ноћ, занимало. Њега су интересовале године. Желио је да свих пет, колико је осуђен, стрпа на длан од шаке, и баци их кроз прозор.
Стражар, који му је донио ручак, није га ни погледао, али када је донио вечеру и видио нетакнуте посуде, провирио је да би се увјерио да ли је ли осуђеник жив или можда болестан, али када га је видио како зури над шаховском таблом и нешто прича сам са собом, насмијао се гласно. Затвореник је си-гурно заокупљен својом мудрошћу кад одбија да једе.
Раденко дуго није могао да заспи. Чим би му сан дошао на очи, однекуд из мрака, израњале су шаховске фигуре. Неке на правим, неке на погре-шним пољима, у веома замршеним ситуацијама. Он их је у мислима враћао на права поља, размрсивао позиције, исправљао порушене фигуре, покуша-вајући да на табли створи било какав ред. Свака је имала посебно име. Да би их боље памтио звао их је онако како су се звали његови радници, зајмодавци, судије, свједоци. Фигурама се није се свиђала пози-ција у којој их је постављао, а ни имена. Пријетиле су да ће у његовом мозгу начинити исти хаос као што је и он поставио на шаховској табли. У једном трену све су полијегале. Раденко је трчао од једне до друге, дизао их, давао им умјетно дисање, полијевао их водом. Само што би их оживио и поставио у пољa, оне су се саме извртале и бјежале на крај табле.
Био је увјерен да ће, ако пронађе позицију у којој може да побједи противника, лични проблем у којег се увалио, разријешити и поново ће се наћи на слободи. Зато му је било јако стало да на шаховској табли успостави прави борбени поредак фигура у којој ће бијеле надмашити црне. Спас ће доћи сам по себи.
Однекуд је почео да дува вјетар. Био је хладан и неспојив са хармонијом коју је Раденко поставио на табли.
То је подвала црних фигура, помислио је. Вје-тар је имао звук досадне шкрипе врата. Од његовог хука, фигуре су као снопље, падале по пољима. Неке су чак и јаукале. Вапиле су за помоћ.
Нешто морам учинити, али шта, размишљао је панично.
Знао је да је то пуки сан, један од оних, који га у посљедње вријеме прогања. Чинио је све да се из њега некако искобеља. Сам је себе у сну почео уда-рати песницама по глави. Тренутак, када се пробудио, био је болан. У рукама је стискао нешто вруће као жеравица. Страх, од оног шта би то могло бити, спре-чавао га је да отвори очи. Када их је, напокон, малкице отшкринуо, видио је да лежи на поду и сти-шће црног краља којег је, док га је постављао на таблу, крстио именом Злоћа, а при том је мислио на судију.
Фигуре су биле разбацане свуд око њега. Он поче да их скупља. Недостајало их је седам: три црна пјешака, црни коњ, бијели ловац, два бијела пјешака. Биле су то оне фигуре које су му се сну претварале у разне људе. Црни коњ је пријетио да ће му копитом разбити чело, бијели пјешаци да ће га објесити, а три црна пјешака да ће му поново судити. На њих Ра-денко је био посебно киван, постали су издајници, а сматрао их је својом узданицом.
Завиривао је у ћошкове, под кревет, пипао себе по кошуљи и гаћама. Седам фигура нигдје није било. Као да су ишчезле. Игру не може да настави, а пред њим је пет досадних година пусте самице. Ставио је дланове на чело и замислио се.
Можда се фигуре стиде због оног што су му учиниле у сну, па су побјегле, или су се стварно пре-образиле у ликове који су га прогањали, па сад одне-куд на њега киње и чекају да се почне распадати, а онда ће, као лешинари, навалити. Незахвалници поје-шће га у сласт, а он их је учинио да буду неко и нешто. Док нису дошле у његове руке, нису имале чак ни име. И оно што је најгоре, Раденко није био начисто са собом, да ли је то што види сан или јава.
У неко доба дана или ноћи, свеједно, стражар је подигао клапну са отвора на вратима. Затвореник је сједио у ћошку и с обје руке стискао фигуру црног коња.
– Знаш ли каква је разлика између мене и овог коња? – упита.
Стражар направи гримасу чуђења. Мислио је да га Раденко провоцира или је смислио нешто да га понизи. Ћутање је најбољи начин да му да до знања да га је чуо, али није вољан да одговори.
– Коњ кад дође на ивицу провалије, неће зако-рачити ниједан корак напријед, а ја сам се сурвао у њу.
Човјек је заиста риба која кад–тад зарони у себе. Преживјеће ако се сјети да има и шкрге, закључи стражар и врати клапну на отвор.
ВРАТИЛЕ СЕ МОМИРОВЕ ПАРЕ
РАЧУНИЦА
Момир није излазио из собе. Милунка је била заборавила на њега, али када се он појавио мрк с нотесом и оловком у руци, претрнула је.
- Од данас су други суци у овој кући. Биће како треба да буде, а не како је било. Много смо се опустили. Рачуница је показала да се живјети може сасвим другачије.
- Још кад би те само разумјела - Милунка је ставила прст на усну и испитивачки зауставила поглед на Момировим очима. Посљедњих дана, откада је остао без посла, шапће сам са собом, затвара се у собу и тамо нешто смишља. Не једе, пије само воду и загледа се у ствари по кући.
- Вјерујем само у црно на бијелом. Уосталом и вријеме ће бити на нашој страни. Суштина је у томе што су нам све рупе зинуле више него што треба. Чак си и очи постале гладне.
- Још увијек те ништа не разумијем - бранила се Милунка од мисли које је слутила.
- Живот је прост као пасуљ. Прост, а користан. Можеш ово, а можеш и оно. Само га треба знати живјети. Сви смо се смијали Милеви Љубишиној кад је говорила како ради само за гузицу и кад би се само могла од ње одвојити центиметар никад је не би стигла. Жена је била у праву.Кренућемо од тоалет папира. Умјесто три ролне, користићемо двије.
- Ко штеди папир хода усране гузице - излети Милунки. То је било прво што јој је у том трену пало на памет.
- У рачуници стоји да и наша свијест мора пратити мјере. Штедња је божји дар. У вријеме, кад сам ја био мали, нисмо имали толаетни папир, па смо ипак преживјели.
Момир се чудио се зашто му жена није упитила ријечи похвале. Није он узалуд самовао у соби. Глава га је била забољела, али када је видио да се може живјети другачије, бол је нестао као руком однесен. Осјећа се узвишено као да је дао милостињу просјаку.
- Од јада зарада - рекла је ова. Напокон је схватила зашто је Момир цијело пријеподне био закључан у соби. Она је била његова сушта супротност. Навикла да има док има, а кад не буде било биће опет некако. Јер никад није било да није било. Оно што се није могло, није ни потребно, јер да треба нашао би се начин да се има. Мужевљеву рачуницу је сматрала играријом. Молила га је да је сакрије. Ругаће му се свијет каотврдици у оној драми. Ваља гледати даље. Настојала је да га некако сметене с тих размишљања и да га усмјери на тражење новог посла. Човјек има памет и руке због уста. Ако није кадар зарадити за јело не треба да живи.
- Сачувај зрно. Оно се може претворити у клицу. Клица у стабљику, на њој клас, а у њему стотину зрна - рекао јој је муж и показао рачуницу. - Ово је економија. Све остало је лук и вода.
Одлучан у својој намјери је изишао у двориште. Ситним стварчицама је запријетила опасност. Говорио је како на њима земља стоји.
На удару су се прво нашле кокоши. Дуго је посматрао како једу зрње кукуруза, а потом како се сладе бајатим хљебом. Позвао је Милунку и прстом показао на коке које су се од ситости једва кретале.
- Видиш ли шта си учинила од њих. Постале су љенчуге. Праве коке су живичарке. Кљуцају пијесак и пасу траву. Јаја су им црвена, а месо квалитетно. Од сада стари хљеб нећеш давати њима. Ми ћемо га јести. Сув је и теже иде низ грло. Умјесто тридесет хљебова, колико нам треба мјесечно, узимаћемо петнаест. То је велика уштеда. У моје вријеме кокоши су храњене кукурозом само зими, и то кад снијег освоји.
- Зар да крадемо од кока? - Милунка није вјеровала да је њен муж одједном постао кир Јања.
- Ми не крадемо од њих већ их присиљавамо да се саме брину за здраву храну - објаснио јој је Момир.
Милунка није могла да се обузда. Рекла му је да је исти Голо Голо.
Кад ју је упитао ко је тај господин, објаснила му је:
- У нашем селу живио је неки спадало. Звали су га Голо Голо. Носио је двије различите ципеле и рачуницу у задњем џепу хлача. Кад год га навре велика нужда трчао је из сусједног села кући да потори своју земљу. Када су га питали зашто то чини одговарао је: Говно је мала ствар, али од велике користи за њиву.
- Да ли је био богат? - занимао се Момир стављајући врх оловке у уста. Спремао се да и тај детаљ запише у своју рачуницу.
- Само му име каже какав је био.
Дошла је недјеља. Милунка је отишла у кухињу. Припасала је кецељу и извадила месо из фрижидера. Крај ње се створио Момир и почео да њуши по суђу. Упитао ју је шта то смјера.
- Као и увијек свечани недјељњи ручак - рекла је поносно.
- Да видимо шта каже рачуница.
Момир је ставио наочаре на очи и отворио свеску.
- Овдје пише да је сутра увијек важније од данас. У вријеме кад сам ја био мали јела од меса су се спремала само за славе или кад неко дође од образа.
- Никог нисам срела ко је живио сутра - хтјела је да се нашали Милунка.
- Вјерујем ти - није се дао збунити муж - али ми нећемо дозволити да нас то сутра пита гдје смо били јуче, то јест данас.
Ручали су коприве које је он убрао.
Док су јели, хвалио је њихов мирис и укус, тврдећи како свако треба да дневно једе бар један оброк од коприва. Здраве су, пуне жељеза и витамина. Чисте крв, смањују холестерол и поспјешују варење хране у желуцу.
- Да су тако добре гром би у њих понекад слетио и јео би их зец - Милунка ни у сну није сањала да ће недјељом за ручак јести траву.
- Захваљујући овој прекрасној здравој биљци, ми смо уштедјели комад меса за сутра. Наша крвна слика је побољшана. Осјећам се лаган као птица - није се дао збунити Момир.
- Исти си Голо Голо. И он је јео коприве. Балегао је по свој земљи као говече - рекала је Милунка. Мислила је да ће коначно наљутити свог мужа и избити му из главе ту проклету штедњу.
Ни сљедећа три дана Момир није дао да се месо спрема за храну.
- Шума је пуна коприва. Треба их јести док су младе и док их има. За који дан њихово вријеме ће проћи.
Четврти дан је наредио жени да извади месо из фрижидера и распарча га у четири дијела.
- Јешћемо помало, тек толико да не би постали биљоједи.
Милунка је извадила месо и смркла се. Бијесна гурнула га је под мужевљев нос.
- Искључио си фрижидер да бу уштедио струју. Месо се покварило. Сада га ти једи.
Момир га је испирао и приносио носу. Звао је Милунку да и она прињуши. Убјеђивао ју је да месо није покварено иако смрди. Има бактерија. Оне су корисне за пробаву. Треба их уносити чешће у организам.
Милунка се рогушила и није издржала.
- Носи га на поље и закопај што даље од контејнера. Могу нам се још и мачке потровати.
Шумарак гдје је Момир брао коприве био је далеко од њихове куће. Једног дана он одлучи да купи бицикл. Брже ће отићи, а у брању коприва може да се задржи дуже.
Милунка се прекрстила лијевом и десном руком. Кад ју је муж упитао шта јој, одговорила је да ће друго вријеме.
Дуго је брисао и подмазивао нови бицкл. Скинуо је сиц и умјесто њега ставио даску.
- Нови сиц нећу хабати и он ће бити увијек нов.
Скиунуо је и гуме. Ставио је старе које је нашао у сметилишту.
Већ сљедећег дана дјеца су узела сиц од бицикла и однијела га, а миш је прогризао гуме.
Кад му је Милена саопштила да син нема ципела и да хода старим из којих му прсти вире.
- Ако смо штедише не морамо ходати боси - рекла је љутито.
Момир је погледао у рачуницу. Тамо нигдје није било ципела. Узео је оловку и почео да вршља по њој. Пронашао је двије три ствари од којих се могло нешто уштинути. Отишао је у продавницу и отуд донио ципеле за два броја веће.
- Нисам ти рекла да купиш себи већ сину - корила га је жена.
-Дијете расте. И за који дан биће му таман. Ако и мало клапћу неће спасти с ногу. Уосталом... - бранио се Момир.
- Кад сам ја био мали ишао сам бос - настави подугљиво његову мисао Милена.
- Да, ишао сам бос - настави Момир као да није осјетио њену подругљивост. – Ништа ме не фали.
Син је ходао улицом, а ципеле су за њим клапале. Дјеца су упирла прстом и говорили како он носи санке на ногама, а не ципеле.
Подерао их пред сами почетак школске године. Добио је нове опет за два броја веће.
Зиму, која за инат била дуга и оштра, Момир и Милунка су дочекали са два нарамка дрва.
- Кад захлади нећемо сједити. Радићемо и биће нам топло - увјеровавао ју је док је она испраћала јато ждралова.
Милунка је могла да поднесе хркање или капање воде, али се хладноће бојала као жаба змије. Цвокотала је вадећи гранчице из снијега.
Прољетно кречење куће и обнову нагњилих прозора и врата, Момир је одгодио за сљедећу годину.
- Уштедили смо тридесет хиљада динара - трљао је задовољно руке послије вечере коју су почели обављати однедавно прије мрака. Момир није дао да се пале жаруље.
Милунка је одавно престала да му говори како је исти Голо Голо. Навикла се, па је и она почела да трља с њим заједно руке које су биле грубе од ручног прања веша на ријеци. Прашак за прање је давно престала да купује. Веш је прала лугом. Суђе нису обнављали. Јели су кривим кашикама и дрвеним ножевима. Момир је ходао у ритама, а Милунка је није обнављала своју гардеробу. Оно што је добила од жена које су се смиловале, остављала је у ормар. Тамо су их гризли мољци и мишеви.
Кућу нису одржавали и она се полако кривила. Коров је почео да осваја двориште јер је Момир сматрао да је давати паре за мотике, крампове и лопате будалаштина. Коров се може тријебити рукама. Но, нису стизали и он је освајао двориште. Хумани људи који су пролазили селом давали су им новац. Они су га узимали и одмах закопавали далеко од себе како не би дошли у исукушење.
- Овим људима не вриједи помагати - закључили су у селу и дигли руке од њих.
Једног дана Момир је тужно сјео на праг и рекао својој Милунки како више немају шта да штеде. Постали су голи и боси као црквени миш.
Остала нам је још само твоја рачуница и оловка.
- Али шта нам то вриједи кад их нико неће да купи.
Путем је наишло једно дијете. Видјевши у Момировим рукама оловку сјети се да је своју заборавио. Замоли га да му је прода.
- Продајем обоје: рачуницу и оловку за банку - одговори му Момир.
- Рачуница ми не треба - рече тужно дјечак - али ћу их купити
- Шта да радимо с банком? - упита Милнука кад остадоше сами.
- Купићемо срећку.
Сљедећег дана селом је процурила вијест.
- Момир добио главнну награду.
Људи су појурили да сазнају гдје ће Момир да закопа новац, па да га послије ноћу откопају. Штета је да труне у земљи.
Они који су тог дана посматрали њихову кућу нису могли доћи себи од чуда. Момир је отишао у продавницу купио пиће, храну, а онда их све позвао на гозбу.
- Моја уштеђевина ми се вратила. Пијте људи и једите до миле воље - раколио се по дворишту. Питао је сваког да ли му шта треба. Вољан је да дарује.
ТКАНИЦА
`Након једанаест дана опсједања Турци су 1463. године заузели Каменград. Фатих Мехмед Други, освајач Босне, братоубица, који је увео правило да султан, који ступа на престо, мора побити сву браћу и нећаке, боравио је тада у Јајцу. Када су му гласници јавили да је Каменград пао, смијао се од среће цијело пријеподне, а када су му рекли да су од цијелог богатства у граду нашли само амајлију од људске кости, његов смијех се претворио у лавеж, наредио је да се сви мајстори у новој покореној земљи преведу на ислам. Ако неће, да се побију. Ако неко почне да слика, да му се одсјече рука, а ако неко пјева, да му се ишчупа језик, јер дрво се сјече у коријену, а ако је нарасло, треба му окресати гране. Оно ће тад наставити да живи, али никад неће бити оно што је било.
У Каменграду се, у вријеме опсаде, затекла лијепа Катарина, кћерка војводе Бабонића. Имала је лијеп глас. Пјевање је учила код Карла Ђезуалде де Венозе у Ферари, који је заступао мишљење да музика мора бити обузета јаким страстима. Катарина је имала умилан глас, пун снаге и страсти. Стијене, на којима је био саграђен град, дрхтале се кад се њена пјесма зачује.
Једанаест дана малобројна посада тврђаве, од педесет и једног војника, одолијевала је нападу од десет хиљада турских аскера. Катаринина пјесма давала им је надљудску снагу. Свако јутро она се пела на горњу кулу , ту би је на прозору чекала глинена посуда пуна дрењина. Биле су црвене као небо увече кад заруди. Она их је јела и пјевушила све до у касну ноћ. Чак су и турски војници бацали оружје да би уживали у њеној пјесми. Чудили су се откуд толико снага у тој дјевојци кад може цио дан да пјева.
Катаринина велика љубав био је мартолошки кнез Лауш који се у вријеме опсаде нашао у тврђави. Он се спуштао низ стијене Каје до ријеке Блије гдје је брао дрењине и односио их свако јутро на прозор горње куле. У договору са својим будућим тастом, Катариним оцем, он се десете ноћи, искористивши јаку кишу, искрао из тврђаве и запутио у Мартолозију да потражи помоћ.
Страхујући за његов живот док се конопцем спуштао низ стијене Каје, на чијем врху је било утврђење, Катарину је издао глас. Убрзо, Турци су продрли у град.
Не хтијући се одрећи свог поштења и закона, Катарина скочи са горње тврђаве. Око паса је имала врло дугу тканицу, која се одмотала и закачила за једно дрво које је избијало из стијене. Дјевојка је остала жива. Побјегла је у планину Лисац, у Мартолозију, гдје је нашла свог Лауша. У знак освајања града, Турци су подигли мусалу, величајући султана, познатог по надимку Братоубица.
Како су живјели Катарина и Лауш не зна се, али се поуздано зна, то има записано у једном путопису, однекуд појавио неки човјек који је за себе рекао да је Јован штампар, унук Катарине и Лауша. Дошао је чак из Влашке, гдје ради као словослагач, да пронађе тканицу своје баке и освешта је као велику породичну амајлију.
У то вријеме код Каменграда се окупљала велика турска војска с намјером да крене према сјеверу. Чекали су да се окупе мартолошке чете које су биле у обавези да заједно с Турцима ратују, а заузврат да их ови оставе на миру. Бенедикт Купрешић који је тада путовао долином Сане записао је да Мартолози нерадо с Турцима иду у војну. Врло лако може доћи до сукоба међу њима. Баш тада Мартолози су одлучили да не иду с Турцима у поход. То је разљутило Турке, посебно каменградског субашу Малкошића, нововјерца, који је, након што је примио ислам, хтио доказати своју вјерност новим господарима. Једног мартолошког кнеза су набили на колац. То је Бенедикту Купрешићу, како стоји у запису, испричала једна влашка дјевојчица, кћерка тог погубљеног кнеза, која је успјела побјећи преко Уне.
Не слутећи шта се око Каменграда догађа, у предвечерје једног јунског дана пред зидине града стиже Јован Штампар гдје су га пресрели војници субаше Малкошића. Одмах су јавили господару да су ухватили неког странца, одјевеног у чудно одијело.Сумњају да је ухода, а можда је и скитница. Пошто се плашио и једних и других, субаша нареди да га доведу . Он ће га лично испитати ко је и шта је. Мислио је да је неки аустријски ухода. Дан прије, у близини тврђаве нашли су једног скитача у чудној одори. Пошто им није знао рећи куда је и зашто кренуо, као опомену другим путницима, набили су га на колац пред капијом града.
Када је од Јована чуо ко је и шта је и зашто се запутио Мартолозију, и да он нема никаквих намјера осим да потражи тканицу своје баке, субаша му рече да га његова намјера не оправдава гријех, којег је наслиједио као њен потомак. Уосталом, нема живог створа који хода, а да није грешан.
–Зачет си од људи који су прекршили заповијест нашег султана – рекао је.
–Моја бака и дјед су били слободни људи. Своје законе нису прекршили – рекао је Јован Штампар.
–Били су тамо гдје је била султанова воља, а она се мора поштовати. Твојој баки Катарини требало је да се одсијече језик због пјевања, а дјед Лауш да се погуби, зато што није прешао на ислам. Било када и гдје они су за то одговорни, а ако успију избјећи султанову вољу, она мора да се спроведе на њиховим потомцима.
–Они нису хтјели да буду робље, ни поданици тиранина.
–Султанова воља је света.
–Света је само Божја воља.
–Његова је на небу, а султанова на земљи.
–Али то је било прије седамдесет година – бранио се Јован.
–Султанова воља је вјечна.
Суђење се отегло седам дана. Заправо, субаша је хтио да изнури Јована, а да овај, потом уморан од страха и мучења, клекне и затражи опроштај за своје претке, а онда да би спасао свој живот, прешао на ислам. Била је то игра мачке и миша у којој је уживао нововјерац и субаша Малкошић.
Чувши да му је гост, на путу према његовој кући ухапшен, мартолошки кнез подигну једну своју чету, и пошто је знао тајне путеве у тврђави, уђе у њу и избави Јована који се, послије, вратио у Влашку гдје је постао гласовити штампар.
Крајем двадесетог вијека у Каменграду су у част султана братоубице, обновили велику мусалу.
Споменике граде сјећања на нешто што се не може заборавити и што је достојно њене културе. Али, граде их и она што су заробљена у окове мржње и немогућности спознаје свог идентитета. Та спознаја је заробљена у таштину коју сјећање не може да избрише као нешто недолично, већ се она, као паучина, ковитла у саћу мозга.
Тај обелиск нисам уочио док сам с неким послом ишао у село Милановац, али сам пролазећи испод зидина тврђаве, замислио слику лијепе Катарине, чак сам чуо и њену пјесму пуну страсти, док се баца са куле у амбис. За њом је лепршала тканица везена златном срмом љубави. Нисам примијетио да ме нечије очи гледају иза грма. Тек када се накашљао, спазих старца како стоји наслоњен објема рукама на штап. Као да је схватио о чему размишљам рече:
–Овдје се све мијења, осим времена и камења.
